U prvoj glavi sam pomenuo da sam pre nego što sam sreo Rajha bio aktivan u sportu i gimnastici. Za mene je život tela uvek imao posebnu privlačnost — koja bi me normalno mogla voditi ka spoljašnjim aktivnostima. Ali ja sam podjednako bio uključen u život uma, tako da se nisam mogao opredeliti za jednu od te dve strane svoje ličnosti. Osećao sam se podeljeno i borio sam se sa tim konfliktnim potrebama, nadajući se da ću naći rešenje.
Naravno, taj problem nije jedinstven samo za mene.
Mnogi ljudi u civilizovanoj kulturi pate od iste dvojnosti. Mnoge kulture su morale da razviju načine za održavanje života tela vibrantnim, uprkos konfliktnim zahtevima intelektualnog života. U zapadnoj kulturi jedan od glavnih načina za svesno mobilisanje i izazivanje tela jeste sport. Grci, koji su među prvima shvatili važnost života tela, stavili su ogroman naglasak na sportove.
U direktnoj proporciji sa udaljavanjem (ili uklanjanjem) kulture od prirode i života tela povećava se potreba za specijalnim aktivnostima koje će angažovati i pokrenuti telo. Svedoci smo danas rastućeg interesovanja za sportove, uporedo sa povećanjem shvatanja važnosti redovnih vežbi za fizičko zdravlje. Nekoliko programa vežbi steklo je veliku popularnost u poslednjih deset godina, na primer, vežbe Kraljevske kanadske avijacije i aerobika, koji se zasnivaju na trčanju kao osnovnoj vežbi. Na nesreću, stav Amerikanaca prema telu je opterećen njihovim odnosom prema egu.
Rezultat toga je da su za mnoge ljude telesno zadovoljstvo i zadovoljstvo od sporta manje važni od zadovoljstva postizanja rezultata. Usmerenost na postizanje rezultata stvara tenziju koja direktno umanjuje efekat aktivnosti na stimulisanje i oslobađanje tela. Svi mi znamo igrače golfa kojima je propao dan zbog lošeg udarca. Isti nagon ega da se uspe i da se ide ukorak sa modom utiču na naš program vežbi. Radimo ih da bismo bolje izgledali, da bismo popravili sliku 0 našem zdravlju, ili razvili mišiće. Idealno telo za nas ima karakteristike trkačkog konja, doteranog — spremnog da pobedi.
Život tela je osećanje; osećanje da smo živi, vibrantni, dobri, uzbuđeni, ljuti, tužni, radosni i, najzad, zadovoljeni.
Nedostatak osećanja ili konfuzija osećanja jeste ono što dovodi ljude na terapiju. Shvatio sam da gimnastičari, igrači, oni koji intenzivno rade vežbe, podjednako intenzivno pate od tog nedostatka i zbrkanosti kao i ostali. To je takođe bio moj problem, uprkos tome što sam se bavio sportom i vežbama. Kroz terapiju sam bio u stanju da posegnem i otvorim svoja osećanja i tako obnovim nešto od života svoga tela.
Ali, ostaje problem. Kako se može održavati život tela u vibrantnom stanju posle završetka terapije? Naša kultura, koja negira život, ne pomaže toj potrebi. To je pitanje koje Rajh nije nikada razmatrao. On je verovao da se osoba zadovoljava usmeravajući svoju energiju napolje. Njegova filozofija je bila izražena u izreci „Ljubav, rad i znanje su izvori života. Oni takođe treba da vladaju životom”. To stanovište dopušta samo seksualnu aktivnost kao glavni način izražavanja života tela — put, sve u svemu, suviše uzan i ograničen.
Moje lično rešenje je bilo da redovno kod kuće radim bioenergetske vežbe koje se koriste u terapiji. Ja ih radim već dvanaestak godina. One su mi pomogle ne samo da budem u kontaktu sa svojim telom, i da održavam živahnost tela, već su produžile razvoj koji je terapija započela. Nalazim da su od takve koristi da sugerišem pacijentima da ih rade kod kuće kao dopunu terapije. Njihovu vrednost potvrđuju svi oni koji ih rade. A mi smo sada počeli da držimo redovne časove bioenergetskih vežbi za pacijente i druge koji se posvećuju životu tela. Pošto posvećivanje telu traje čitav život, očekujemo da će se na sličan način osoba posvetiti vežbama.
Razočaranje u anti-životni stav zapadne kulture izazvalo je u mnogim ljudima interesovanje za istočnjačku r eligiju, filozofiju i druge discipline. Mnoge od njih shvataju važnost nekih programa telesnog vežbanja kao suštinske za duhovni razvoj. Rašireno interesovanje za jogu je samo jedna dramatična demonstracija
Ja sam se upoznao sa jogom pre nego što sam sreo Rajha, ali se ona nije svidela mome zapadnjačkom umu. Kroz rad, sa Rajhom postao sam svestan neke sličnosti između, joge i rajhovske terapije. U oba sistema glavni naglasak je na važnosti disanja. Razlika između te dve škole mišljenja bila je u pravcu. U jogi pravac je prema unutra, prema duhovnom razvoju; u rajhovskoj terapiji prema napolje, prema kreativnosti i radosti. Svakako je potrebno pomirenje ta dva gledišta i nadam se da bioenergetika može u tome pomoći. Nekoliko najistaknutijih učitelja joge u Americi izrazilo je svoju ličnu zahvalnost za razumevanje tela koje obezbeđuje bioenergetika — razumevanje koje im je omogućilo da prilagode jogu potrebama Zapada.
Nedavno su i druge orijentalne discipline usmerene na telo postale popularne u Americi. Najpoznatije su tai dži čan vežbe koje koriste Kinezi. I joga i tai dži naglašavaju značaj osećanja tela, postizanja koordinacije i elegancije i postizanje duhovnih osećanja kroz identifikaciju sa telom. U tome se one energično suprotstavljaju programima vežbi na Zapadu koje su: usmerene ka moći i kontroli.
Gde je mesto bioenergetskih vežbi u svemu tome?
One predstavljaju integraciju istočnjačkih i zapadnjačkih stavova. Kao istočne discipline, one izbegavaju moć i kontrolu u korist elegancije, koordinacije i duhovnosti tela. Ali. one takođe služe da poboljšaju ekspresivnost i seksualnost. Na taj način one služe tome da otvore unutrašnji svet tela, kao i da pomognu proširenju tog života u svet. Takođe, one su specijalno napravljene da pomognu čoveku da dođe u dodir sa tenzijama koje inhibiraju život tela. Ali, kao istočnjačka praksa, one će valjati tek ako postanu disciplina, a ne ako se rade mehanički ili kompulzivno, već sa osećanjem zadovoljstva i osećanjem značenja.
Ne mogu ovde prikazati pun repertoar vežbi koje koristimo u bioenergetici. Nadam se da ću biti u mogućnosti da to uradim u nekoj drugoj knjizi. Ovde mogu dodati da one nisu formalizovane i da se mogu improvizovati da bi zadovoljile potrebe pojedinca i trenutne situacije. Ali opisaću izvestan broj tih vežbi dok budemo obrađivali osnovne principe da bismo pokazali njihovu svrhu. Jedna od tih osnovnih vežbi je ona koju sam dosta rano razvio da bih sebi pomogao da budem više u svojim nogama i stopalima i da budem više uzemljen. Ta vežba se zove luk ili izvijanje i predstavlja jedan od osnovnih stresnih položaja.
Linija na crtežu pokazuje pravilan luk ili izvijanje tela. Centralna tačka ramena je direktno iznad centralne tačke nogu i linija koja spaja te tačke čini skoro savršen luk koji prolazi kroz centralnu tacku na kukovima.
Kada je telo u tom položaju njegovi delovi su savršeno uravnoteženi. Dinamski posmatrano, luk je napet i spreman za akciju. Energetski, telo je pod naponom od glave do pete. Čovek oseća svoje noge na podlozi i glavu u vazduhu i oseća se potpuno povezan i integrisan.
Zbog toga što je ovo energetski nabijen stresni položaj, noge će početi da vibriraju.
Crtež AP-fotografije koji prikazuje Kineze koji rade takozvani „Taoistički luk”.
Tekst ispod slike kaže: Tri građanina Šangaja izvode kinesku gimnastiku Taidžinhuan.
Vežba potiče iz Taoističke filozofije i cilj joj je da postigne harmoniju sa univerzumom kroz kombinaciju telesnih pokreta i tehnike disanja.
Taj položaj koristimo da omogućimo čoveku da se oseća povezano ili integrisano, da bude čvrsto posađen na svojim nogama i da drži glavu gore. Ali, takođe koristimo taj položaj u dijagnostičke svrhe, jer on od mah otkriva nedostatak integracije tela i određuje prirodu i smeštaj glavnih mišićnih napetosti. Odmah ću opisati kako to utiče na luk.
Taj položaj i vežbe koristili smo u radu više od osamnaest godina. Zamislite moje iznenađenje kada mi je jedan pacijent pokazao AP-fotografiju koja prikazuje Kineze koji rade upravo iste vežbe. (Fotografija je bila objavljena 4. marta 1972. godine.)
Naslov i komentari su bili najinteresantniji. Tao znači put. Put taoa je kroz harmoniju u sebi i harmoniju sa okolinom i univerzumom. Spoljašnja harmonija zavisi od unutrašnje, što se može postići kroz „kombinaciju telesnih pokreta i tehnike disanja”. Bioenergetika teži ka istoj harmoniji istini sredstvima. Mnogi od naših pacijenata su koristili varijacije tai dži vežbi uporedo sa bioenergetikom.
Kinezi, međutim, polaze od pretpostavke da njihovi ljudi nemaju velike telesne poremećaje koji bi ih sprečavali da pravilno rade vežbe. To se ne može pretpostaviti za zapadnjake. A da li je to tačno za današnje Kineze, takođe je pod znakom pitanja.
Čest problem koji sam sretao kod ljudi jeste rigidnost čitavog tela koja ne dozvoljava čoveku da svojim telom napravi luk. Linija koja spaja srednju tačku ramena i nogu je prava linija. Uočljiva je neelastičnost nogu. Osoba ne može potpuno da savije članke. Tenzija u donjem delu leđa sprečava savijanje. Karlica je malčice uvučena.
Suprotan slučaj je hiperfleksibilnost leđa koja se previse savijaju. Ovo znači slabost u mišićima leđa, što mislim da se odnosi na osećanje nedostatka čvrstine.
Dok su rigidno telo i ličnost previše nefleksibilni, ova druga ličnost i telo su previše savitljivi. U oba slučaja je luk neodgovarajuće napravljen, tako da nedostaje osećanje integracije i proticanja i nema osećanja unutrašnje ili spoljašnje harmonije. Linija luka je savijena na prelomnim tačkama. Donji deo leđa ne služi da podupre telo; tu funkciju su preuzeli mišići stomaka koji su veoma zgrčeni.
Drugi čest poremećaj je prekid u liniji luka koji dovodi do jakog povlačenja karlice. To je suprotno prethodnom slučaju kada je karlica bila previše gurnuta unapred. Taj poremećaj je prikazan na sledećoj slici.
U slučaju kada je karlica isturena napred kolena su ukočena. Kolena se mogu saviti jedino ako se zadnjica povuče unazad. Uočljiva je napetost u donjem delu leđa, kao i duž nogu i leđa.
Ponekad, kada se telo posmatra spreda, jasna je podeljenost delova tela. Glavni delovi tela, glava i vrat, trup i noge, prosto nisu u jednoj ravni. Glava i vrat su iskrivljeni na levu ili desnu stranu. Skicirao sam taj položaj sa linijom koja pokazuje iskrivljenje.
Ta iskrivljenja otkrivaju da telo nije harmonična celina.
Ona predstavljaju rasparčavanje integriteta ličnosti, što je tipično za shizoidnu ili shizofrenu osobu. Shizoidan znači podeljen. Ako postoji podeljenost u ličnosti, ona mora postojati u telu na energetskom nivou. Ličnost je svoje telo.
Pre nekoliko godina moji saradnici i ja bili smo pozvani da govorimo o bioenergetici i prikažemo je grupi lekara i studenata u Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje. Ja sam govorio o bliskom odnosu između tela i ličnosti. Posle predavanja su nam tražili da prikažemo našu sposobnost da postavljamo dijagnozu na osnovu tela, ne znajući ništa o ličnosti.
Bilo nam je za redom prikazano nekoliko subjekata koje su ljudi iz Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje prethodno dijagnosticirali. Tražio sam od svakog subjekta da zauzme prethodno opisan stresni položaj da bih video u kojoj meri je telo usklađeno. Posle kratkotrajnog posmatranja tela, moji saradnici i ja smo otišli u odvojene sobe. Pozivali su nas da izađemo jedan po jedan, tako da se nismo mogli savetovati — da bismo razmenili dijagnoze.
Svako od nas je postavio istu dijagnozu koja se slagala sa onom postavljenom od članova Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje. U dva slučaja podeljenost tela je bila tako jasna da je lako bilo postaviti dijagnozu shizoidne ličnosti. U trećem je dominantan kvalitet bila izrazita rigidnost. Jedan od shizoidnih subjekata je bio osobit. Oči su mu bile različitih boja.
Kada sam to istakao bio sam iznenađen da niko od prisutnih to nije primetio. Kao i toliki drugi psiholozi i psihijatri, i oni su bili naučeni da slušaju, a ne da gledaju. Bili su zainteresovani za pacijentov um i za njegove reči, a ne za njegovo telo i ono što telo izražava.
Još nisu bili naučili da čitaju jezik tela.
Poremećaji tela kao što su ovi koje sam skicirao ističu simptome koji navode ličnosti da traži terapiju.
Rigidna osoba neće popustiti u situaciji u kojoj treba da pokaže mekoću i nežnost. Osobi čija su leđa suviše meka i savitljiva nedostajaće agresija u situacijama kada je ona potrebna. Svi pacijenti osećaju da su u disharmoniji sa sobom i svetom. Oni neće obnoviti tu harmoniju praktikovanjem vežbe „luk”, jer ne mogu uraditi vežbu kako treba. Ali, ovo će im pomoći da osete tenzije u svojim telima koja im otežavaju izvođenje vežbe. Te tenzije se mogu osloboditi kroz druge bioenergetske vežbe od kojih će neke biti opisane u narednim glavama ove knjige. Kada kažem da je osoba koja je u stanju da napravi luk kako valja u harmoniji sa univerzumom nimalo se ne kolebam, niti imam rezervi, jer nikada nisam video osobu sa krupnim emocionalnim problemima koja je bila u stanju da to uradi kako treba. To nije stvar vežbe, jer se taj položaj ne može naučiti. To nije statičan položaj.
Od čoveka se traži da diše duboko i puno dok je u tom položaju. Čovek treba da bude sposoban da održi funkcionisanje i integritet tela pod stresom. Redovno vežbanje pomaže u velikoj meri. To čoveku pomaže da bude u dodiru sa svojim telom, da oseti poremećaje i napetosti i da razume njihovo značenje. To mu takođe pomaže da zadrži osećanje harmonije sa univerzumom kada ga je jednom stekao. U tehnološkoj kulturi evo nije mali izazov.
Aleksandar Loven
Nastaviće se
Jedan Komentar