(Pismo ….oj)
Vi mislite da ne možete da imate nikakav uticaj na društvo: ja suprotno mislim. Ženin uticaj može biti veoma veliki upravo sada, u današnjem redu odnosno neredu u društvu, u kome se na jednoj strani pojavljuje posustala građanska obrazovanost a na drugoj nekakva duševna apatija, moralna malaksalost koja traži oživljavanje. Da bi se ono ostvarilo neophodna je ženina podrška. Ta se istina kao nekakvo maglovito predosećanje odjednom proširila po celom društvu i svi sada nešto očekuju od žene. Ostavimo druge po strani i pogledajmo našu Rusiju, a pre svega ono što nam je tako često pred očima − mnoštvo svakojakih zloupotreba. Ispostaviće se da je veći deo mita, nepravdi u službi i tome slično, za šta optužuju naše činovnike i ostale svih klasa, potekao ili zbog rasipništva njihovih žena, koje tako žude da blistaju u visokom društvu i za to traže novac od muževa, ili zbog praznine njihovog porodičnog života, sklonog nekim idealnim snovima a ne suštini njihovih obaveza, koje su daleko lepše i uzvišenije od svakog sanjarenja. Muževi ne bi sebi dozvolili ni deseti deo onoga što čine, kada bi njihove žene makar samo delimično ispunjavale svoj dug. Ženina duša je zaštitni talisman za muža, koji ga čuva od moralne zaraze; ona je snaga koja ga održava na pravom putu i vodilja koja ga s krivog puta vraća na pravi; i obratno, ženina duša može biti muževljevo zlo i zauvek ga unesrećiti. Sami ste to osetili i iskazali tako dobro kako to do danas nije iskazala nijedna žena.
Vi, međutim, kažete da svaku ženu očekuje njena misija, ali ne i vas. Vi u svemu nalazite posla za druge; ili da menjaju i popravljaju ono što je već pokvareno, ili da nešto što je potrebno ponovo stvaraju, rečju, da na svaki način pomažu; za sebe, međutim, vi ništa ne nalazite i tužno ponavljate: „Zašto ja nisam na njihovom mestu?“ Znajte da je to opšta zajednička zaslepljenost. Svako sada misli da bi mogao da učini mnogo dobra na tuđem mestu i na tuđoj dužnosti, a da samo na svojoj dužnosti to ne može da učini. To i jeste uzrok svih zala. Svi mi sada treba da porazmislimo o tome kako ćemo učiniti dobro na svom sopstvenom mestu. Verujte da bog nije slučajno odredio da svako bude na mestu na kome je sada. Treba samo pažljivije pogledati oko sebe. Pitate se zašto niste mati porodice pa da ispunjavate obaveze majke, koje sada tako jasno vidite; zašto niste ostali bez imetka pa da morate da odete na selo i budete spahinica, da se bavite imanjem; zašto vaš muž nije na nekoj opštekorisnoj i odgovornoj dužnosti pa da u tome možete makar samo da mu pomažete, da budete snaga koja ga krepi i zašto vam umesto svega toga predstoje samo prazni izlasci i prazno, preživelo visoko društvo, koje vam se sada čini pustije i od same pustoši. Ali u društvu su ljudi koji su svuda isti. Oni boluju, pate, žive u bedi i bezglasno vape za pomoć − ali avaj; oni čak i ne znaju kako da za nju mole. Kome prosjaku treba pre pomoći: onome koji još uvek može da izađe na ulicu i da prosi ili onome koji nema snage ni ruku da ispruži? Kažete da ne znate i ne možete da se setite čime nekome u društvu možete da koristite; da za to treba imati mnoštvo svakojakog oruđa, da treba biti tako pametan i sveznajući da vam i pri samoj pomisli na sve to pamet stane. A šta ako je za to potrebno da se bude takva, kakva ste vi već sada. I šta ako vi već imate upravo ta oruđa koja su sada potrebna? Sve što o sebi kažete sušta je istina: stvarno ste isuviše mladi, niste upoznali ni ljude ni život, rečju, ne znate ništa od onog što je potrebno da bi se drugima pružila duševna pomoć; to možda čak nikada nećete ni znati; ali vi posedujete druga oruđa kojima sve možete postići. Prvo, vi već imate lepotu; drugo − neokaljano, neoklevetano ime; treće − moć, koju sami u sebi i ne slutite, moć duševne čistote.
Ženska lepota još uvek je tajna. Nije slučajno bog neke od žena obdario lepotom; nije slučajno određeno da lepota sve zadivljuje, pa čak i one bezosećajne koji ni za šta nemaju dara. Ako je samo jedan besmisleni kapric lepotice bio uzrok svetskih prevrata i najumnije ljude naveo da čine gluposti, šta bi se desilo kada bi taj kapric bio razuman i usmeren prema dobru? Koliko bi dobra onda mogla da učini lepotica u poređenju sa drugim ženama! To je, dakle, moćno oruđe. Ali vi uz to posedujete i najveću lepotu − čistu ljupkost izuzetne, samo vama svojstvene, nevinosti, koju ja ne umem rečima da iskažem, lepotu u kojoj blista sva vaša krotka duša. Znate li da su mi najrazvratniji među našom omladinom priznavali da im u vašem društvu ništa rđavo ne pada na pamet, da se oni ne usuđuju da u vašem prisustvu izreknu ne samo neku dvosmislenu reč kojima druge obasipaju, već jednostavno nijednu reč, osećajući da će to sve pred vama biti nekako grubo i dobiti prizvuk nečeg drskog i nepristojnog. Evo samo jednog uticaja koji se odvija bez vašeg znanja, već samim vašim prisustvom. Onaj ko u vašem prisustvu ne sme sebi da dozvoli ružnu misao, taj je se već stidi; a takvo okretanje samome sebi, ma bilo i trenutno, prvi je čovekov korak prema tome da postane bolji. I to je oruđe, dakle, veoma moćno.
Uza sve to vi u duši posedujete bogom usađenu težnju, ili kako vi kažete, žudnju prema dobrome. Zar vi mislite da vam je slučajno poklonjena ta žudnja zbog koje ni na trenutak niste spokojni? Tek što ste se udali za plemenitog, pametnog čoveka koji ima sve kvalitete da svoju ženu učini srećnom, a već vas umesto da uronite u svoju domaću sreću muči misao da ste nedostojni takve sreće, da nemate pravo da uživate u momentu dok je oko vas toliko mnogo patnje, dok se neprekidno šire vesti o raznim nesrećama: o gladi, požarima, teškim duševnim stradanjima i strašnim bolestima uma, kojima su zaražene današnje generacije. Verujte, to nije slučajno. Ko je u svoju dušu uneo takvu nebesku brigu za ljude, takvu anđeosku tugu zbog njih i usred najprivlačnijih zabava, taj za njih može mnogo da učini; svuda je njegovo polje rada, jer su ljudi svuda. Ne klonite se društva u kome vam je određeno da budete, ne borite se protiv proviđenja. U vama živi ona tajanstvena snaga koja je sada potrebna društvu: i sam vaš glas, zbog nepokolebljive težnje vaše misli da leti u pomoć čoveku, stekao je nekakav svima blizak prizvuk, tako da se, kada progovorite, uz vaš nevin pogled i samo vama svojstven osmeh koji vam nikad ne silazi sa usana, svakome učini da je s njim govorila anđeoska rođena sestra. Vaš glas je postao svemoćan; vi možete da naređujete i da budete takav despot kao niko od nas. Zapovedajte onda bez reči − svojim samim prisustvom; zapovedajte svojom bespomoćnošću, na koju se tako ljutite; zapovedajte upravo tom vašom ženskom ljupkošću, koju su, avaj, već izgubile današnje žene. Vašim stidljivim neiskustvom učinićete sada nekoliko puta više nego što bi svojom nadmenom uobraženošću učinila pametna žena, koja je mnogo toga doživela: njeni najmudriji pogledi, kojima bi želela da usmeri na pravi put današnje društvo, obrušiće joj se na glavu u vidu zlobnih epigrama; ali nikome na usnama neće smeti da zaigra epigram kada jednim molećivim pogledom bez reči vi zamolite nekoga od nas da postane bolji. Zbog čega ste se toliko uplašili priča o razvratu u društvu? On je stvarno prisutan, čak i u većoj meri nego što vi mislite; ali vi za to ne treba ni da znate. Zar da se vi bojite ništavnih iskušenja društva? Hrabro zaronite u društvo s tim vašim blistavim osmehom. Uđite u njega kao u bolnicu ispunjenu bolesnima; ali ne u svojstvu lekara, koji prepisuje stroge savete i gorke lekove: vi ne treba da ispitujete ko od kakve bolesti boluje.
Vi nemate sposobnost da prepoznajete i lečite bolesti, i ja vam neću dati onakav savet koji bi trebalo da dam svakoj drugoj, na to spremnoj ženi. Vaše je samo da bolesnome podarite osmeh i taj glas, u kome čovek čuje svoju nebesku sestru, i ništa više. Ne zaustavljajte se dugo kod jednog, već žurite drugom, jer ste svuda potrebni. Avaj! Svuda u svetu s nestrpljenjem očekuju upravo te bliske zvuke, upravo takav glas, koji vi već posedujete. Ne brbljajte s društvom o onome o čemu ono brblja; primorajte ga da govori o onome o čemu svi govorite. Neka vas bog čuva svake sitničavosti i svih onih razgovora koji izlaze iz usta neke savremene moderne žene.
Unosite u društvo one vaše prostodušne priče, koje tako lako teku kada ste u krugu porodice i vaših bližnjih, kada tako blista svaka jednostavna reč vašeg govora i kada se duši svakog ko vas sluša čini da ona tepajući govori s anđelima o nekom nebeskom čovekovom detinjstvu. Upravo takve govore donosite društvu.
Nikolaj Vasiljevič Gogolj
1846.
