Kod Hiperborejaca I
Diana (1)
Posle takvih dana u Rimu, moje misli postaju zamršene i tužne, a život težak, sa tim osećanjem, da je u životu sve samo san.
Da bih to nekako zaboravio, bacam se sav na svoj svakidanji posao, ali je i taj posao, često, sasvim lud. Treba, tobože, da predvidim, i to tačno, kad misli Italija da uđe u rat?
Da Ii će Francuzi bombardovati Rim?
Da li će biti napadnuta u ovom ratu, opet, i moja zemlja?
Da bih u tom opštem ludilu sačuvao svoju pamet, i zdravlje, — u toj sobi u palati Borghese — u kojoj farbe dekoracije, koja je stara, mirišu na otrov — ja onda idem, po savetu lekara, svako jutro, rano, da tučem Ioptu, u jednoj areni tenisera, kraj Tibra.
U podne, dok Rim ruča, idem da skočim u more tirensko, kad god mogu. Išao sam tako, pre nego što odem u slastičaru ,,Babington“’ rano, u tu arenu, u koju se dolazi samo autom. Ja dolazim tramvajem, a u tramvaju, zviždim, veselo, marš borca sa bikovima, iz opere ,,Carmen“. A putnici, u punom tramvaju, protestuju. Psuju me. Nisam primetio da kraj nas prolazi pogreb i da svi, koji imaju šešir u Rimu, mrtvaca pozdravljaju. Pozdravljam onda i ja, odajem počast pokojniku, a u sebi, i nehotice, mislim: koji li je to već pokojnik po redu, na ovom svetu? Koji, eto, odlazi, kao da na svetu nije ni bio.
Moju pažnju zatim privlači, gomila biciklista, pored tramvaja, koji su zastali u mestu, a čekaju da prođu, pa pedaliraju u mestu, kao u cirkusu. Nekad, u starom Rimu, Tiberija, čuven je bio komedijant, koji je predstavljao trk, ali u mestu.
Sve to me, iznenada, ne znam zašto, seća da sam i ja, tako, pre tri godine, pedalirao, na velosipedu, čekajući pri ulazu u tvrđavu Kronborg, u Danskoj, blizu Kopenhagena, gde je, kažu, negde, grob Hamletov.
Bio sam,sa svoja dva prijatelja, Danca, na moru, u Marienlistu. Pa smo se kupali, između Danske i Švedske, a posle odmarali na pesku i otišli u posetu Hamletu. Pevali smo, sećam se, dansku himnu, glasno. Čudim se, sad, u Rimu, da se to ne čuje, iz moje glave, kao na gramofonu.
Išao sam da vidim, nad grobom Hamleta, muzej danskog brodarstva — kakvo je nekad bilo. To je priča o moreplovstvu Severa, a prikazana je očigledno, sa modelima jedrenjaka, sa starim instrumentima mor nara, sa starim geografskim kartama, puta, u polarne krajeve.
Tu su i astronomske sprave onoga koga sam naročito bio zavoleo, a koji se zvao Tycho de Brahe.
Razmišljajući tako, o Danskoj, stižem, međutim, u pomenutu arenu, gde me već čeka trener, koga sam bio najmio, a koji se zvao Taddeo.
Taj Taddeo bio je siromah đavo, dete Rima, još dečko, ali jedan od najboljih trenera u Rimu. On je davao časove, i rano ujutru, i u podne, i uveče, sve dok sumračje ne zadrži lopte. Nadao se da zaradi, za nekoliko godina, toliko, da može kupiti trkački bicikl. Tvrdio je da će proslaviti Italiju, na motornom biciklu. Njegov poslodavac, koji toči piće u klubu, govorio mi je da će Taddeo navući tuberkulu. Ja se presvlačim, u međuvremenu, a zatim sedim na terasi kluba i gledam belu loptu, kako, iznad mreža, i zelenila ograde, skače, kao luda, tamo-amo. Pijem kafu, a prilazi mi jedna poznanica moje žene, koja ima ćerku, a čiji je muž, na visokom položaju,u režimu. Pita, gde mi je žena? To je bila jedna lepuškasta, sredovečna žena, koja, kad igra, liči na bahantkinu koja trči na loptu. Ali je prešla četrdesetu. Ima kćer, još dete, tako reći, od šesnaest godina, ali visoku, lepoticu, koja, kad stoji, liči na Dianu, mramornu, u jednom rimskom muzeju. A kad polegne na balustradu, na onu Dianu, u Parizu, u Luvru.
Njih, obe, trenira, Taddeo.
One mi kažu da su sinoć bile u bioskopu, ali same. To nije prijatno, u Rimu. Žene, u Rimu, ne napuštaju uveče porodicu, ni kuću.
One, obe, zatim, opet, odlaze, da igraju.
Meni onda priča Taddeo, da poštuje tu porodicu. Veli, ta žena je vanredno lepa. A zabrinut je za njenu ćerku. Na nju je njegov poslodavac, koji toči piće u klubu, izgleda, bacio oko. Taj čovek je jedini koji ima prava da zalazi i u odeljenje žensko, a to devojče dolazi da trenira, kad nikog nema u klubu, ujutru, vrlo rano. Kaže, njena mati, izgleda, ne vidi da je to, opasno.
Ja posmatram barmana u klubu, koji je krupan, sredovečan, crn, maljavih ruku. Vidim da pogledom prati tu mladu devojku. Zatim, da je obilazi, kao mačak belu golubicu.
Čini mi se da ima pravo Taddeo.
Kad se devojče vratilo, on joj donosi kafu, sipa joj u šolju, pali joj cigaretu, a kad ona hoće da plati, kaže: ,,Već je plaćeno”
Zatim, odnosi. na pranje, njenu presvlaku.
Ja onda, kao da sam guvernanta, ili neki pukovnik Vojske spasa, sačekujem njenu mater, u vrtu, i kažem joj, da ne bi trebalo da izlaže takvoj opasnosti ćerku. Ona mi odgovara da sam poludeo. Posle igre, ona je tako zajapurena, da mora da se dugo kupa, da bi se rashladila.
Ja opominjem, za to vreme, i njenu ćerku, a ona me gleda ćutke, sa nekim čudnim osmehom na licu.
Čekam da na mene dođe red za igru, ali Taddeo je nešto u zadocnjenju i ja, na jednoj klupi, u zelenilu, razmišljam o tome, kako je sve to neveselo, kao u nekom Andersenu. Izlazi mi pred oči Odensee, onakav kakav je bio, kad sam ja tamo bio, i vidim kućice kroz čije bi se prozore moglo ući, kao u dečjem igralištu. Vidim, u mislima, kuću u kojoj je Andersen umro, šešir pesnika, i naslonjaču u kojoj je, bolestan, ležao. Njegove knjige leže onako kako ih je ostavio.
Onako, kako sam to pribeležio, i, sinoć, iz mojih putopisa, prepisivao. Vidim i pasoš, sa kojim je puto- vao, i posetio pašu na ostrvu Ada-Kale. Vidim i jedan list, kao u herbarijumu, za koji je zabeležio da ga je iz Srbije doneo.
Mati i kći se, međutim, vraćaju i ja ih pitam hoće li sa mnom, večeras, da večeraju? One obe rado prihvataju.
Velim, sa mnom će doći i Taddeo. Očekujem da vidim radost na licu devojčeta, ali me devojče gleda kao da sam Andersena pomenuo. U sebi mislim: siromah Taddeo. Mora da je Ijubomoran, zbog ovog lepog deteta, na barmana.
Kad one odu, prilazim barmanu i kažem: Sve znam i sve sam video. Sramota je da on, oženjen čovek, otac četvoro, sme i da pomisli tako što. Šta bi bilo da kažem njenom ocu?
On me onda posmatra začuđeno i ne vadi iz usta cigaretu. Drži je zalepljenu za donju usnu.
Veli: krivo sam ga shvatio. On ceni tu članicu kluba i jako poštuje tu porodicu. Ali, valjda je tek slobodno, ćutke, iz prikrajka, priželjkivati nešto, nedostižno? Svakom devojčetu dođe svoje vreme, a kad taj čas kucne, svaki ima prava da se nađe pri ruci, blizu. On ništa ružno nije nameravao. Niko ne može zabraniti da se sanjari, pa se ne može to zabraniti ni jednom barmanu. A što sam se ja toliko zabrinuo i brinem o tuđem detetu?
Ja mu onda okrećem leđa, ljutito.
Kažem svom treneru da ću, večeras, da ga vodim na večeru.
A siromah mladić, kad ču s kim, sav se ozari u licu.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
