Život i priključenija američkog državljanina i ruskog pesnika i Jevrejina, rođenog pre 85 godina, nesvršenog osnovca, metalskog šegrta, pomoćnika patologa i geologa, pesnika koji je bio žrtva ideološkog zaokreta i političko literarnih intriga, dva puta mu se sudilo, dva puta smeštan u ludnicu, pokušao samoubistvo zbog ljubavi, za parazitizam osuđen na pet godina progonstva uz društveno-koristan rad, koji jedan traktorista na kolhozu Danilovski nije cenio kao ni pesmu o tome, u selu Norenskoj uživao poštovanje kao prognanik koji se uzdigao, “dobrovoljno” dobio vizu bez prava na povratak i susret s roditeljima, ostvario univerzitetsku karijeru, dobio Nobelovu nagradu, bio pesnička pop zvezda, volele ga žene, voleo mačke, mnogo pušio, u 56. umro – i po drugi put sahranjen u Veneciji, ipak malo dalje od Ezre Paunda
1
U nedelju, 4. juna 1972. ujutro, ispred glavnog ulaza u međunarodni terminal aerodroma u Lenjingradu, sedeći na starom kožnom koferu, čekao je čovek tridesetih godina u farmerkama, rolci i jakni pretoploj za to doba. Pasoš nije imao, već samo sovjetsku izlaznu vizu M
208098 za stalni boravak u Izraelu, važeću do 5. juna 1972, na ime Josifa Aleksandroviča Brodskog, rođenog 24. maja 1940. u Lenjingradu (sada Sankt Peterburg), i kartu u jednom smeru za avion “Aeroflota” kojim će odleteti u Budimpeštu, pa posle avionom “Austrijan” erlajnsa u Beč, te zauvek napustiti SSSR. Prijatelji, njih nekoliko, koji su ga ispratili izbegavali su da kažu “zbogom”, već su naglašeno govorili “doviđenja”.
U tom trofejnom kožnom koferu Josif Brodski je poneo pisaću mašinu, dve flaše votke (koliko se smelo preneti) za angloameričkog pesnika Vistana Hjua Odena, zbirku pesama Džona Dona i knjigu Ane Ahmatove s posvetom: “Josifu Brodskom, čije pesme mi deluju magično”.
Posle detaljnog pregleda i rasklapanja pisaće mašine, na carini nisu imali primedbe, samo su pokušali da izgrebu nalepnicu sa slikom Đine Lolobriđide u negližeu.
Taj trofejni kožni kofer je njegov otac, frontovski fotoreporter agencije TASS Aleksandar Ivanovič Brodski, koji se borio u Finskom ratu, učestvovao u probijanju opsade Lenjingrada i u ratu sa Japanom, doneo u Lenjingrad kada se vratio iz Kine 1948. godine, sa činom kapetana mornarice 3. ranga.
Mali Josif i njegova majka Marija Mojsejevna Volpert, računovođa, preživeli su tešku zimu 1941–1942. u opkoljenom Lenjingradu.
Kada su evakuisani u okolinu Arhangelska, odvela je Josifa kod sestre Roze i njenog muža Zahara Kelmoviča u Čerepovec, gde je radila kao prevodilac u logoru za ratne zarobljenike. U Lenjingrad su se vratili 1944.
Josifa Brodskog je majka naučila da čita kada je imao samo četiri godine, ali bio je loš učenik. U njegovoj karakteristici za peti razred nastavnici su napisali da “možda jeste odličan učenik, ali se ne trudi”. Iz ko zna kojih razloga promenio je pet škola i završio samo sedam razreda. Pisac Pjotr Vajl se sećao: “Usred časa u osmom razredu, ustao je iz klupe – napustio školu i nikada se nije vratio.”
Sa 15 godina radio je u fabrici “Arsenal” kao metalski šegrt na glodalici. Zatim je bio ložač u kotlarnici, pa mornar na svetioniku, pa je, sa nadom da će postati lekar, asistirao hirurgu na seciranju leševa u mrtvačnici regionalne bolnice, ali je nakon mesec dana odustao i od medicinske karijere.
Pokušao je da se 1954. upiše u Višu školu podmorničke plovidbe u Morskom pereuloku, pošto je voleo uniforme i sve u vezi sa mornaricom. Kao mali je satima razgledao Pomorski muzej u Lenjingardu, u koji ga je dovodio otac jer je tu, nakon demobilizacije 1948, dobio posao u foto-laboratoriji.
Od 1957. godine učestvovao je, kao pomoćni radnik, u geološkim ekspedicijama na Belom moru, u istočnom Sibiru i severnoj Jakutiji i u nalazištima uranijuma u jatima komaraca na Dalekom istoku, odakle se, nakon nervnog sloma 1961, vratio u Lenjingrad.
PETROGRADSKI EHO LENJINGRADA
U svojim dvadesetim Brodski je mnogo čitao, ali haotično: poeziju, filozofsku i religioznu literaturu. Samostalno je učio engleski i poljski jezik. Bio je redovan čitalac poljskog intelektualnog avangardnog nedeljnika “Przekrój” (“Recenzija”), u kome su eseji o novim trendovima u filozofiji (egzistencijalističkoj) i umetnosti (dramama apsurda) objavljivani uporedno s tabloidnim beleškama o razvodima evropskih i holivudskih filmskih zvezda i receptima za lekove protiv mamurluka.
Po sopstvenim rečima, na poljskom je čitao Kamija i Kafku i upoznao se sa “polovinom moderne zapadne književnosti”. Prevodio je svoje starije savremenike, poljske moderniste Konstantina Galčinjskog, Zbignjeva Herberta i Česlava Miloša, sa kojim se sprijateljio.
Brodski je tvrdio da je na njegove estetske poglede više od čitanja knjiga uticalo proučavanje Lenjingrada, koji je u njegovom veku u ruskoj književnosti igrao ulogu kakvu je Aleksandrija igrala u doba Helena.
Porodica Brodski je od 1955. do 1972. živela u Domu Muruzi, po filologu Juriju Zobninu “jednom od najpočasnijih mesta na savremenoj književnoj mapi Sankt Peterburga”. U roditeljskom stanu od 40 kvadrata Brodski je za sebe – policama i knjigama nabacanim između lukova – ogradio pola sobe od 10 kvadrata.
U toj zgradi za izdavanje u takozvanom mavarskom stilu, tipičnom za severnu Evropu početkom 20. veka, živeo je nekad dramaturg, istoričar Dmitrij Mereškovski, jedan od osnivača ruskog simbolizma. Tu je bila Radionica akmeističkog pesnika Nikolaja Gumiljova, koga je 1921. boljševička Čeka likvidirala pod optužbom da je učestvovao u monarhističkoj zaveri.
U avgustu 1961. Brodski je upoznao pesnika Jevgenija Rejna, pet godina starijeg od sebe, jednog od članova književnog udruženja “Promka”, okupljenih u Domu kulture Promkooperacija (kasnije Palata kulture Lensoveta). On će Brodskom preporučiti i dati mnogo knjiga, a i naučiti ga da ne treba da deklamuje svoje stihove kada društvo sedne s devojkama da pije.
MAGIČNA POEZIJA OD 19.650 REČI
Upoznaće ga i s Anom Ahmatovom, predstavnicom akmeizma, ruskog pesničkog pravca koji je poetizovao jednostavnost, objektivnost, razumljivost, tačnost i jasnoću jezika.
Brodski je često odlazio u daču Ane Ahmatove u selu Komarovo kod Lenjingrada, pomagao joj u svakodnevnim poslovima i pokazivao joj svoje pesme.
Pročitavši prve njegove pesme, Ana Ahmatova je rekla: “Ti i ne znaš šta si napisao…” Govorila je da on, kao i ona uostalom, vlada svim ritmovima ruskog jezika.
Godine 1963, poklonila mu je zbirku svojih pesama s posvetom: “Josifu Brodskom, čije pesme mi deluju magično.”
On je smatrao da mora pisati za svoje savremenike, a ne za svoje prethodnike. Pošto “umetnost poezije zahteva reči”, crpeo ih je iz sovjetskih novina, iz starih knjiga i naučnog diskursa, iz kriminalnog i radničkog slenga.
U knjizi Josif Brodski: ogled književne biografije, pesnik i istoričar Lev Losev navodi da se nepotpuni rečnik poezije Brodskog sastoji od 19.650 pojedinačnih reči. Rečnik Ahmatove ima nešto više od 7000 reči. Jedan esejista je samo u prvom delu pesme “Letnja ekloga” nabrojao čak 23 botanička naziva tamo gde bi neki drugi pesnik rekao: trava.
Spisak fenomena živog sveta, reči i fraza uličnog govora deluje iscrpno već u njegovoj “Dugoj elegiji Džonu Donu” iz 1967:
Džon Don je usnuo, i sve s njim spava,
sto, zid, postelja, pod; uspavale se
slike i sveće; reze sa brava,
ćilimi, ormani i zavese.
Sve spava. Boca, čaša,
zdela, hleb, nož za hleb, kristal, posuđe,
časovnik, rublje, noćna videla,
basamci, i vrata kud noć uđe…
(Prevod Milovan Danojlić)
O JEVREJSKOM GROBLJU KOD LENJINGRADA, BEZ CENZURE
U to vreme u Lenjingradu je bilo nekoliko kafea, u domovima kulture u kojima su pripadnici tamošnje pesničke grupe, zvani “siročad Ane Ahmatove”, govorili svoje stihove.
Poezija u SSSR-ubila je važna šezdesetih godina: na mitinzima poezije stadione su punili Jevgenij Jevtušenko, slavom “poslednjeg sovjetskog pesnika”, Robert Roždestvenski i Ala Ahmadulina.“Nesovjetski pesnici”, u koje je Jevtušenko uvrstio Brodskog, rekli bi da je poezija u SSSR-uvažnija nego igde drugde, jer – zbog poezije se ide u Sibir.
Josif Brodski je 14. februara 1960. prvi put javno nastupio na pesničkom turniru u Palati kulture, na lenjingradskom Trgu Staček. Pročitao je pesmu “Jevrejsko groblje blizu Lenjingrada”:
“Kriva ograda od trule šperploče.
Iza krive ograde leže jedan pored drugog
advokati, trgovci, muzičari, revolucionari.
Pevali su za sebe.
Štedeli su za sebe.
Umrli su za druge…”
Zbog čitanja pesme koju nije odobrila cenzura, Brodskog je na samom turniru kritikovao pesnik Gleb Semenov, koga će kasnije neki od disidenata označiti kao cinkaroša.
Brodski je kao odgovor pročitao, takođe neodobrenu, “Pesmu pod epigrafom”, izabravši latinski izraz “Što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu”.
Žiri je osudio nastup Brodskog. A i KGB se zainteresovao za tog pesnika koga mlada publika skandirajući poziva da glasno i sa šprahfelerom recituje necenzurisane stihove.
Na sastanku partijske organizacije lenjingradskog ogranka Saveza pisaca, pesnik Vsevolod Azarov je referisao da je veče bilo veoma loše pripremljeno i da su čitana antisovjetska dela, s kojima niko od rukovodilaca književnog udruženja nije bio upoznat.
Josif Brodski je tada objavio “Jevrejsko groblje”, i još četiri pesme u trećem, “lenjingradskom” broju samizdat časopisa “Sintaksis”, koji je bio distribuiran u Moskvi i Lenjingradu, a postao je poznat i u inostranstvu.
Osnivač “Sintaksisa”, Aleksandar Ginzburg, uhapšen je u julu 1960. uhapšen i osuđen na dve godine radnog logora, formalno zato što je (znatno pre toga) za svog druga polagao ispit u večernjoj školi, koristeći falsifikovane dokumente.
TROSTRUKA ŽRTVA
Brodski je govorio da biografija pesnika ništa ne govori o njegovoj poeziji, što je verovatno tačno, ali svakako osvetljava vreme u kojem je pesnik živeo.
U knjizi Josif Brodski, ogled književne biografije Leva Loseva vidi se kako je Josif Brodski šezdesetih godina, u periodu svoje najveće emocionalne ranjivosti, postao žrtva višestrukog spleta okolnosti: promene ideološke politike Nikite Sergejeviča Hruščova, policijske revnosti lenjingradskih vlasti i reakcionarnih članova lenjingradskog ogranka Saveza pisaca, kao i spletki sitnog prevaranta, aktiviste paramilicijskih “narodnih odreda” Jakova Lernera.
Liberalni period “otopljavanja” Hruščovljeve vladavine dostigao je vrhunac kada je u novembarskom izdanju časopisa “Novi mir” iz 1962. objavljena priča Aleksandra Solženjicina “Jedan dan Ivana Denisoviča”.
Partijski funkcioneri i književnici stasali u Staljinovo doba su, međutim, osetili da tu nije reč o kritici “individualnih nedostataka”, već́ da se dovodi u pitanje ljudskost celokupnog sovjetskog projekta, pa su počele kampanje disciplinovanja nesovjetske inteligencije i omladine koja se raspustila.
Kako piše Lev Losev, sve hirovitiji i ekstravagantniji Nikita Hruščov, ogorčen neuspehom ekonomskih reformi i kubanske avanture 29. novembra 1962, iskalio je svoj bes na umetničkoj inteligenciji, nepristojno je psovao i lupao nogama na izložbi nove umetnosti u Manježu u Moskvi. Potom je na posebnom sastanku, 17. decembra 1962. vikao na mlade pisce i umetnike i, kako piše Losev, “sa svojom karakterističnom nedoslednošću, nazdravio Solženjicinu, a tokom pauze, piscima, demokratski, ustupio mesto u redu pred pisoarom”.
U aprilu 1963. nastavljeno je gušenje književne pobune na sastanku upravnog odbora Saveza književnika SSSR. Potom je na junskom plenumu Centralnog komiteta KPSS, Leonid Fjodorovič Iljičev, sekretar Centralnog komiteta za ideologiju, u svom izveštaju govorio o “mladim, politički nezrelim, ali veoma arogantnim i neizmerno hvaljenim” piscima, kao i o tome da “među omladinom još uvek ima lenjivaca, moralnih bogalja, kukavica” koje “uz klimanje glavom iz inostranstva pokušavaju da princip ideološke i popularne umetnosti zamene ptičijim žargonom besposlenih i poluobrazovanih ljudi”.
PARAZITIZAM (ТУНЕЯДСТВО)
Na početku svog izveštaja, sekretar Iljičev je strogo opominjao: “Naš život i njegovi zakoni ne daju pravo na izbor: ako hoću – radim; ako hoću – lenčarim.”
Istoričar Vladimir Kozlov objašnjava da se sredinom šezdesetih, pre i posle smene Hruščova, tragalo za najefikasnijim merama uticaja na neistomišljenike, uz poštovanje pravila igre socijalističke legalnosti. Tako se došlo do širokog i proizvoljnog tumačenja zakonskih odredbi kojima se kažnjava parazitizam (тунеядство).
Po tadašnjim sovjetskim zakonima pravo na zaposlenje je definisano i kao pravo i kao obaveza. Boljševičko programsko načelo “ko ne radi ne treba da jede” bilo je instrument klasnog obračuna i sa kapitalistima i sa besposličarima, kulacima i klasnim neprijateljima, i u vreme Lenjina i u vreme Staljina.
U prvoj godini primene Hruščovljevog dekreta o parazitizmu od 4. maja 1961, pred sudove je izvedeno oko 240.000 ljudi, od kojih je devet odsto zbog “nezarađenog prihoda” od izdavanja stanova i dača, 20 odsto krojača, obućara, stolara i drugih privatnika, a 40 odsto onih koji žive od “čudne zarade”.
U članku “Parazitizam u SSSR-u (1961-1991): Pravna teorija i društvena praksa”, Tatjana Lastovska ističe da su veoma rastegljive optužbe za parazitizam, podudarno s kretanjem ideološkog klatna levo-desno, inkriminisale privatno preduzetništvo, sumnjive prihode, alkoholizam, prostituciju, sivu ekonomiju, skretanja s partijske linije i honorare koje su intelektualci dobijali za svoja dela objavljivana u inostranstvu.
Bilo je, na primer, pokušaja da se za parazitizam optuži istoričar i publicista Roj Medvedev, koji je živeo od autorskih honorara za knjige objavljivane u inostranstvu, zatim filozof Aleksandar Zinovjev, a pisac Vladimir Vojnovič je po toj klauzuli isključen iz Saveza pisaca.
LERNER I NARODNI ODREDI
U to su vreme pripadnici takozvanih “narodni odreda” sa crvenim trakama na rukavima pomagali policiji u održavanju javnog reda. Razotkrivanje ideoloških protivnika, strogo govoreći, nije bilo u nadležnosti policije i “narodnih odreda”, ali hvatanje parazita jeste.
I nakon Hruščovljevog govora, Jakov Lerner, saradnik lenjingradskog Tehnološkog instituta koji je 1963. godine predvodio jedan od aktivnijih “narodnih odreda”, shvatio je da odvlačenje pijanaca u zatvor za otrežnjavanje huligana neće unaprediti njegovu karijeru, ali da razotkrivanje “stranog elementa”, ideološkog kvaritelja omladine usred svesavezne ideološke kampanje, to može.
Lerner je najpre pismom, uz laskave pohvale, zahvalio Hruščovu na činjenici da u sovjetskoj zemlji nema i ne može biti antisemitizma, onda se, izveštavajući o svojim volonterskim aktivnostima, žalio na jevrejske nacionaliste koji njega kao Jevrejina progone jer ima ženu Ruskinju, unuku pravoslavnog sveštenika.
Potom je specijalno otišao u Moskvu i uplašio rukovodstvo izdavačke kuće “Hudožestvena literatura”, navevši ih da prekinu saradnju sa “antisovjetčikom”, Jevrejinom Josifom Brodskim, čija je dva prevoda u jesen 1962. ova kuća objavila u antologiji kubanske poezije, a 1963. još dva njegova prevoda uvrstila u zbirku jugoslovenskih pesnika.
Posle toga Lerner je, kao “nadležni” šef “narodnih odreda” u rejonu Dzeržinski, pozvao Brodskog i zamolio ga da dođe na razgovor 21. oktobra 1963. Stanovnik rejona Dzeržinski Josip Brodski se odazvao, jer su pripadnici tih narodnih odreda imali sve vrste akreditiva (javni pomoćnik istražitelja, itd.), mada su ponekad delovali kao razbojnici protiv kojih su pokretani krivični postupci.
Nakon petnaestominutnog sastanka Lerner je saznao da Brodski nema stalno zaposlenje i odlučio da ga “podvede pod dekret” zbog parazitizma (тунеядство).
ОКОЛОЛИТЕРАТУРНЫЙ ТРУТЕНЬ
List “Večernji Lenjingrad” objavio je 29. novembra 1963. članak pod nazivom “Окололитературный трутень”, koji su potpisali Jakov Lerner i dva saradnika lista, Medvedev i Jonin.
Naslov članka je zvučao preteće: трутень, “trut” je bio sinonim za “parazita”.
“On nastavlja da vodi parazitski način života. Zdrav dvadesetšestogodišnji (!) momak se ne bavi društveno-korisnim radom oko četiri godine”, pisalo je u završnom delu članka, kao razrada materijala sa zaključaka plenuma Centralnog komiteta o parazitima, koji pišu formalističke i dekadentne stihove, ponižavajući se pred Zapadom.
Četiri puta su ponovili frazu iz članka moskovskog lista “Izvestija”: “Besposličari se penju na Parnas”. Brodskog su nazvali “patuljkom, koji se samouvereno penje na Parnas”, i to “bilo kojim, čak i najprljavijim, putem.”
SAVEZ PISACA LENJINGRADA KORIGUJE TUŽIOCA
Tužilac Dzeržinskog rejona je 12. decembra 1963. zahtevao da se Brodski izvede pred javni sud Saveza pisaca.
Javni sudovi, kao kvazipravna tela, bili su zapravo javni sastanci na mestu rada ili prebivališta “okrivljenog”, koji su se obično ograničavali na ritualno blaćenje prekršioca javnog mira, ali su ponekad rezultirali odlukom da se slučaj poveri pravom sudu.
Pošto se stvar ticala pesnika, Savez pisaca Lenjingrada nije mogao da ostane po strani, iako Brodski nije bio formalno povezan sa ovom organizacijom. Njegov rukovodilac u to vreme, Aleksandar A. Prokofjev (1900–1971), novinar i pesnik izvesnog talenta, i sam nekada predmet zvanične kritike, pre svega je bio ubeđeni “vojnik partije”, koji je, kako piše Losev, učestvovao u organizovanju osude Borisa Pasternaka na sastanku lenjingradskih pisaca 30. oktobra 1958. Neko je proširio trač da je Josif Brodski autor uvredljivog epigrama s poigravanjem prezimenom Prokofjeva, iako on nije pisao nikakve epigrame, a ni Prokofjev ga nije zanimao.
Prokofjev je bio čovek svađalačkog karaktera, donekle sličnog Hruščovljevom.
A Odbor Lenjingradskog saveza pisaca je, piše Lev Losev, bio sastavljen uglavnom od poslušnika autoritarnog Prokofjeva, najnetalentovanijih pisaca koji su se mogli naći u Lenjingradu. I oni su odlučili da se “kategorički slože sa mišljenjem tužioca o izvođenju Josifa Brodskog pred javni sud”.
Takva okupljanja najčešće je pratilo izbacivanje “truta” iz Komsomola ili udruženja, ali Brodski nije bio ni u jednom od ta dva.
Ali za “parazitizam” je mogao biti osuđen, pa Odbor pisaca, 25. decembra 1963, “imajući u vidu antisovjetske izjave Brodskog i nekih njegovih saradnika” od tužioca traži da pokrene krivični postupak protiv Brodskog i njegovih prijatelja pred redovnim sudom, što tužilac do tada nije predlagao.
Lev Losev smatra da je lenjingradska organizacija pisaca, koja je pretrpela ogromne gubitke tokom godina ‘Velikog terora’, iz straha otišla dalje od tužilaštva u svom istražnom žaru.
OVDE U ŠESTOM ODELJENJU…
U to vreme Brodski je već́ otišao u Moskvu i dočekao novu 1964. godinu u Kanačikovoj dači, u moskovskoj psihijatrijskoj bolnici “Kaščenko”.
Naime, njegovi prijatelji su organizovali da bude pregledan u psihijatrijskoj bolnici, u nadi da će dijagnoza mentalnog poremećaja spasiti pesnika od gore sudbine.
Iscrpljen nervnom napetošću poslednjih meseci, Brodski se plašio da će zaista izgubiti razum “ovde u Šestom odeljenju… u belom carstvu skrivenih lica”. Posle samo nekoliko dana zahtevao je od prijatelja da ga izvuku iz psihijatrijske bolnice, gde su ga, uz muke, smestili.
Ipak, željeni sertifikat je očigledno dobijen, pošto je Ahmatova pisala pesniku Alekseju A. Surkovu, koji je bio istaknuta ličnost nomenklature, od 1953. do 1959. predsednik Saveza sovjetskih pisaca, poznat po svojoj ulozi u progonu Borisa Pasternaka:
“Žurim da vas obavestim da je Josif Brodski otpušten iz Kanačikove dače sa dijagnozom šizoidne psihopatije i da psihijatar koji ga je pregledao pre mesec dana tvrdi da mu se zdravlje značajno pogoršalo kao rezultat progona koji je pacijent trpeo u Lenjingradu”. Odmah nakon izlaska iz bolnice, 2. januara 1964, Brodski je saznao da je žena njegovog života, ćutljiva slikarka Marina Basmanova sa licem Mona Lize bez osmeha, istovremeno izlazila sa njegovim prijateljem, pesnikom i hemijskim inženjerom Dmitrijem Bobiševim.
Pojurio je u Lenjingrad da se objasni.
Nekoliko dana kasnije pokušao je da preseče vene.
Prijatelji i poznanici su progon Brodskog i predstojeću odmazdu doživljavali kao strašan događaj od društveno-političkog značaja. Za Brodskog je u tom trenutku tragedija bila gubitak žene kojoj je posvetio mnogo stihova, a sve ostalo su bile samo apsurdne okolnosti koje su ovu tragediju pogoršavale.
I u psihijatrijskoj bolnici i u narednim nedeljama pre hapšenja, kada je jurio između Moskve, Lenjingrada i Taruse (grada u Kaluškoj oblasti u kome su se okupljali disidenti – od Ginzburga do Okudžave), nastavio je da radi na lirskom ciklusu “Pesme srećne zime”. Naslov nije bio ironičan – ciklus je prožet sećanjima na srećan period ljubavi, zimu 1962/63, piše Lav Losev u knjizi Josif Brodski: ogled književne biografije.
Kad se vratio sa još jednog putovanja u Moskvu, 13. februara 1964, Brodski je uhapšen na ulici, noću, u blizini svoje kuće. Njegovi roditelji 24 sata nisu znali gde je nestao.
U policijskoj upravi lenjingradskog rejona Dzeržinski, 14. februara je doživeo srčani udar. Stigla je hitna pomoć́. Dali su mu injekciju. Ali uslovi pritvora nisu promenjeni.
Zamenik načelnika policijske uprave reona Dzeržinski, mladi inteligentni oficir Anatolij Aleksejev – kolega s fakulteta pesnika Leonida Vinogradova, inače prijatelja Josifa Brodskog – uveče, kada je većina zaposlenih otišla kući, doveo je zatvorenika u svoju kancelariju, dao mu čaj i sendviče i rekao: “Nažalost, ovo je sve što mogu da učinim za vas.”
Piscu Izrailju Mojsejeviču Meteru, koji ga je molio da pomogne Brodskom, Aleksejev je rekao da je slučaj beznadežan: “Vasilij Sergejevič je izdao naređenje, sud će ga odobriti – i to je kraj igre.”
Vasilij Sergejevič Tolstikov je tada bio prvi sekretar Lenjingradskog regionalnog partijskog komiteta.
A “NA PRJAŽKI”, “KRUTKA”…
Zahtev odbrane da Brodski između prvog i drugog sudskog ročišta bude zvanično psihijatrijski pregledan odobren je, ali umesto da bude pušten iz pritvora i da mu se odobri ambulantni pregled, kako je odbrana tražila, ostao je zatvoren tri nedelje “na Prjažki”, u Psihijatrijskoj bolnici broj 2 na obali reke Prjažka, a prva tri dana bio je na odeljenju za nasilnike.
Tamo su odmah počeli da ga “leče” takozvanom “krutkom”: budili su ga usred noći, uranjali u hladnu kupku, uvijali ga u mokre čaršave i stavljali pored radijatora. Kako su se sušili, čaršavi su mu se usecali u telo. Brodski je muke koje je pretrpeo “na Prjažki” opisivao kao najteži trenutak u njegovom sovjetskom životu.
Zašto je bilo potrebno podvrgnuti Brodskog srednjovekovnoj torturi? Nisu pokušali da dobiju bilo kakve informacije od njega. Nisu zahtevali pokajanje ili priznanje grešaka.
Po Levu Losevu, ili su ga zaista smatrali mentalno bolesnim i želeli da ga izleče svojim metodama kako bi ga učinili sposobnim za suđenje i osudu, ili je to bio sadizam medicinskog osoblja, o čemu je svet kasnije saznao iz priča disidenata izloženih sovjetskom psihijatrijskom teroru.
A zaključak koji su dali psihijatri iz “Prjažke” najverovatnije je bio objektivan, piše Losev, ali u tim okolnostima je bio katastrofalan jer je govorio da Brodski “pokazuje psihopatske osobine karaktera, ali ne pati od mentalnih bolesti i, kada je reč o njegovom neuropsihijatrijskom zdravlju, sposoban je za rad…”
KO VAS JE UVRSTIO MEĐU PESNIKE?
Josif Brodski je 18. februara 1964. doveden na završno ročište u sudnicu, u ulici Vostanija u Lenjingradu. Optužen je za тунеядство, parazitizam, po nekih 16 tačaka: “pisao neispravne i dekadentne pesme, koje je distribuirao među omladinom Lenjingrada i Moskve uz pomoć svojih prijatelja”; “organizovao književne večeri na kojima je pokušavao da se suprotstavi kao pesnik sovjetskoj stvarnosti”, “izbegavao društveno-korisni rad i vodio antisocijalni parazitski način života”… Kafkijanski tok suđenja pesniku Brodskom odjeknuo je u celom svetu zahvaljujući zapisu novinarke i književnice Fride Abramovne Vigdorove (1915–1965).
Sudija Dzeržinskog suda u Lenjingradu Ekaterina Saveljeva Aleksandrovna:
– Objasnite sudu zašto niste radili tokom pauza (između poslova, prim. L. L.) i vodili parazitski način života?
Optuženi Josif Anatolovič Brodski:
– Radio sam tokom pauza. Radio sam ono što i sada radim: pisao sam poeziju.
– Dakle, pisali ste svoju takozvanu poeziju? I šta je korisno u tome što ste često menjali posao?
– Počeo sam da radim kada sam imao petnaest godina. Sve me je zanimalo. Menjao sam posao jer sam želeo da znam što više o životu, o ljudima.
– A šta ste uradili što je bilo korisno za domovinu?
– Pisao sam poeziju. To je moj posao. Uveren sam… Verujem da će ono što sam napisao biti na usluzi ljudima, i ne samo sada, već́ i budućim generacijama.
– Dakle, mislite da je vaša takozvana poezija od koristi ljudima?
– A zašto govorite o pesmama kao “takozvanim”?
– Mi vaše pesme nazivamo “takozvanim” jer nemamo drugi koncept o njima. A koja je uopšte vaša specijalnost?
– Pesnik. Pesnik-prevodilac.
– A ko je prepoznao da ste pesnik? Ko vas je uvrstio među pesnike?
– Niko. (Bez izazivanja.) A ko je mene uvrstio među ljudski rod?
– I jeste li se za ovo učili?
– Šta?
—Da budete pesnik. Niste li pokušali da diplomirate na univerzitetu gde pripremaju… gde predaju…
– Nisam mislio da se to postaje obrazovanjem.
– A kako?
– Mislim da je to… (zbunjeno) od Boga…
Sva tri svedoka odbrane bila su članovi Saveza pisaca: pesnikinja Natalija Grudinina (rođena 1918), koja je nagrađena medaljom za odbranu Lenjingrada, a posle rata prevodila Edgara Alana Poa, i dva profesora filologije sa Hercenovog pedagoškog instituta, poznati prevodioci sa evropskih jezika E. G. Etkind (1918–1999) i V. G. Admoni (1909–1993). Oni su pokušali da dokažu sudu da je pisanje i prevođenje poezije zaista težak posao, koji zahteva poseban talenat i stručno znanje, i da je Brodski taj posao obavljao vešto i talentovano.
Sud je, međutim zaključio da su svedoci odbrane “pokušali da pred sudom predstave samog Brodskog kao nepriznatog genija, a vulgarnost i nedostatak ideja u njegovim pesmama kao delo talentovanog autora”, da “takvo ponašanje svedoči o njihovom nedostatku ideološke budnosti i partijskog integriteta”. To je prosleđeno Savezu pisaca sa uputstvom: “Izvestite sud o preduzetim merama.”
Osim Jevgenija Vsevolodoviča Vojevodina, pripovedača i novinara lista “Večernji Lenjingrad”, koga je poslao Savez pisaca, ostalih petoro svedoka odbrane – šef Doma odbrane Smirnov, domar Ermitaža Logunov, polagač cevi Denisov, penzioner Nikolajev i učiteljica marksizma-lenjinizma Romašova – ni na koji način nisu imali veze s književnim radom i nisu poznavali Brodskog.
Po logici partijskih scenarista, lično poznanstvo može biti osnova lične antipatije, a sovjetski radnici daju objektivnu procenu javne ličnosti optuženog…
Josifu Brodskom je posle pet sati suđenja izrečena najviša propisana kazna za parazitizam – pet godina “administrativnog preseljenja” (u Sibir).
Filološkinja Nina Đakonova se seća kako se Frida na sudski nalog “Oduzmite joj beleške” ispravila do svoje pune visine od 150 centimetara i tiho odgovorila: “Probajte!”
Zatim, “odmah posle ročišta, došla je u našu kuću i stajala je i plakala na stepenicama, nesposobna da se popne na naš sprat i pozove.”
Frida je umrla od raka 1965, ne dočekavši da se Josif Brodski vrati iz Sibira.
Ana Ahmatova je pre svih shvatila značaj onoga što se dogodilo 1964. godine: “Kakvu biografiju pišu našem Riđem!”, rekla je citirajući stih iz “Beleški pesnika” Ilje Selvinskog: “U udaljenom uglu, nekoga su usredotočeno tukli. Pobledeo sam: ispostavilo se da je tako trebalo da bude. Pišu biografiju pesnika Jesenjina.”
U aprilu 1964. Josif Brodski je poslat na izdržavanje kazne u Arhangelsku oblast.
Novinari na Zapadu su to opisivali pominjući “GULAG” i “arktička radna naselja”, prenoseći sliku o večnom ledu i okovima.
U svom autobiografskom romanu Mladost, južnoafrički nobelovac Džozef Kuci piše kako “optužen za parazitizam, Rus po imenu Josif Brodski osuđen na pet godina teškog rada u logoru na Arhangelskom poluostrvu (sic!) u severnom ledu… testeriše balvane, pokušava da zagreje svoje promrzle prste, gura krpe u svoje bušne čizme, živi od ribljih glava i čorbe od kupusa (…) dok njegov vršnjak, pesnik poput njega, u svojoj toploj londonskoj sobi, pije kafu i gricka orahe i suvo grožđe…”
Rečenica “Сиббирь тоже рсская земля” u “slučaju Brodskog” ipak ima nešto drugačiju dramaturgiju. Iz arhangelskog tranzitnog zatvora, osuđeni Josip Brodski je sredinom aprila poslat u Konoški okrug na jugozapadu Arhangelske oblasti. Konoša je železnički čvor oko stotinu kilometara severno od Čerepovca, gde je Josif u detinjstvu evakuisan iz opkoljenog Lenjingrada, do koga se može stići za jedan dan. Klima u tim krajevima ne razlikuje se mnogo od lenjingradske.
Smeštaj je pronašao u selu Norenska, u kome je bilo trideset šest brvnara, ali je samo četrnaest naseljenih.
Tamo su živeli uglavnom starci i mala deca, a sva omladina koja je imala makar malo vitalnosti i energije napustila je to beznadežno siromašno mesto.
“OTVORITE KAPIJU, DOVEO SAM VAM PARAZITA!”
U tadašnjoj Norinskoj nalazile su se pošta i prodavnica; četiri decenije kasnije (2005), reporter “Komersanta” je zabeležio da u Norensku (e zamenilo i) umesto prodavnice jednom nedeljno dolazi kombi, a pošta je izgorela.
U selu su 2005. živela četiri letnja stanovnika i sedmoro meštana – uključujući i osamdesetogodišnju Mariju Ždanovu, penzionisanu poštarku. Samo se ona sećala kada je Rusakov, direktor “Danilovskog”, došao u kuću Taisije Pesterjeve: “Otvorite kapiju, doveo sam vam parazita!”
Josif je ostao kod nje samo tri dana: mart je bio hladan, a kod Taisije peć nije bila u redu, pa je Josif prešao u brvnaru preko puta, takođe kod Pesterjevih, ali su se zvali Konstantin Borisovič i Afanasija Mihailovna, baka Nastja…
“Jednom kada se završio radni dan, zatvorila sam poštu, došla sam kući i počela da hranim stoku – kad ono, Josif! Bled, bez daha: ‘Marija Ivanovna, molim vas, hitno moram u poštu!’
U redu, spustila sam kante, uzela ključeve.
On: ‘Brže, brže!’
Nisam pitala šta se desilo. Dotrčali smo. Josif je zvao hitnu pomoć u Konoši.
Kad smo počeli da razgovaramo, počeo je da mi objašnjava: ‘Konstantin Borisovič je pio nekoliko dana. Moji prijatelji su mi doneli sredstvo protiv komaraca, a on je odlučio da njime izleči mamurluk u mom odsustvu. Vratio sam se, a on se valjao po podu, penio se na usta.’
Sve se dobro završilo, stigla je hitna pomoć́. Josif ga je spasao tim pozivom. I spasao je sebe: bio je prognan, na kraju krajeva, pomislili bi da je otrovao svog gospodara…”
Ždanova se sećala da je участковый, okružni policijski službenik koji kontroliše kažnjenike, retko dolazio u Norensku, pa je Josif dva puta nedeljno peške išao u Konošu da se javi miliciji, pošto nije bilo prevoza.
“Jednom se kasno vratio s posla, morao je da ide u miliciju, a bilo je strašno vraćati se noću. Zato mu je Konstantin Borisovič dao adresu svoje nećake u Konoši, kako bi Josif mogao tamo da prenoći. Kasnije smo razgovarali sa njom, izgleda da je bila nezadovoljna – ne zbog Josifa, već́ zbog ujaka: ‘Izba je puna mojih, a on mi još šalje zatvorenike.’ Ali u redu je, pustila ga je unutra. A onda su mu poslali bicikl iz Lenjingrada, i bilo je lakše”, pričala je Taisija Ždanova reporteru “Komersanta”.
KUĆA NA KRAJU SELA
Istoričar i demograf Aleksandar Babenišev (pseudonim Sergej Maksudov), koga su kolege poslale u Norensku da prognaniku donese pisaću mašinu, knjige i hranu, opisuje kuću na samom kraju sela u kojoj je živeo Brodski. “Bila je to drvena brvnara kvadratnog oblika, kakve se od pamtiveka grade širom Rusije, od balvana dužine 3,5-4 metra, odnosno ukupne površine 12-15 kvadratnih metara. Mali prozor, jedan od onih koji su nekada bili zapečaćeni liskunom, takođe je bio tipičan za severna mesta. Nije bilo nameštaja u urbanom smislu te reči. Levo od prozora, drveni sto sa petrolejskom lampom, pisaćom mašinom i baroknom mastionicom – koja je, kako mi je Josif ponosno rekao, bila poklon od Ahmatove – bio je prikovan za zid. Iznad stola bila je polica sa knjigama, a iznad nje, mali album sa reprodukcijama Đota bio je otvoren u celosti. Krevet na rasklapanje sa slamnatim dušekom, klupa sa kantom za vodu – to je bio sav jednostavan nameštaj (…) Naravno, nije bilo gasa, tekuće vode, struje, grejanog toaleta – svih tih divnih izuma 20. veka, nije bilo čak ni toaleta u obliku kućice za ptice u dvorištu, koji su izmislili stidljivi gradski stanovnici. Ali postojala su četiri zida, krov i vrata, čijim zatvaranjem se čovek mogao isključiti od celog sveta, razmišljati, komponovati, biti sam sa sobom…”, piše Maksudov. Rođaci, prijatelji i poznanici posetili su Brodskog najmanje deset puta tokom godinu i po dana njegovog progonstva.
Ipak, Brodskog je duboko pogađalo ograničavanje slobode kretanja, posebno zbog razdvojenosti od Marine Basmanove. Došla je da ga nakratko poseti u Norenskoj, ali njen boravak tamo se završio uz teške scene. Kada je htela da ode, iznenada se pojavio pesnik Dmitrij Bobišev i njih dvoje su otišli zajedno, ostavljajući Brodskog da pati od razdvojenosti i ljubomore.
“A. BUROV, VOZAČ TRAKTORA, I JA…”
Prognanik Brodski je u Norenskoj skupljao kamenje sa polja, dovlačio drva, lopatama rasturao stajnjak po polju. Rado bi išao u šumu da bere maline i ne bi se vraćao dok se ne najede, a žene bi ga ogovarale zato što su same lopatale stajnjak… Čuvao je telad. Pastiri su ga odbijali: hodao bi pored njih zviždućući…
Zarađivao je dodatni novac kao fotograf u kombinatu zanatskih usluga u Konoši, gde se klijenti nisu žalili na njegov rad. Ali pre svega, Brodski je bio poljoprivredni radnik na sovhozu Danilovski.
“A. Burov, vozač traktora, i ja, poljoprivredni radnik po imenu Brodski, sejali smo ozime useve – šest hektara…”
Aleksandar Kuzmič Bulov, traktorista i vozač, ni tada ni 40 godina kasnije nije posebno voleo svog “partnera-vozača prikolice” Josifa – ne zato što mu je malo promenio prezime u pesmi, već zato što se još uvek seća da je na Danilovskom sovhozu bila parcela od deset hektara.
“A po njemu je ispalo šest. Znači, pripisali su mi pola plate…”
Bulov ga opisuje kao lenjog momka: “Dok bi prepešačio tri kilometra od Norenske do posla, zakasnio bi; onda, ako bi sejalica zaglavila na njivi, Josif nije bio od koristi. I stalno je zvao na pauzu za pušenje. Smrzao bi se, samo da se ne znoji. Prevrtao bi vreće, nekako napunio sejalicu žitom, i ništa više…”
Josif je dobijao petnaest rubalja mesečno na kolhozu – “zašto više ako ne radi?” – a Aleksandar Bulov je tada dobijao oko dvesta.
Ipak mu je bilo žao tog momka: “Dolazio bi na posao sa tri medenjaka – i to je bila sva hrana. Vodio sam Josifa kući sa sobom i hranio ga. Nismo pili, ne. Kada je poslat u naš okrug, došla je državna bezbednost: ja i moja gazdarica smo od samog početka upozoreni da se ne smemo petljati sa njim. I nisam… (…) Pa, poslali su ga ovde, odslužio je svoje vreme najbolje što je mogao… to je to (отсидел, как мог… все) …”
A kada je Josif otišao, u kolhozu su se “prekrstili i Boga pohvalili što ga je sa zemlje sklonio… Mocart prašnjavi!” sumira traktorista Aleksandar Kuzmič, koji smatra da je odmah trebalo da ga pošalju u inostranstvo, gde pripada svojom dušom zatvorenom, a ne prvo tu…
Bulov je za “pesme o sebi” čuo od prijatelja iz milicije koji je nadgledao prognanike “на предмет режима” (“u vezi sa režimom”).
Nije pročitao pesmu, niti se njom bavio, smatra da Nobelovu nagradu nije trebalo da mu daju i sumnja da je u to umešana politika.
“Sumnjati je za Aleksandra Kuzmiča gotovo profesionalno”, piše reporter “Komersanta”, pominjući da je on nekoliko godina kasnije napustio sovhoz i u Konoši i jedanaest godina radio u KGB kao vozač.
PROGNANIK, ALI KAKO SE UZDIGAO!
Taisija Ždanova se prisećala da je Brodski jednom rekao: “Doći će vreme, svet će pričati o meni.”
“Pomislila sam: ‘On je samo prognanik, a kako je neskroman’, ali nisam ništa rekla. Kasnije, kada sam saznala za Nobelovu nagradu, pomislila sam: ‘Prognanik, ali kako se uzdigao!’”
Istoričar Maksudov beleži da su stariji seljaci šezdesetih godina, pripadnici poslednje generacije koja je odrasla u staroj seljačkoj sredini pre kolektivizacije, prognanog doseljenika kulturnog, trezvenog (po lokalnim standardima) lenjingradskog momka dočekali srdačno i s poštovanjem. Oslovljavali su ga imenom i patronimom Josif Aleksandrovič.
Možda je u njima reč u himničnoj pesmi “Narod” nastaloj u Sibiru:
“Moj narod, koji nije savio glave,
Moj narod, koji je sačuvao navike trave:
U času smrti, stežući zrnevlje u rukama…”
Ana Ahmatova je kasnije zapisala: “Recitovao mi je “Himnu narodu”. Ili ja ništa ne razumem, ili je ovo briljantno kao poezija. A u pogledu moralnog puta, o tome govori Dostojevski u Mrtvom domu: ni senke zlobe ili arogancije, kojih nam Fjodor Mihajlovič naređuje da se plašimo.”
KAO DA JE NA IVICI SAMOUBISTVA
U to vreme pisma u odbranu Brodskog potpisivale su vodeće ličnosti sovjetske kulture: Ana Ahmatova, Dmitrij Šostakovič, Konstantin Paustovski, Aleksandar Tvardovski, Jurij German, i drugi.
U septembru 1965. godine, pod pritiskom sovjetske i svetske javnosti, posebno nakon apela Žan-Pola Sartra i niza drugih stranih pisaca, sovjetske vlasti su tražile način da ga puste.
Jedna moskovska komisija predlaže da bude rehabilitovan. Međutim u lenjingradskom KGB, tužilaštvu i komitetu KPSS nisu želeli da priznaju sopstvenu krivicu ili grešku svojih poslušnika i tvrdili su da za rehabilitaciju nema osnova jer je Brodski opravdano prepoznat kao parazit; rehabilitacija bi, opet, mogla izazvati nepoželjnu reakciju javnosti, koja smatra odluke suda ispravnim. A ako se Brodski prevremeno i oslobodi – onda da živi van grada Lenjingrada.
Moskva je pritiskala lenjingradskog sekretara KP Tolstikova i predlagala da se ipak objavi da su preduzete mere dale rezultat, jer se Brodski popravio (“pozitivno pokazao”).
Direktor sovhoza Danilovski 13. oktobra 1964. piše izveštaj: “Brodski J. A. ima dobar odnos prema radu, nisu primećeni prekršaji radne discipline. Zbog savesnog odnosa prema radu, odobren mu je desetodnevni odmor kako bi posetio roditelje…”
Lenjingradski gradski sud je, ipak, odbio žalbu zamenika generalnog tužioca SSSR od 5. januara 1965. sa zahtevom da se Brodski prevremeno oslobodi.
Osam meseci posle toga Vrhovni sud SSSR je 4. septembra 1965. Brodskom smanjio kaznu na vreme koje je stvarno odslužio.
Ahmatova je 11. septembra 1965. zapisala u svom dnevniku: “Josif je pušten na slobodu odlukom Vrhovnog suda. Ovo je velika i svetla radost. Videla sam ga nekoliko sati pre ove vesti. Bio je užasan – izgledao je kao da je na ivici samoubistva. Spasio ga je po mom mišljenju (prevodilac i svedok odbrane) Admoni, koji ga je sreo u vozu kada se ovaj ludak vraćao od mene.”
Presuda Vrhovnog suda je prvobitno greškom poslata Lenjingradskoj umesto Arhangelskoj oblasti, dok je Brodski bio u Lenjingradu na uslovnom otpustu. Saznao da je njegova Marina u Moskvi i 11. septembra je očajnički pokušao da ode kod nje. To bi bilo teško kršenje uslova odsustva. Agenti lenjingradskog KGB su ga pratili. Ako bi bio uhapšen, rok njegovog egzila bio bi produžen. Njegov prijatelj, pisac Igor Markovič Jefimov, trezvenije je procenio situaciju od Brodskog. Morao je da prevari svog prijatelja da ne preduzme ovaj ludi korak.
Brodski je zvanično pušten na slobodu tek 23. septembra 1965, i nakon 18 meseci izgnanstva, vratio se u Lenjingrad.
Kako bi izbegao nove optužbe za parazitizam, Brodski se, po povratku iz izgnanstva, zaposlio kao prevodilac u lenjingradskom ogranku Saveza pisaca SSSR – gde su, inače, mnogi prevodioci nalazili zaposlenje nakon što su odslužili zatvorske kazne, neki i do 19 godina.
Ne izlazi iz sobe, ne pravi grešku staru.
Ma, šta će tebi Sunce kad pušiš takvu cigaru?
(“Ne izlazi iz sobe”, prevod Radojica Nešović)
Zvučalo je neponovljivo kada je on to čitao to na ruskom, sa svojim nazalnim šprahfelerom, gotovo pevajući, u retkim nastupima na mitinzima poezije.
“Невыходи из комнатыне совершай ошибку./Зачем тебе Солнце, если ты куришь Шипку?” (Šipka je jeftina bugarska cigareta)
Zarađivao je nešto prevođenjem, recenziranjem i obavljanjem sitnih poslova u filmskim studijima. Jednom je čak u filmu Voz za daleki avgust glumio sekretara gradskog komiteta partije.
U zvaničnim izdanjima objavljivani su samo njegovi prevodi i pesme za decu. Neka njegova dela kružila su u samizdatu i bila su popularna u relativno uskom krugu čitalaca. U Njujorku je 1970. objavljena prva zbirka pod naslovom Zaustavi se u pustinji. Strani mediji su ga tražili kako bi ga intervjuisali; univerziteti su ga pozivali da drži predavanja. Sve to je iritiralo sovjetsko rukovodstvo i, naravno, nije bilo ni govora da dobije pasoš.
PROPALI PLAN OTMICE AVIONA
Josif Brodski je jednom, pre progona u Sibir, u decembru 1960 – januaru 1961, našavši se u Samarkandu, planirao da otme mali putnički avion četvorosed jak-12 i njime pobegne iz Sovjetskog Saveza.
Kad bi se podigli na određenu visinu, Brodski bi otpozadi udario pilota po glavi ciglom koju bi unapred pripremio, a njegov prijatelj Oleg Šahmatov seo bi pored pilota, preuzeo kontrolu nad avionom i odleteli bi u Iran ili Avganistan…
Stigli su na aerodrom u Samarkandu, kupili dve karte, nisu imali dovoljno novca za treću, ali nikada nisu seli u avion jer je Brodski shvatio da neće moći da udari pilota.
Šahmatov je u septembru 1961.uhapšen u Krasnojarsku zbog ilegalnog posedovanja oružja i osuđen na dve godine zatvora. Kako bi poboljšao svoj položaj, prijavio je Brodskog, koji je 29. januara 1962. na saslušanju priznao da je takav plan zaista postojao. O tome je pisao u jednoj priči, čiji je rukopis pronađen i zaplenjen prilikom pretresa njegove sobe u Lenjingradu.
Ipak, prošao je samo sa trodnevnim pritvorom u Grand Mezonu (Veliki dom, zgrada Lenjingradske uprave KGB na Litejnom prospektu).
PASOŠKA VERIDBA
Zbog šestodnevnog izraelsko-arapskog rata i prekida diplomatskih odnosa sa Izraelom 10. juna 1967, emigracija Jevreja iz SSSR u Izrael je bila obustavljena.
Godinu dana nakon toga emigriranje u Izrael ponovo je dozvoljeno jer su šef KGB Jurij Andropov i ministar spoljnih poslova Andrej Gromiko procenili da će na taj način “lokalizovati klevetničke tvrdnje zapadne propagande o diskriminaciji Jevreja u Sovjetskom Savezu”. Tada je usvojen je dekret Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR “O odricanju od državljanstva SSSR lica jevrejske nacionalnosti koja se sele iz SSSR u Izrael”.
Jedan od načina za dobijanje vize, koja je omogućavala da se bez odricanja od državljanstva i živi na Zapadu i dolazi u SSSR, bio je brak sa osobom koja ima strano državljanstvo. Pesnik i glumac Vladimir Visocki tako se venčao s francuskom glumicom ruskog porekla Marinom Vladi.
Sličan plan imao je i Brodski. Ćerka američkog diplomate Kerol Anšuc došla je 1971. u Lenjingrad na praksu, zaljubila se u Josifa Brodskog, on ju je zaprosio i ona je kazala “da”.
“Rusi su veoma etnocentrični i ovaj brak će se loše završiti; ne savetujem vam da to radite”, rekao joj je američki konzul u Moskvi. Ipak su odredili 10. maj 1972. kao dan venčanja. Brodski je, međutim, baš tog dana pozvan u Odeljenje za vize i registraciju (OVIR).
“Bio je gotovo u očaju. Dobio je izbor: ili prisilno lečenje u psihijatrijskoj bolnici ili emigracija u Izrael. Prestala sam da postojim za njega. Morao je da se oprosti od svih koje je ikada poznavao u životu. Kao pred smrt. To je bio kraj naše veze”, pričala je kasnije Kerol Anšuc.
DAKLE, PLANIRATE DA IDETE U IZRAEL?
Kako je tekao taj službeni razgovor i da li je pretnja bila tako direktna ili podrazumevajuća, vidi se u zabelešci o redosledu događaja koju je Brodski predao na čuvanje svom prijatelju Ramunasu Katilijusu, litvanskom fizičaru. U šest sati po podne Brodski je bio u kancelariji OVIR ulici Željabova 29.
Tamo su bile još dve osobe – muškarac i žena:
“‘Čekajte, rekao je Puškarev (po godinama, držanju i kvalitetu tkanine, pukovnik, ni manje ni više). Sad ću ovo srediti. Razgovaraćemo kasnije.’ Čovek je otišao, žena je ostala.
– Sedite.
Seo sam.
– Dakle, planirate da idete u Izrael?
– Ne. Šta vas navodi na takvu pomisao?
– Ali, dobili ste poziv?
– Da. Pre šest meseci. Dva, zapravo.
– Zašto ih niste sproveli?
– Za to ima previše razloga.
– Koji su?
– Predugo bi trebalo da ih sve nabrojim.
– Ali na primer.
– Na primer: Ja sam ruski pisac.
– A šta još?
– Previše.
– Možda ste sumnjali da će vam biti dozvoljeno da odete.
– I to. Iako je ovo daleko od prvog i daleko od poslednjeg razloga.
– I evo dobijamo pisma od ljudi koji su vam poslali poziv. Oni misle da vam postavljamo prepreke i apeluju na našu čovečnost. Šta da im odgovorimo?
– Ono što sam rekao. Ili šta god želite.
– Pa, Brodski. Predlažemo da odmah podnesete sve papire u roku od tri dana. Dodeljujemo vam osobu koja će se baviti vašim slučajem. Ako podnesete papire do petka (razgovor se vodi u sredu uveče), brzo ćemo vam dati odgovor. Nakon toga, imaćemo vruć́ period. To jest, odmori i tako dalje.
Posle ovoga, nisam baš ostao bez reči, ali sam neko vreme ćutao. Onda sam rekao: ‘Da. Slažem se.’
‘Odlično’, rekao je Puškarev.
‘Dodeljujemo vam posebnu osobu koja će se baviti vašim poslovima’ (pokazuje gestom prema ženi).
‘Sada će vam ona dati sve potrebne formulare itd. Ako imate bilo kakvih poteškoća, dajte nam vaš broj telefona.’
Nije bilo poteškoća. Savez književnika mi je dao preporuku (koju sam šest meseci pokušavao da dobijem za odlazak u Čehoslovačku Socijalističku Republiku i Poljsku) u roku od 15 minuta. Preporuka se ispostavila kao odlična. Sa takvom preporukom trebalo bi da idete u mauzolej da legnete, a ne da idete u Izrael. Isto je bilo i sa svim ostalim papirima. Predao sam ih 12. maja.
Osamnaestog, u dva sata po podne zazvonio je telefon, gospođa iz OVIR me je obavestila da je dobijena dozvola za moj odlazak…”
Viza mu je izdata na njegov trideset drugi rođendan. Primajući je u OVIR, Brodski je rekao: “Hvala vam.”
“Nema na čemu”, odgovorili su.
“Zaista nema na čemu…”
Na odluku sovjetskog rukovodstva verovatno je uticalo i pismo Žan-Pola Sartra sovjetskom rukovodstvu, s prijateljskom sugestijom da bi davanje vize Brodskom izbilo adute buržoaske štampe na Zapadu.
Da se na Zapadu raspituju o Brodskom i ostalim pesnicima koji su loše tretirani u SSSR pričao je Jevgenij Jevtušenko Filipu Bobkovu, šefu jednog od odeljenja KGB, kod koga je otišao da protestuje zbog toga što su mu na carini zaplenjene knjige objavljene u inostranstvu i fotografija s potpisom američkog predsednika Ričarda Niksona. Bobkov ga je pitao zar ne zna da je “stvar s Brodskim rešena” i da je već otišao, ili odlazi. Jevtušenko je navodno zamolio da se Brodskom u tom slučaju brže obezbedi viza.
A Brodskom je Jevtušenko (koga je zvao Levtušenko) bio sumnjiv: “Iskreno se nadam da im je zaista savetovao da pojednostave proceduru. I nadam se da se moje proterivanje nije dogodilo na njegovu inicijativu. Nadam se da mu to nije palo na pamet. Jer, naravno, on je bio tamo kao konsultant…”
Kada su 1991. Jevgenij Jevtušenko i njegova porodica otišli u Sjedinjene Države, gde je on na Kvins koledžu u Njujorku trebalo da zauzme mesto jednog od prijatelja Brodskog, Barija Rubina, Brodski se tome usprotivio u pismu direktoru koledža:
“Teško je zamisliti veću grotesku. Spremni ste da izbacite čoveka koji se preko tri decenije svim snagama trudio da Amerikancima usadi bolje razumevanje ruske kulture, a uzmete tipa koji, u istom periodu, sistematski prska otrov u sovjetskoj štampi, kao što je, na primer, ‘zvezde na vašoj zastavi su rupe od metaka, Ameriko’”.
Jevtušenko, koji je ipak dobio posao, govorio je da je Josif Brodski pokazao nezahvalnost prema njemu, kao i prema drugima koji su mu pomogli.
AMERIČKI DRŽAVLJANIN, RUSKI PESNIK I JEVREJIN
Kada je u lenjingradsko nedeljno jutro, 4. juna 1972. godine, Josif Brodski krenuo taksijem ka aerodromu, odakle će napustiti Sovjetski Savez, iznenada je rekao prijateljima da zaustave taksi.
Izašao je i u poštansko sanduče ubacio pismo sovjetskom generalnom sekretaru Leonidu Brežnjevu: “Veoma mi je bolno što napuštam Rusiju. Rođen sam, odrastao i živeo svoj život ovde, i sve što imam, dugujem ovoj zemlji… Pripadam ruskoj kulturi, osećam se kao njen deo i nikakva promena mesta stanovanja ne može uticati na konačan ishod svega ovoga.” Brodski je tvrdio da najveći čovekov neprijatelj nije komunizam, socijalizam ili kapitalizam, već́ “vulgarnost ljudskog srca i mašte”. Nije želeo da utisak o njegovom disidentstvu zaseni sud o njegovoj poeziji.
Brodski nije otišao u Izrael. Kad je stigao u Beč, Karl Profer, američki izdavač, slavista, profesor i prevodilac ruske literature ponudio mu je mesto gostujućeg profesora na Univerzitetu u Mičigenu u En Harboru, gde je od 1972. do 1980. predavao istoriju ruske književnosti i teoriju poezije. Kao pesnička pop zvezda punio je sale širom sveta melodičnim čitanjem. svojih pesama.
Dobio je američko državljanstvo 1977. Preselio se u Njujork 1981. Gostovao je na šest američkih i britanskih univerziteta, prevodio na ruski i engleski jezik, i pisao eseje na engleskom (“Obala neizlečivih”, “Jedna i po soba”). Američka izdavačka kuća Ardis objavila je zbirke pesama Brodskog na ruskom (Kraj jedne lepe ere, Drug reči, Nove strofe Avguste, Uranija itd.)
Američki državljanin, ruski pesnik i Jevrejin – tako je Josifa Brodskog opisao istoričar književnosti Šimon Markiš.
U pristupnom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade 1987. “za sveobuhvatnu književnu delatnost koju odlikuje jasnoća misli i pesnički intenzitet” ,Brodski je odao počast dvojici pesnika engleskog jezika – Robertu Frostu i Vistanu Odnu, i pesnicima ruskog jezika Osipu Mendeljštajmu, Ani Ahmatovoj i Marini Cvetajevoj, koju je zbog njene ozbiljnosti i filozofije nelagodnosti nazivao “Jov u suknji”.
VIŠE “ZAPADNJAK” NEGO “SLAVENOFIL”, ALI RUSKI ZAPADNJAK
Kada je dobio Nobelovu nagradu, pesme Brodskog su u SSSR prvi put nakon njegove emigracije objavljene u časopisu “Novij mir”. Posle raspada SSSR, u Rusiji su između 1992. i 1995. objavljena njegova sabrana dela u četiri toma.
Proteklog maja, povodom 85. godišnjice rođenja Josifa Brodskog, u Rusiji je pisano o složenom nasleđu dobitnika Nobelove nagrade za rusku kulturu – da li je Brodski liberal ili ruski imperijalista.
Na pitanje da li je Brodski bio imperijalista, književni kritičar Dmitrij Samojlov odgovara da umetnički možda jeste, jer je smatrao da carstva mogu i posustajati, ali njihova veličina opstaje u umetnosti.
Nakon početka rata u Ukrajini, neke ruske opozicione ličnosti koje su pobegle iz Rusije pozvale su na “kenselovanje” Brodskog, optužujući ga za kulturni kolonijalizam i imperijalni pogled na svet, ugrađen u njegovu poeziju.
To su zahtevali zbog pesme “O nezavisnosti Ukrajine” iz 1996, u kojoj je, u očima Brodskog, potez prekidanja istorijskih veza sa Rusijom bio odbacivanje ne samo političke unije, već́ i zajedničke kulture, jezika i književnog nasleđa. U kaustičnom oproštaju, napisao je: “Bog vam dao pokoj, orlovi i Kozaci, hetmani i stražari…”
Kejt Gasen u “Njujorkeru” piše, između ostalog, da je tu pesmu Brodski samo jednom čitao, te da ju je držao u fioci.
Za Maksima Semenova, ruskog novinara koji se fokusira na postsovjetske države, politički gledano Brodski je bio više “zapadnjak” nego “slavenofil”, ali nesumnjivo ruski zapadnjak.
Lev Losev zaključuje da “baš kao i ‘slavenofil’ Aleksandar Solženjicin, ‘zapadnjak’ Josif Brodski je bio spreman da brani Rusiju – njen narod i njenu kulturu – od neosnovanih optužbi za urođenu agresivnost, servilnu psihologiju i nacionalni mazohizam.”
OČEVI I DECA
Nakon odlaska iz SSSR, Josif Brodski više nije video roditelje niti je prisustvovao njihovim sahranama. Na svaki od 12 njihovih zahteva da dobiju vizu za SAD kako bi se sastali sa sinom, odgovor je glasio:
“Šta će vam američka viza? Prema našoj evidenciji, on je u Izraelu. Ne nasedajte na imperijalističku propagandu!”
Kada je njegov i Marinin sin, Andrej Osipovič Basmanov, napunio 22 godine, posetio ga je u SAD, ali nisu se razumeli, možda zato što su bili zastrašujuće slični, obojica čvrsti, radikalni i tvrdoglavi.
“Ja sam bio mlad i surov, a on nije imao iskustva u komunikaciji sa svojom decom. Komunicirao je sa mnom kao sa svojim studentima”, pričao je sin Andrej.
Poslednju pesmu njegovoj majci Marini Basmanovoj Josip Brodski je napisao 1989, godinu dana pre nego što se oženio svojom 30 godina mlađom učenicom Marijom Socani. Godine 1993, tri godine pre Josifove smrti, rodila im se ćerka Ana Aleksandra Marija.
Njegovo treće dete, Anastasija, ćerka Marijane Kuznjecove, balerine Kirovskog (Marijinskog) pozorišta, saznala je od majke da je njen otac Josif Brodski tek kad je napunila 23 godine, dovoljno zrela da mirno prihvati to saznanje. A očeve pesme je znala.
Godine 2003. u Muzej Ane Ahmatove u lenjingradskoj Kući fontana, gde je otvoren i Američki kabinet Brodskog sa stvarima, slikama i knjigama iz Saut Hedlija, neočekivano je stigao mali kožni kofer koji je Brodski poneo sa sobom 1972, kada su ga izbacili iz zemlje.
Poslala ga je francuska pesnikinja Veronika Šilc, koju je Josif Brodski upoznao sredinom šezdesetih godina prošlog veka, kada je provela dve godine na praksi i predavala kurs francuske književnosti i civilizacije na Moskovskom državnom univerzitetu, a posle prevodila pesme Brodskog na francuski jezik. Komunicirali su oko 30 godina. U knjizi Valentine Poluhine, Euterpa i Klio Josifa Brodskog, ime Veronike Šilc pomenuto je 32 puta…
Književna kritičarka Natalija Lomkina u ruskom izdanju Forbsa piše da su žene volele Brodskog, koji je imao jarkozelene oči i crvenu kosu, ali da je njegov magnetizam u velikoj meri bio posledica njegovog autoriteta kao velikog pesnika.
Život Brodskog je otelotvorio ono što je jednom opisao kao “kulturu alkohola i cigareta” – mešavinu intelektualizma, melanholije i otpornosti.
Neprestano je pušio, a tu naviku je preuzeo od svog idola, Vistana Hjua Odena. Čak i nakon što je preživeo srčani udar i bio podvrgnut operaciji srca, Brodski je nastavio da puši jake cigarete. Umro je prerano, u 56. godini, od srčanog udara u noći 28. januara 1996. u Njujorku.
Nakon što je preminuo, Suzan Zontag, koja je bila zaljubljena u njega iako njihova veza nije imala seksualni karakter, rekla je prijateljici: “Sasvim sam sama. Nije ostao niko sa kim bih mogla da podelim svoje misli i ideje. Bio je moćno prisustvo. Bio je autoritarna ličnost.”
U poslednjim trenucima Zontag je pomenula samo dve osobe – svoju majku i Brodskog.
SAHRANA U VENECIJI
Josif Brodski je najpre sahranjen u Njujorku, a onda je njegova udovica Marija Socani-Brodski, aristokratkinja italijansko-ruskog porekla, organizovala da 1997. ponovo bude sahranjen na groblju San Mikele, u Laguni severno od Venecije.
Za Brodskog, pisao je “Njujork tajms”, Venecija nije bila samo “zemaljski raj” u pesmi (“Iz prirode”), koju je napisao na ruskom i sam preveo na engleski samo nekoliko nedelja pre smrti, već i zamena za njegov rodni grad Sankt Peterburg, u koji se nije mogao vratiti nakon egzila 1972.
U jednom od poslednjih poglavlja putopisne knjige o Veneciji Vodeni žig (1992, naslov na ruskom Obala neizlečivih), Brodski opisuje vožnju gondolom do “ostrva mrtvih” San Mikele, na kome je često obilazio grobnice prognanih Rusa, posebno kompozitora Igora Stravinskog i baletskog impresarija Serža Djagiljeva, na čijem nadgrobnom spomeniku plesači i dalje ostavljaju svoje izlizane baletske patike.
Druga sahrana Josifa Brodskog nije prošla bez poslednje drame, koja kao mešavina tragedije i apsurda odražava sudbinu Brodskog.
Američki slikar, iseljenik Robert Morgan, kome je Brodski posvetio Vodeni žig, i Roberto Kalaso, italijanski izdavač Brodskog, otišli su na groblje pre nego što je povorka prešla lagunu i otkrili da se grob nalazi pored groba američkog pesnika Ezre Paunda.
“Roberto i ja smo rekli grobarima da nema šanse da bude sahranjen tamo, i oni su brzo pronašli mesto nekoliko metara dalje. Još uvek su kopali kada je kovčeg stigao.”
Josip Brodski, koji je u mladosti prevodio Ezru Paunda na ruski, sa Suzan Zontag je 1977. otišao u kuću boje lososa, u slepoj ulici Kalje Kverini, na čaj sa njegovom ljubavnicom Olgom Radž. Ezra Paund je tu živeo dok je tokom Drugog svetskog rata emitovao fašističku propagandu za SAD, što je Suzan Zontag mogla da mu oprosti, ali ne i njegov antisemitizam.
Te večeri, pet godina posle Paundove smrti, promusolinijevske izjave Olge Radž naterale su Suzan Zontag i Josifa Brodskog da se niz tu malu ulicu brzo povuku u noć.
U početku je planirano da telo Josifa Brodskog bude sahranjeno na ruskom delu groblja San Mikele, između grobova Stravinskog i Djagiljeva, ali se to ispostavilo kao nemoguće, jer Brodski nije bio pravoslavac. Katoličko sveštenstvo je takođe odbilo da ga sahrani, pa je sahranjen na protestantskom delu groblja, ali ipak malo dalje od Ezre Paunda.
Milan Milošević
www.vreme.com
