1
Razmišljanje istorijskog čoveka u intelektualnim slikama konstrukcija u ogledalu nigde se ne sveti više nego tamo gde je reč o biću žene i bivstvu žene i gde treba da bude reč. Onaj ko smatra ženu za negativnu sliku muškarca, za njegovu dopunu, polovinu koja mu pristaje bez ostatka, i smatra je dakle svojom slikom u ogledalu, potpuno pogrešno shvata stvarnost. Ovde se u svoj svojoj suštini pokazuje bespomoćnost razmišljanja istorijskog čoveka. Veoma obimna literatura o ženi sasvim je neupotrebljiva. U najnovije vreme, kada se govori o procvatu antropologije, već i zapažanje o dvopolnosti čoveka deluje kao svetsko otkriće. Izuzev kod nekoliko mistika i pesnika, nema prihvatljive misli o bivstvu žene izražene u novom razdoblju.
Osnova s koje treba poći, kao i za svaku misao u drevnom dobu, jeste metafizika. Izvornost i suština bivstva žene ne mogu se razumeti intelektualnom konstrukcijom, slikom, mitom. Pre svake konstrukcije, slike, mita, postoji neimenovana i neuhvatljiva misterija koja se naziva metafizičkom osetljivošću, što je prvo iskustvo duše. Samo se tako može razumeti bivstvo žene. Tajna sveta nije razdvojenost dva pola, nije dvopolnost u Jednom, nego prapolnost. Jer je dvopolnost dva, prapolno Jedan. Tajna bivstva žene se nalazi tamo gde se jedno raspolućuje.
Pitanje je duboko, teško, ozbiljno i nečuveno značajno; čudnovato je, međutim, da upravo ovde, u ovom pitanju, od kojega postoji samo jedno jedino dublje, teže, ozbiljnije i značajnije, da je upravo ovde najveća monolitnost među pojedinim baštinama. Ova monolitnost je ponekad takva da se gotovo može govoriti o doslovnoj saglasnosti.
Hinduska sankhja drevno jedan, nepodeljenu prastvarnost, prasuštinu koja prethodi svakom stvoru i stvaralačkom pokretu naziva Puruša. Prvo objavljenje ove Puruše: sam stvoriteljski princip sveta, Stvoritelj, postelja i postanak oblika: Prakriti. Puruša je prabivstvo bez kvaliteta i bez svojstava, bezimeno, bezgranično, apsolutno. Prakriti je ukupnost svojstava, imena, granica, oblika, bića. Puruša je muško, Prakriti žensko bivstvo.
A kineski Sen-sjen-kjen kaže: „Sve što ima obličje, proizišlo je iz bezobličnog. Ono što obličje nema, nema ni uhvatljive tačke. A obličje je drevna suština bića. U tome počiva večna velika promena, Veliki Izvor, Veliki Početak, Velika Čistota. Velika Promena je još nevidljiva, Veliki Izvor je početak sila; Veliki Početak je začelo obličja; Velika Čistota je prva materija.” Bezobličje nema uhvatljive tačke: jang, muško bivstvo. Obličje je drevna suština bića u kojoj počivaju Velika Promena, Veliki Izvor, Veliki Početak, Velika Čistota: jin, žensko bivstvo.
Hinduska i kineska baština uzajamno se gotovo doslovno poklapaju. Ali isto tako sa obe se poklapaju i iranska, jevrejska, egipatska baština. Sve metafizike su saglasne da je primarna drevna suština bez kvaliteta i svojstava, koja prethodi svakom obliku i stvoru – Puruša, Duh, Atman, Adam – muško. A ženski je Prakriti, maja, Eva, Tai Jih, Čih, stvoritelj oblika, roditelj, prva materija koju kineska baština naziva Velika Čistota, ukupnost i praoblik imena, bića, granica i stvorova.
U smislu mitoloških slika jevrejske svete knjige isto bi se ovo moglo reći na sledeći način: Adam je prvi čovek; čovek, čovečanstvo, kralj prirode, biće duha; kopija Stvoritelja. Gospod je od Adamovog rebra stvorio Evu, ženu. Žena, pak, u trenutku kad stupa u bivstvo već je: majka. I to ne samo majka Adamove i svoje dece, ne samo celog čovečanstva, nego je majka i samom Adamu.
Ova misterija dolazi do izražaja i na drugom mestu. U mitologijama svih naroda boginja majka je Majka bogova, majka čak onog stvoriteljskog božanstva koje je stvorilo Boginju Majku.
U doba zapisivanja baštine ova naizgled paradoksalna zagonetka je bila uopšte i toliko razumljiva da nije ni bilo potrebe da se koriste jasniji simboli. Od tada je znanje izbledelo, čak se i izgubilo. Danas bi svako pred njim stajao u nedoumici da ga intuicija Jakoba Bemea nije razrešila u poglavljima dela Mysterium Magnum.
Prema odgovarajućem mestu: „Adam je bio muškarac i žena, i nijedno od njih nego nevino biće, čistota, praslika stida, kopija Boga; obe prasuštine: i vatra i svetlost podjednako su živele u njemu.“ Objašnjenje: Adam nije bio dvopolan, nego prapolan. Prapolnost je ono stanje u kojem su dva pola jedan: „muškarac i žena, a nijedno“. Stvoritelj nije stvorio Evu na taj način što je Adama raspolutio. Ni govora. Beme kaže: „Gospod je stvorio ženu od Adamove esencije.“ Kako to razumeti? Tako što je Stvoritelj izvukao kvintesenciju Adamovog bivstva i iz ovog zgusnutog bivstva stvorio Evu.
Zbog toga je Eva stupila u bivstvo kao čovek i esencija njegovog bivstva: Matrix mundi — kao što piše Beme: osnovni obrazac, praslika, praoblik: pramajka. To je skriveni smisao hinduske sankhje kada Prakriti naziva ukupnošću imena, granica, oblika, bića. To piše i kineski Sen-sjen-kjen kada u Tai Jihu označava praoblik sveta. Zbog toga je u mitologijama Boginja Majka majka bogova. Majka je svim oblicima, bićima, materiji, množini, prizoru, osećanjima, idealima sveta. Majka: majka sveta. Magna Mater. Iz nje neprekidno navire množina bivstva. Ona je Mater i Matriks. Nije Adamova polutina, nije njegova simetrična druga strana, nego kvintesencija Adamovog bića. Kasnije je stupila u bivstvo, vremenski je stigla kasnije, ali je svojim bićem preduhitrila Adama.
Boginja Majka, egipatska Maat i Izida, grčka Gea, hinduska Maja, jevrejska El Ruah i En Sof, kineska Jin, istina jeste stvorenje drevnog duhovnog-muškog-božjeg principa – ali ovo stvorenje je u apsolutu ispred i iznad Stvoritelja. To je misterija rađanja žene.
Drugi momenat nije manje dubok, težak, ozbiljan i značajan od prethodnog. I da ovaj momenat Beme nije izdigao u vidokrug istorijskog čoveka onim što je rekao o Sofiji, opet bismo bespomoćno morali da zastanemo. Sofija nije Bemeov naziv. Bila je to skrivena baština alhemičara srednjeg veka, koja se preko aleksandrijskih gnoza, naročito Filona, proteže unazad sve do drevnog Egipta. Rasprava hermetičara o Essentia Divina (kod koga počiva) po svoj prilici počiva na baštini staroj više hiljada godina.
Mit o Sofiji pripoveda o tome da kada se čovek materijalizovao, Adamova primarna i drevna suština i biće, „nevino biće, praslika čistote i stida”, nije se srozalo u materiju, nego je ostalo u svetu duha. Ovo nevino biće je Sofija — Mudrost. „Mudrost je kopija Ljubavi”. „Ljubav vidi i prepoznaje samu sebe u Mudrosti”. Sofija u obliku nevine devojke ostaje kod Boga, i umesto nje Adam, koji se srozao u materiju dobija „ženu”, Evu od krvi i mesa. Sofija je ideal, drevna Devica Majka sveta, Matriks, Mudrost, u kojoj Ljubav prepoznaje samu sebe, ona je Blistava Devojka, Nebeska Žena. Eva je zemno biće, određeno da bude pored materijalizovanog čoveka, kao kopija i zamena za izgubljeno drevno biće.
Sve što je rečeno nije teško još bolje razjasniti. Sve u svemu, treba povući razliku koju čovek nesvesno i nehotice povlači neprekidno i celog života. Treba načiniti razliku između lepote i čari.
Znak jednakosti koji je čovek stavio između žene i lepote on obično i uopšte smatra razumljivim i prihvata ga bez rezerve. Čak u tolikoj meri da samo u sasvim izuzetnim slučajevima ume da odvoji lepotu od ženskog bića. On zamišlja da je žena simbol večne svetske činjenice lepote, simbol koji se večito obnavlja na zemlji: u svom obliku, glasu, pokretu, biću. Čovek i ne primećuje da kada za ženu kaže da je lepa, on je zapravo dovodi u vezu s njenom prvobitnom i drevnom slikom, sa Sofijom. Poistovećuje Evu i Sofiju.
Poistovećenje je neotklonjivo iz materijalne prirode. Čovek ovde nikada neće umeti drugačije da vidi ženu, jer nikada neće moći da se oslobodi Sofije koja u njemu živi, od prve žene, od drevne Device, od Nebeske Devojke, ali nikada neće moći da se oslobodi ni od bića žene koja živi u čulnom svetu. Među drevnim uspomenama koje žive u svakom čoveku posle praslike o Bogu odmah sledi drevna žena – ono Drevno Biće koje je izgubio i kome teži opet, koje je istinsko biće od njegovog bića, i kojem je Eva samo gruba zemna kopija. Čovek nikada sasvim i bez ostatka ne naseda Evi, ne ume da joj se prepusti, ne može da bude s njom jedno. U svom najdubljem biću čovek uvek s rezervom prihvata zemnu ženu. I ovo najdublje njegovo biće zna da lepotu ne znači Eva, nego Nebeska Devojka. Ukoliko čovek vidi, kaže ili smatra da je zemna žena lepa, pogrešno poistovećuje zemnu ženu s nebeskom i brka ih (adhjasa). Međutim, ovo brkanje gotovo je pravilo, neizbežno, nesavladivo i u omami se ne može raspršiti.
Eva nije lepa. Eva je čarobna. Eva je biće koje je svoju lepotu ostavilo u svetu duha i zamenilo je za čar. Zemna žena nije lepa, nego zavodljiva. I kada čovek za ženu kaže da je lepa, on Devojku Lepote, istinsko biće od čovekovog bića brka sa zavodnicom i sa zavođenjem. Celo bivstvo i biće zemne žene se iscrpljuje u ovom čarobnom zavođenju. Čar je materijalnost žene. To je na njoj pečat Sila, i to je u njoj i na njoj: karakter, fizionomija. Žena se šminka, oblači, nalazi zadovoljstvo, da se i ne pominje njeno unutarnje biće, čak i u tome da svoju fizičku stvarnost liši izvornih svojstava, da izmeni i prikrije čak i svoj materijalni stas. Ima jedan jedini cilj: zavesti. Biti čarobna.
Zavođenje je neplodno i prazno, besciljno i besmisleno. Zašto? Zašto zavodi? Šta hoće? Da gospodari, da vlada? Da svojoj plodnosti nađe oploditelja? Ne. Zavođenje će shvatiti samo onaj koji će u njemu otkriti praznu sujetu, izvorni greh ženskog Ja – ženski hibris. Iz zavođenja ne proizlazi ljubav, brak, vladavina, vlast, slava, pobeda, sreća, spokojstvo, očišćenje, plemenitost. Iz zavođenja ništa ne izvire: sve je magična igra šarene i opojne i varljive spletke koja očarava i zasenjuje, ali kad se rasprši, i zavodnica i zavedeni ostaju sami razočarani, jadni, gorki i prazni. Zavođenje i čar su zamena i falsifikovanje lepote i mudrosti: to su lepota i mudrost koji su pali u greh i potlačeni su. Jer lepota i mudrost Sofije su ljubav i bude ljubav; Evina čar budi opsenu.
Sofijina lepota vezuje za večno: sjediniti se s njom u ljubavi i vratiti se u jednost za beskonačna vremena. Evina čar opsenjuje, ali posle buđenja iz opsene ispostavlja se da se sjedinjavanje nije ni dogodilo; sve je bilo samo opsena i čarolija. I ovde svi prave grešku kada veruju da zavodnica Eva nije isto takva gubitnica, prevarena, začarana kao i Adam koga je Eva prevarila i začarala. Žena je isto tako žrtva čari kao i muškarac. Jer Evina čar znači da je ona donela ovu čar i preko nje je čar zračila u svet. Njenim posredstvom je i svet postao opsena, čar, čarolija: puki privid, slika, maska. Iza njega nema ništa, jer kad se čovek osvesti od čarolije, zna da je prevaren.
Jedini cilj zemne žene je čar, ne svesno, namerno, nego mnogo dublje od toga: prema njenom biću. To je njen usud. Najveći strah žene: biti stara i ružna. Ako bi bila lepa, nikada ne bi mogla biti ni ružna ni stara. Lepota nije obeležje koje se može izgubiti; lepota nije svojstvo, nego sličnost s Bogom. Ono što se može izgubiti i što žena i gubi jeste čar. Zato postaje ružna i stara. Lepota nije nešto što je puka spoljašnjost. A to znamo po tome gde lepota zaista postoji: u umetnosti. Ona se tu nalazi i tu će večno i ostati. Lepota se realizuje u umetnosti. Lepota su moćna vatra i svetlost koje vladaju celim bićem. Ono što je puka spoljašnjost, to je čar; odeća, boja, uloga, naučeni osmeh i pokret i ponašanje. I to je ono što žena gubi: sredstva čari. I to je ono što čarobnost kao usud mora da proživi: da otkrije da je izabrala masku a ne lice.
Čovekovo bivstvo se zateže između budnosti božanskog smisla i tamne omame. Bivstvo žene se zateže između Sofije, Nebeske Devojke i posrnule čari, odvratne i stare veštice. Baština zna za različita imena Sofije isto kao i za imena veštice — grčka Hekata, tibetanska Dakini, meksikanska Činapipiltin — i zna da je put ženskog bivstva sledeći: budnost žene je Sofija, Nebeska Devojka, Lepota, Mudrost, Ljubav; omama žene: čar, zavođenje, fizička čarolija veštice, čija je žrtva u prvom redu ona sama.
Zbrkana vreva zemnog bivstva, koju Veda naziva sansara, zavodljivo i čarobno svojstvo materijalnog bivstva, koje se naziva maja, samo se ovako može shvatiti. To je jin obeležje sveta, prakriti obeležje, to je privid, tama, maska, opsena, beskrajnost odraza. Zbog toga drevna baština kaže za zemlju, za materijalnu prirodu, za fizičko bivstvo čoveka, da su ženski i ženske prirode i porekla. To je sansara: neiscrpno naviranje i poplava oblika, bića, prizora, slika — nezaustavljivi tok koji navire iz ženskog sveta. Ova „voda“, kako veli Tales, početak je stvari.
Istorijsko doba veruje da žena oličava opsenjujuće svojstvo materijalne prirode. U tom uverenju ono, naravno, živi u stalnoj viparjaji. Viparjaja označava obrnuti izvorni smisao stvari. Primarno nije materijalna priroda, nego žena. Jer kada se čovek — muškarac i žena — materijalizovao, materijalizovala ga je izvorno duhovna priroda. Čovek je prirodu povukao sa sobom u tamu. I od tada navire iz bića žene ova opsena, ova čarolija, da mnoštvo zbrkano vrvi, navire s nezaustavljivom plodnošću, ali celokupno mnoštvo je iznutra prazno i ništavno; puka čar, privid, kao što Grci kažu: eidolon, omne — niko ne nosi svoje lice, ništa i niko nije on sam, nego lažna maska, varljiva maska u kojoj bivstvu „čak ni značenje ne dolazi do izražaja”, jer je sve obezvređeno i goli trik, prevara, zbunjujući pokladi. „Gde ništa nije na svom mestu, tamo sve želi da učini spornim mesto drugih… tako da se ništa ne drži svog sopstvenog mesta, nego je na mestu na koje je prisiljeno da bude posredstvom drugih“.
Opsena, maja — nepostojanje, kao što veli Platon, nije spoljnje stanje. To je prinudni položaj omamljene budnosti čoveka. Ovu prinudu koja živi u opseni i koja je stanje svesti Veda naziva sansara, a grčka baština je naziva ananke. Duša se nalazi u takvoj nuždi da luta između sopstvenih slika čarolija. Ova paraliza svesti, koja je sansara i ananke, spliće niti sudbine, tka, uvrće, preseca: to su Moire, žene Suđaje, koje sede prekrivene gustim velom i tkaju i upliću, večno i besmisleno, bezrazložno, hirovito presecaju nit čovekovog bivstva.
Ovu opijenost duše da u čaroliji zaslepljena luta izazvao je na svetu pad žene. U ovoj opijenosti, kao što Egipćani kažu, „duša bespomoćno postaje ono što poželi”. Zbog toga ona postaje i menja se u mnoštvo, šarenilo, poklade bića, što je samo eidolon, puka maska. Duša je izgubila svoju prasliku, Sofiju, svetlost Mudrosti i Ljubavi; i jer je izgubila prasvetlost, sada poželi sve i zbog bezgranične sposobnosti promena putuje kroz bezbrojne stupnjeve i nijanse metamorfoze. To je jedno simbolično tumačenje misli o drevnom seljenju duša. Duša se nalazi u škripcu u kojem živi pod čarolijom i mađijom sopstvenih snoviđenja: duša nikada nije individualno Ja, nego Čovek, Čovečanstvo, Čovekova Duša. Predavši se ostaje promenjiva žudnja bez sopstvene mere i cilja, poželi svako svoje snoviđenje i upada u svaku opsenu, radoznalo, omamljeno; neprekidno brka sebe sa snoviđenjima i poistovećuje se s maskama. To je maja u kojoj duša, ako sebe izgubi, može i da se apsorbuje.
Svojstvo duše lagano, tokom miliona godina, nestaje i raspršuje se. Može da upadne u demone, grdobe, vampire, cvetove, ptice, kamenove, zvezde, kristale. Upravo zbog toga što je takvo bivstvo maje, bića i oblici, forme bivstva nikada nisu utvrđujući. Duša u mašti, u snu, može da proživljava nova i nova snoviđenja: može da stvara bića, događaje, svetove, forme koje se raspršuju i ostavljaju mesta za nove. Forme, oblici, bića, događaji prazni su i besadržajni. Bez supstancija. Maja je čarolija i nije stvarnost. Omama bespomoćne duše, omama iščili i od nje ne ostaje ništa.
Duša ovde živi u čaroliji, u materijalnom svetu, u pospanom stanju: neće da napusti ni jednu jedinu sliku prošlosti. Lenjo se stropoštava niz sopstvena snoviđenja, ponavlja, bez budnosti, bez smera, bez stvarnosti, omamljena sopstvenim beskrajnim mogućnostima i neiscrpnim bogatstvima. Pospanost je svojstvo duše koja dolazi odozdo i koju je dalo utapanje u materiju, ta pospanost je drži u teškoj začaranosti. Hoće da isproba, hoće da iskusi sve ono za šta veruje da je ona sama. Ali nije to ona — to je samo maja, čarolija. Ova pohlepnost i proždrljivost, ova životna glad, neutaživa i bez stida, gutanje i ždranje života bez zapreka, jeste svojstvo bivstva maja.
U materijalnoj prirodi, kada u kasnijem razdoblju, za vreme apokalipse gotovo potpuno utrne budnost, ovo žensko svojstvo bivstva postaje vladajuće. Besramna proždrljivost, što je svojstvo ženskog bića, ali poglavito svojstvo ženskog tela, raskrinkana je. Raskrinkana je, odnosno dolazi pod udar, jer je to apokalipsa, strašni sud, poslednji momenat stvaranja. Eva je biće koje se bez ostatka poistovećuje s telom i nezavisnost duše nikada ne iskrsne u njoj i ne prosvetluca. Što dublje brka sebe sa svojim telesnim bićem, ona je sve neutaživija, pohlepnija i proždrljivija: sve žudnje stavlja na sebe poželjne opsene sveta, sve više privlači sebi poželjna bića i predmete. „Dajte mi sve“, kaže ženino telo. I zbog toga onaj momenat kada ljudsko Ja samog sebe stavlja nezakonito u središte bivstva drevna baština izvodi iz porekla ženskog bivstva. Za čisto telo-ženu baština kaže da je veštica. To su Hekata, Činapipiltin, Dakini, koje nisu ništa drugo samo — telesnost. Drevna privlačna snaga Ljubavi-Mudrosti srozanog i potamnelog lika Sofije kada žena, poistovetivši se sa svojim telom, želi urediti univerzum bića i stvari za upotrebu tela. Ova lakoma proždrljivost jeste iskvareni lik božanskog magnetizma Sofije: čarolija čari. Žena ovde stiže do stupnja koji baština naziva spoljnom tamom. U ovom trenutku žena postaje Setov plen — kada zaboravlja svoje drevno biće, Nebesku Devojku i za jedinu stvarnost smatra svoju telesnost. Okreće se od Atona, od unutarnje svetlosti, i služi spoljnjem telu. Onaj ko se okrene prema napolju, progutaće ga tama.
„Svaka napetost”, kaže Bader, „svako dvojstvo zapravo je razdor – zabuna mesta koja se dogodila u polarnom, električnom, magnetičnom svetu, rezultat je metastaze. Najvažnija ovakva napetost i sudbonosno dvojstvo i razdor koji potiče iz zabune mesta: polnost, dva pola, dvojnost muškarca i žene.”
Žensko bivstvo dotiče iste stanice kao i muško bivstvo: zna prastanje, materijalizaciju, buđenje, ponavljanje, spoljnu tamu i oslobođenje. Međutim, stanice imaju svoju žensku prirodu, koja se nikada ne može pobrkati s muškim stanicama. Upravo zbog toga, kada je reč o oslobođenju ženskog bića, ne sme se poverovati da je ovde cilj povratak u božanski smisao. Žena se ne oslobađa povratkom u večnu inteligenciju, nego stižući u ženski lik drevnog čoveka, u Sofiju, u Nebesku Devicu. Simbol oslobođenja: Izida, na ruci joj mali Horus, Magna Mater, s detetom na ruci, koja je čovečanstvo. U ženskom biću probuđena nebeska ljubav. Jer je ljubav najviši stupanj budnosti.
U ovom svom obliku žena se vraća u Jedan, u Stvoritelja. Hinduska baština kaže da nestankom velikih ciklusa sveta sva snaga i sposobnost stvaranja preobraća se i koncentriše u jedan oblik. Taj oblik je: Šakti. To je kvintesencija bivstva. I Šakti, Žena, s Brahmanom prespava noć sveta. A kada započne nova godina sveta, započinje novo stvaranje, ona opet iz sebe oslobađa sile.
Bela Hamvaš
