Opasnosti mudrosti (1)
Kad uočimo kakvo istaknuto mesto zauzimaju prividi u normalnoj svesti, nemoguće je saglasiti se sa stavom Vedante, po kome je “nerazlikovanje prirodno stanje duše”. Pod prirodnim stanjem ovde se podrazumeva stanje budnosti, upravo ono koje ni na koji način nije prirodno. Živ čovek primećuje svuda postojanje; čim je probuđen, čim nije više priroda, počinje da otkriva lažno u prividnom, prividno u stvarnom, da bi konačno posumnjao i u samu ideju stvarnosti. Kad nema razlučivanja nema više ni napetosti, ni drame. Carstvo raznolikosti i mnogostrukosti iščezava ako se posmatra sa suviše velike visine. Jedino nebiće odoleva na izvesnom stepenu saznanja.
Živimo samo kroz odsustvo znanja. Čim znamo, više nismo u skladu ni sa čim. Doklegod smo u neznanju, prividi bujaju zadržavajući trunku nepovredivosti koja nam dopušta da ih volimo i da ih mrzimo, da se borimo sa njima. Kako da se odmeravamo sa opsenama? Jer oni to postaju u trenutku kad mi, razuvereni, ne možemo više da ih podižemo u red suštine. Znanje, bolje rečeno budnost izaziva između njih i nas pukotinu koja, na nesreću, nije sukob; da jeste, sve bi bilo u najboljem redu; ne, ona je obustavljanje svakog sukoba, zlokobno poništavanje tragičnog. Protiv tvrdnje iz Vedante, duša je prirodno naklonjena mnogostrukosti i razlikovanju: ona se rascvetava samo usred privida, a vene ako ih razobliči i odbaci. Probuđena, lišava se svojih moći, i nije u stanju da pokrene niti da podrži i najmanji stvaralački proces. Pošto je oslobođenje suprotno od nadahnuća, njemu se posvetiti za jednog pisca jednako je odustajanju, ako ne i samoubistvu. Ako želi da stvara, neka sledi svoje dobre i loše sklonosti, naročito loše; oslobodi li ih se, udaljava se od samog sebe: njegove bede su njegove mogućnosti. Najsigurniji način na koji će upropastiti svoje darove je da se uzdigne iznad uspeha i neuspeha, zadovoljstva i muke, života i smrti. Težeći da ih se oslobodi, naći će se, jednog lepog dana, izvan sveta i sebe, taman u stanju da osmisli još neku nameru ali usplahiren pred idejom da je sprovede. Fenomen se ne tiče samo pisca, već ima opšti domet: svako ko teži delotvornosti treba da potpuno odvoji življenje i umiranje, da zaoštri parove suprotnosti, da preko mere umnoži nesvodljivosti, da se prepusti antinomijama, sve u svemu da se zadrži na površini stvari. Proizvoditi, “stvarati”, znači zabraniti sebi oštoumnost, imati odvažnosti ili sreće pa ne primećivati laž raznolikosti, varljivi karakter mnogostrukog. Delo je ostvarljivo samo onda kad sebe zavaramo u pogledu privida; čim prestanemo da im dajemo metafizičku dimenziju gubimo sva svoja sredstva.
Nastaviće se
Emil Sioran
Pad u vreme
