Zen budizam i psihoanaliza – XXIV dio
Piše: D.T. Suzuki
U dvanaestom stoleću zen je prenesen u Japan, a tokom narednih osamsto godina svoje istorije on je na razne načine uticao na japanski život; ne samo na spiritualni život samuraja, već i na način na koji su taj život umetnički izražavali obrazovani i kulturni staleži.
Sumive — jedan od vidova tog izražavanja — nije slika u pravom smislu reči: to je svojevrsna crno-bela skica. Tuš je načinjen od čađi i lepka, a kičica od ovnujske ili jazavičje dlake (uz to je tako napravljena da može da upije i sadrži dosta tečnosti). Hartija koja se upotrebljava prilično je tanka i veoma upija tuš, što je prava suprotnost platnu koje koriste slikari »ulja«. Ova suprotnost veoma je važna za umetnika.
Tako krhak materijal odabran je kao sredstvo za prenošenje umetničkog nadahnuća zato što se nadahnuće mora preneti što je brže moguće. Ako se kičica suviše zadržava, procepiće se hartija. Crte se povlače što je moguće brže i u što manjem broju, naznačavaju se samo one koje su apsolutno neophodne. Nije dozvoljeno premišljanje, brisanje, ponavljanje, doterivanje, preoblikovanje, »popravljanje«, nadodavanje. Jednom izvedeni, potezi su neizbrisivi, neopozivi, ne podležu daljim ispravkama i doterivanjima. Sve što se naknadno učini, jasno se i neprijatno pokazuje na rezultatu, pošto je priroda hartije takva. Umetnik mora slediti svoje nadahnuće isto onako spontano, potpuno i trenutno kao što se ono kreće; on samo prepušta svoju ruku, svoje prste, svoju kičicu vodstvu nadahnuća, kao da su one, zajedno s čitavim njegovim bićem, samo oruđe u rukama nečeg što je njime privremeno ovladalo. Možemo reći i da kičica sama stvara delo, sasvim nezavisno od umetnika, koji joj dopušta da se kreće bez njegovog svesnog napora.
Ako se ikakva logika ili razmišljanje ispreči između kičice i hartije, ceo efekt biće pokvaren. Tako nastaje sumiye.
Lako je shvatiti da linije sumiye-crteža moraju biti beskonačno raznovrsne. Tu nema kjaroskura (chiaroscuro), ni perspektive. Zapravo, nisu ni potrebni, jer swmrye-slikarstvo ne pretenduje na realizam. Ono pokušava da navede duh neke stvari da se preseli na papir.
Stoga u svakom potezu kičice mora kucati bilo živog bića. I potez mora biti živ. Naravno, Sumye-slika podleže sistemu načela koji se sasvim razlikuje od onog što važi za sliku rađenu uljem. Pošto je platno izdržljivo, a uljane boje dozvoljavaju ponovljeno brisanje i namazivanje, slika se sistematski gradi po unapred smišljenom planu. Zamašnost koncepcije i snaga izvedbe (da ne pominjemo realističnost) svojstva su slike rađene uljanim bojama, koju možemo uporediti sa dobro smišljenim filosofskim sistemom u kome je svaka nit njegove logike čvrsto upletena, ili sa veličanstvenom katedralom čiji su zidovi, stubovi i temelji izgrađeni od čvrstih kamenih blokova. U poređenju s ovim, sumiye skica je oličenje oskudnosti — oskudna je po formi, siromašna sadržinom, oskudna u izvedbi, oskudna u materijalu, ali mi, Istočnjaci u njoj osećamo prisustvo izvesnog živog duha, koji tajanstveno lebdi nad crtama, tačkicama i osenčenim površinama; u njima treperi ritam njegovog živog daha. Jedna jedina stabljika rascvetalog ljiljana, na izgled tako nemarno iscrtana na komadu hrapave hartije, a ipak se tu živo razotkriva nežni, nevini duh device zaštićene od bura svetovnog života.
Ili pak: beznačajni ribarski čunić usred širokog vodenog prostranstva — tu nema mnogo umetničke veštine i nadahnuća, bar koliko to površan kritičar može zapaziti, — ali dok posmatramo, ne možemo se oteti dubokom utisku što ga ostavljaju nepreglednost okeana koji ne zna za granice i prisutnost tajanstvenog duha, koj, spokojan sred uzvitlanih talasa, diše životom večnosti.
A sva ova čuda postižu se s takvom lakoćom i bez ikakvog napora.
Ako sumiye pokuša da kopira objektivnu stvarnost, potpuno će promašiti; ono to nikad i ne čini, pre bi se moglo reći da stvara. Jedna tačka na sumiye-skici ne predstavlja sokola, niti kriva linija simboliše planinu Fudži (Fuji). Tačka je ptica, a linija —planina. Ukoliko je, kad se radi o slici, sličnost sve, onda dvodimenzionalno platno uopšte ne može predstaviti objektivnu stvarnost; boje daleko zaostaju za originalom, a ma koliko se slikar verno trudio da nam pomoću svojih kičica dočara neki predmet iz prirode onakav kakav on jeste, rezultat nikad neće biti dovoljno veran, jer čim je imitacija ili predstava — on je bedna imitacija, parodija.
Sumiye-umetnik ovako umuje: zašto se sasvim ne okanemo takvih pokušaja? Hajde da umesto toga iz svoje uobrazilje stvaramo žive stvorove. Pošto svi pripadamo istom kosmosu, naše tvorevine će možda imati neke veze sa onim što nazivamo predmetima iz prirode. No ovo nije bitan elemenat našeg rada. Delo ima svoju sopstvenu vrednost, nezavisnu od sličnosti. Zar u svakom potezu kičice ne postoji nešto uočljivo individualno? Tu se kreće dah svakog umetnika. Njegove ptice su njegova sopstvena tvorevina. Ovo je stav sumiye-umetnika prema njegovoj umetnosti, a želeo bih da istaknem da je to i stav zena prema životu, zen pokušava da životom postigne ono što umetnik postiže hartijom, kičicom i tušem.
Stvaralački duh kreće se svuda, a stvaralaštvo postoji i u životu i u umetnosti.
Linija koju povlači sumiye-umetnik konačna je, dalje se ne može, ništa je ne može ispraviti; ona je neminovna kao sev munje; sam umetnik ne može je poništiti; otuda proističe lepota linije. Stvari su lepe ukoliko su neminovne, to jest, kad predstavljaju slobodno ispoljavanje duha. Tu nema nasilja, ubijanja, iskrivljavanja, kopiranja — izlaže se pokret koji sam sobom upravlja — što sačinjava načelo lepote. Mišići su svesni povlačenja linije, stavljanja tačke, no iza njih postoji nesvesnost. Tora nesvesnošću priroda ispisuje svoju sudbinu; tom nesvesnošću umetnik stvara svoje umetničko delo. Odojče se nasmeši, a čitava gomila je ushićena, zato što je to odista neminovno, budući da proizlazi iz nesvesnosti. »Wu-hsin« i »Wu-nien«, kojima učitelj zena pridaje toliki značaj . . . takođe su umnogome i duh sumiye-umetnika.
Druga odlika sumiye-slikarstva jeste pokušaj da se duh uhvati u kretanju. Sve nastaje, ništa nije statično po prirodi; kad mislite da nešto čvrsto držite, ono vam isklizne iz ruku. Jer čim ga uhvatite, više nije živo; mrtvo je. Sumiye-slikarstvo, međutim, pokušava da stvari uhvati žive, što izgleda nemoguće. Da, to bi zaista bilo nemoguće postići, kad bi umetnik pokušavao da prikaže živa bića na hartiji, ali on može u izvesnoj meri uspeti, ako je svaki potez kičice koji načini neposredno povezan s njegovim duhom, neopterećen stranim stvarima kao što su pojmovi itd. U tom slučaju, kičica je produžetak njegove ruke, i više od toga, ona je njegov duh, a u svakom pokretu koji se ocrtava na papiru oseća se taj duh. Kad se to postigne, sumiye-slika postaje sama stvarnost, u sebi potpuna, i nije kopija bilo čega.
Tu su planine stvarne kao što je stvarna planina Fudži, oblaci, potok, drveće, talasi, likovi — isto tako. Jer se kroz te mase, linije, tačke i »mrlje« artikuliše umetnikov duh.
Stoga je prirodno što sumiye izbegava svako bojadisanje, jer ono podseća na predmete iz prirode, a sumiye uopšte ne polaže pravo da predstavlja reprodukciju (savršenu ili nesavršenu). U tom pogledu, sumiye slikarstvo slično je kaligrafiji. U kaligrafiji svaki pojedini znak (sastavljen od vodoravnih, uspravnih, kosih, zaobljenih poteza i poteza upravljenih nagore ili nadole) ne mora nužno označavati neku određenu ideju, mada je sasvim ne prenebregava, pošto znak treba prvenstveno nešto da znači. Međutim, ovo je osobena umetnost dalekog istoka, gde se za pisanje upotrebljava dugačka, zašiljena meka kičica: svaki potez načinjen njome ima posebno značenje, odvojeno od njegove funkcije sačinitelja nekog znaka koji simboliše izvesnu ideju. Kičica je povodljiv instrument i spremno se povinuje svakom voljnom porivu pisca ili umetnika. U potezima koje umetnik povlači možemo razaznati njegov duh. Iz tog razloga se na Istoku smatra da sumiye-slikarstvo i kaligrafija spadaju u istu umetničku kategoriju.
Razvoj mekodlake kičice posebna je priča. Nesumnjivo, on je umnogome plod osobenosti kineskog karaktera i pisma. Bio je srećan slučaj što je tako mek, podatan, savitljiv instrument stavljen u ruku umetnika. Njime ocrtane linije i potezi poseduju nešto od one svežine, nežnosti i ljupkosti koju zapažamo kod živih stvorova u prirodi, a naročito kao svojstvo čovekovog tela. Da je kao instrument upotrebljen komad čelika, čvrst i nesavitljiv, rezultat bi bio sasvim drukčiji, a sumiye-dela Lijang Kaja (Liang-kai), Mu Čia (Mu-ch’i) i drugih majstora ne bi doprla do nas.
činjenica da je papir bio toliko trošan te nije dozvoljavao kičici da se suviše dugo zadržava, takođe je veliko preimućstvo kojim se umetnik izražava. Kad bi hartija bila odveć jaka i otporna, bilo bi moguće smišljeno planiranje i popravljanje, što je, međutim, sasvim pogubno po duh sumiye-slikarstva. Kičica mora hitro, smelo, potpuno i neopozivo da leti preko hartije, upravo onako kao što je obavljeno stvaranje kosmosa.
Čim se iz usta tvorca začuje reč, ona mora biti izvršena.
Odlaganje može značiti izmenu koja predstavlja osujećenje, ili će pak volja biti zakočena u svom kretanju unapred; ona zastaje, okleva, razmišlja, umuje i, na kraju, menja svoj smer — ovo oklevanje i kolebanje ometaju slobodu umetnikovog uma.
Iako artificijelnost ne podrazumeva pravilnost ili simetričnu obradu teme, ni sloboda — nepravilnost, u sumiye-skici uvek postoji element neočekivanosti ili naglosti.
Kad očekujete da ćete videti neku liniju ili masu — ona izostaje, međutim ta praznina, umesto da razočara, nagoveštava nešto dublje i sasvim zadovoljava.
Mali, obično duguljasti komad hartije, površine manje od sto pedeset kvadratnih santimetara, sada obuhvata ceo kosmos. Vodoravni potez nagoveštava ogromnost prostora, a krug — večnost vremena, i to ne nagoveštavaju samo njihovu neograničenost, nego su ispunjeni životom i kretanjem. Čudnovato je da se odsustvom jedne tačke s mesta na kome se konvencionalno očekuje, postiže ovaj tajnoviti učinak, no Sumiye-umetnik je pravi veštak u toj majstoriji. On sve to postiže tako vešto da se u njegovom delu uopšte ne može uočiti artificijelnost ili izričita svrha.
Ovaj život lišen svrhe potiče neposredno iz zena.
Nastaviće se
