Anatomija Fenomena

Temeljna laž kojom se teror manjine prikazuje kao slobodan izbor većine [Tema: Hamvaš]

hamvasbela_scientia_sacra_02

Disertacija o državnoj administraciji (5)

U činovničkoj državi najosetljiviji kolektivni organ sud pretvara se u administrativni akt. Sudski postupak se uprošćuje, svaka krivica je počinjena protiv kancelarije, i jedan je sudija, kancelarija. Na presudu kancelarije nema žalbe. Pazi se na privid zakonitosti, ali svako zna ono što zna. Ako je izgubljeno pravosuđe, izgubljen je i ceo narod. Nekoliko akata kancelarije, nekoliko spisa, i za koga god požele, gotova je optužba, presuda i izvršenje. Sudija nije policajac, kao u političkoj državi, nije korumpiran, kao u akcionarskoj državi, nego je činovnik koji bezlično donosi presude prema uputstvima odozgo.

Lečenje se pretvara u državnu administraciju. Lekar je činovnik koji ispunjava formulare.

Stanovništvo je prema rejonima izdeljeno po institucijama. Oni tu masovno čekaju ispred ordinacija, dok ne stignu pred lekara, čija je činovnička obaveza da svakodnevno za vreme radnog dana izleči određen broj bolesnika. Bolnice i sanatorijumi su obavezni da određen broj bolesnika tretiraju mesečno i godišnje. Ako se čovek razboli, ne dolazi u zdravstvenu ustanovu, nego u kancelariju. Ali ako ide u školu, i onda ide u kancelariju. Ako kupuje, i prodavnica je kancelarija. Ako putuje, železnica je kancelarija. Gostionica je kancelarija. Konobar je činovnik, kao i kondukter ili prodavačica. Pozorište je kancelarija, glumac je činovnik, orkestar je kancelarija. Kancelarija je nauka, i, naravno, književnost. Delo pisca je kancelarijski akt. Ono čemu treba služiti jeste kancelarija, ono što treba dokazivati jeste da vlada blagostanje, pravda i sloboda, naročito sloboda.

U državi kancelariji ostvaruje se poseban oblik uverenja koji otprilike određuje pojam centrizma krivice. Ništa nije prirodnije pod ovakvim uslovima nego da ljudi žive s lošom savešću. U bilo kojem trenutku i zbog bilo kojeg postupka mogu se optužiti, uhapsiti, ispitivati, i mučiti sve dok – samo da ih dalje ne muče – ne priznaju nepostojeće zločine, i onda sledi egzekucija. Ali da i činovnik ima lošu savest, i to je prirodno. Savest kancelarije od samog početka je loša i nikada nije čista. Centar života je krivica, jedan deo ljudi ide pokunjen i oborenog pogleda, drugi stalno motri šta rade i šta govore drugi. Jedan baš kao i drugi misli na isto, ko je krivac, kad će ga dograbiti i zašto, i šta će biti posledica. Zdravo društvo živi u jednodušnosti (unanimitet), što znači da biću svakoga čoveka ne samo što je dozvoljeno samorazvijanje i praktikovanje sposobnosti, nego on u zajednici dobija i potporu za svoju delatnost. Ovo sada je u nekom vidu potpuna bezdušnost (bezličnost), monolitnost u tom pogledu što svako mora da laže, i da se plaši i da se skriva i da podozreva zbog nepostojećih krivica koje mu se u svakom trenutku mogu pripisati, krivice koje su dominante društva, i od kojih je čoyak prisiljen da se neprekidno brani. Nečisto i morbidno opšte osećanje prema kancelariji najpogodnija je prilika da se ona obruši na bilo koga. Svako je ukaljan. To je atmosfera kolektivnog kriminalizma, gde je gotovo nemoguće da neko očuva svoju čistotu, ili je već može održati samo svojim sasvim izuzetnim pravom.

Čovek bi pomislio da je opšte osećanje društva pod ovakvim okolnostima potišteno i sivo. Ne, osećanje je razdraženo i plahovito. Kancelarija ne voli unutrašnji mir. Samo kad vlada gurnjava i kavga, mržnja i razjarenost. Samo ako vlada razdor i zbrka. Cilj je da vlada nemir, da se na svakog a i u svako doba može obrušiti. Samo ako su svi krivi, ako su ukaljani i hoće da pogaze one koji koračaju pored njih. Razlog je sporedan. Kasnije će svako naći razlog. Važna je primarna pažnja. Da ne žive jednodušno. Da ne bude zajednice.

U jednom od načelnih poglavlja knjiga upućuje na dva dela Osborna Vestinghausa. Ovaj autor zauzima značajno mesto u nauci o činovnicima, i vanredno je uticao na produbljivanje istraživanja. Pisac razlikuje dve kategorije života. Jedna je isto tako neophodna kao i druga, ali između njih ipak postoje temeljne razlike. Prva je u znaku have or not to have (imati ili nemati), i odnosi se na sve što je vlasništvo i osobina, predmet i posed, odnosno na sve što čovek ima i može. Druga je u znaku to be or not to be (biti ili ne biti) i odnosi se samo na jedno, na egzistencijalno postojanje nezavisno od čovekovog stvarnog obeležja. Druga je ontološki primarna, prva je biološki nužna. Prva je da jesam. Ali da jesam, za to mi je neophodna biološka baza, hrana, odeća, zaštita, sigurnost, i hiljadu drugih stvari. Dve kategorije (što je inače Gabrijel Marsel već davno protumačio rečima être et avoir) međusobno se dopunjuju u normalnom ljudskom životu, jer egzistencijalno postojanje prirodno raspolaže pretpostavkama života. Čim se u društvu pojavi i najmanja zbrka, nastaje specifično pomeranje, čovek je prisiljen da svoj način života gradi ili na ontološkom postojanju ili na stvaranju biološke baze. Oboje ne može skupa. Stupidni pozitivizam tvrdi da je bitna samo biološka baza, čak pokušava da porekne ontološko postojanje. Nasuprot tome fakat je da je čovečanstvo u mnogim primerima odbacilo biološke osnove zbog ontološkog postojanja, čak svaki ljudski život višeg reda počiva na tome da je čovek zbog porodice i ideje i domovine i ubeđenja u stanju da podnese siromaštvo, progone, ropstvo, smrt. Jedno od najhitnijih obeležja humanog jeste što ono više ceni ontološku kategoriju od biološke, čak onoga ko zbog biološke žrtvuje ontološku kategoriju smatra niskim i imoralnim čovekom.

Nasilje i izrabljivanje u državnoj administraciji, kaže O. Vestinghaus34, uvek su bili lakše podnošljivi nego laž. Kad je kancelarija pljačkala i hapsila čoveka bilo je mnogo lakše podneti nego kada je lagala. Kancelarija je nasiljem stizala do vlasti, eksploatacijom do imetka. I vlast, i imetak spadaju u biološku kategoriju, ako su i elementarni preduslovi života, samo su preduslovi, ne život sam. U onom trenutku kada kancelarija baci oko ne samo na vlast i imanje, nego i na istinu, čoveka želi da liši ne samo biološke, nego i ontološke mogućnosti života. Laž je na ovaj način atentat na čovekovo ontološko postojanje.

U modernoj fazi državna administracija ne samo da pljačka i hapsi čoveka, nego ga gura u izmišljene teorije prema kojima je sve ovo istina, budućnost, razvoj, dobrobit čovečanstva, pravo, duh, kultura. Iz istorije znamo da je baš bilo mnogo vladara gramzivaca i zulumćara, srebroljubaca i krvoloka. Međutim, to nikada nije moglo da se pretvori u sistem, i upravo je zbog toga ostala netaknuta čovekova ontološka istina. Uporedimo Džingis-kana ili Sulejmana ili jednog renesansnog kneza ili Luja XIV s modernom kancelarijom. Istorijskom tiraninu bili su dovoljni novac i vlast.

Modernoj kancelariji potrebna je i istina. Imanje i vlast upoređeni s istinom zapravo su apstraktni. Istina je uvek konkretna. Izrabljivanje i nasilje tiče se čovekove kože. Laž je pitanje savesti. Nekoliko kineskih careva je eksperimentisalo s uvođenjem laži koja se objavljuje iz kancelarije i koja je obavezna za sve, a to je primenjivala i inkvizicija na kraju srednjeg veka. U ovim slučajevima, međutim, to još nije bio sistem. Ranije se iza ovakve laži još mogla naći malena iskra dobronamernosti. Tek kad je ojačao politički klerikalizam, i tokom vremena u XIX veku se pretvorio u administrativni klerikalizam, i kada su teoretičari podrobno razradili više diktatorskih sistema laži, na koncu kada je rasrkinkana očigledna zločinačka suština kancelarijskog postupka, i više se nije moglo lagati samo svesno i s lošom savešću, tada se situacija toliko raspomamila da je iščilela i poslednja mrva dobronamernosti. Na taj način je istina dospela u delokrug državne administracije, i šta je istina, određivala je kancelarija.

Svaka pojedinost laži izgrađena je na jednoj jedinoj temeljnoj laži. A to je, kao što je već bilo reči, da se teror manjine prikazuje kao slobodan izbor većine. Prema tome svako preduzimanje mera je volja naroda. Laž u ovome društvu ne deluje kao izuzetna mera nego kao ugrađena funkcija. Zbog toga Kami kaže da smo ranije živeli bez milosti, sada je pitanje kako da živimo bez istine.

Druga knjiga O. Vestinghausa postavlja interno pitanje moderne administracije. Činovnička diktatura je već duže vreme u teškom položaju. Autor se bavi pitanjem apsolutne kazne, odnosno question of the absolute punishment. Na užas državne administracije ispostavilo se da do sada primenjivane najstrože kazne ne odgovaraju visokim zahtevima kancelarije. Znamo za dve ovakve krajnje kazne, koncentracioni logor i pogubljenje. Bilo jedna, bilo druga: više nisu dovoljno oštre. Obe skupa, na žalost, ne mogu se primeniti.

Ako se protiv nekoga podigne optužba, i protiv njegove se porodice pokreće postupak, i za krivicu koju je ličnost počinila protiv kancelarije odmazda se vrši i na srodnicima. Zbog toga je običajno pravo administracije postalo ako neko bude osuđen, niko od članova porodice ne može dobiti zaposlenje, ili su i srodnici bili deportovani. U značajnim slučajevima na očigled optuženog lica mučeni su njegova supruga i deca. Svi su ovi slučajevi tek prigodno smišljeni, ne mogu biti konačno kodifikovani stavovi administracije. Napori moderne administracije usmereni su da dosegnu konačne rezultate na području apsolutne kazne.

U uvodu u pesme činovnika Lorenc Tajg se, istina, bavi administrativnim jezikom, međutim, ovom predmetu najpodrobnija istraživanja je izvršio Arnold Beserholm. Već pomenuti B. B. Holoubard takođe nastavlja analizu, a pitanju posvećuje bitno poglavlje i K. Šarpent, tako da je tlo dovoljno pripremljeno za g. Torndajka. Teoriju Lorenca Tajga znamo. Jezik kancelarije je sentimentalan prema spolja, a zapravo je bestijalan.38 Zvanični koncept prikazuje kao da je donet u interesu čoveka, ali je zvanično korektno samo onda ako muči čoveka. Ovaj jezik smesta dobija prepoznatljivo obeležje. Specifični jezik totalitarnog učenja, kaže Kami, uvek je sholastičan ili birokratski. (Le langage propre aux doctrines totalitaires est toujours scolastique au administratif).

Beserholm pitanju pristupa sa sasvim druge strane. Po njegovom mišljenju praizvor jezika je jezik muza. Zbog toga se kaže da je maternji jezik čovečanstva poezija. Bez obzira što su ga izvrsni filozofi (R. Panvic) nazvali jezikom muza, nema u njemu nikakvog očitovanja višeg duha. Znamo da su svete knjige čovečanstva, Tora isto kao i Upanišade, ili Tao te đing, pisane tim jezikom. Takvi su najstariji metafizički sistemi, i najveći zakonici, kao Mojsije ili Manu, ili Hamurabi. Ako je neko želeo da sklopi veliki zakonik, on je morao da primeni naročitu plemenitost jezika, i kao poslednji pokušaj za ovakav slučaj jeste primer Napoleonovog kodeksa. Ništa nije udaljenije od toga kao sholastika i kancelarija.

Činovnik ne samo da nije muzina, nego je upravo anti-muzina egzistencija. Iz do sada rečenoga, iz višestruko i dobro zasnovanih misli već se odavno ispostavlja da je kancelarija protiv onoga što je unekoliko više i otmenije, čistije i estetičnije od nečeg najobičnijeg. Zvanični administrativni jezik ne treba posebno okarakterisati. Svi znaju da je on grub i suv. Međutim, najvažnije je da on ne ume da izrazi ono što želi da kaže. Kancelarija nikada ne ume da nešto nazove pravim imenom. Krstari i zaobilazi, gomila užasno mnogo reči, predmet hoće da uhvati gomilom sporednih rečenica, ali uvek nekako promaši, i od namere egzaktne formulacije ispostavi se nekakva besmislica. Ovaj neotesani neukus je znak prepoznavanja zvaničnog rukopisa. Njegova glupa sumornost izaziva neraspoloženje i srdžbu. Ako zdrav čovek pet minuta sluša birokratski jezik, on oseća neodoljivu prinudu da ubaci u njega neku sočnu bestidnost.

U društvu gde se osilio birokratski jezik, ali u narodu još postoji otpor, razvija se socijalna atmosfera za vic. Vic je jezik koji se oslobodio kancelarijske moći. On je uvek razuzdan, vedar, oštro kritičan, strog, objektivan, nepristrasan i human. Pod terorom u vicu živi pravo javno mnjenje. Stepen muza u vicu, razume se, prilično je nizak, odnosno njegov duhovni kvalitet je u znaku aktuelnosti. Kao i satire. Posle mesec dana on je već glup. Ali on u zanemeloj zajednici održava živ dijalog i bledi je znak živog zajedništva u kolektivnosti pretvorenoj u pustinju.

Kada državna administracija postane jedini vladar, jezik kancelarije je proklamacija. O tome je Ortega i Gaset napisao čuvenu studiju Prononciamiento. To je proklamacija. Plakatirana naredba. Kancelarija misli da se može upravljati komandama. Samo treba da naredi i onda nema drugog posla, jedino da se komanda izvrši. Zbog toga kancelarija ne može da ostavi društvo u njegovom organskom obliku. Ono što se naziva komunitetom (porodičnom zajednicom) njime se ne može upravljati preko plakata. Društvo treba preorganizovati na desetine i vodove i čete. Zapovednik izdaje uputstva i odred automatski funkcioniše. Zbog toga tamo gde je administracija baza države, jezik postaje komanda.

Bela Hamvaš

Nastaviće se

Ostavite komentar: