Bioenergetika (7)
Um, duh i duša
Danas rado govorimo da je dihotomija telo — um, proizvod ljudskog mišljenja, da su telo i um, u stvari jedno. Suviše dugo smo ih posmatrali kao odvojene entitete koji utiču jedan na drugi, ali koji nisu direktno povezani. Taj stav se nije potpuno izmenio. Naš proces obrazovanja je još uvek podeljen na mentalno i fizičko obrazovanje, koja nemaju veze jedno sa drugim.
Malo nastavnika fizičkog obrazovanja veruje da gimnastikom i atletikom mogu uticati na detetove kapacitete za učenje. I stvarno, oni na to retko utiču. Ako su telo i um celina, onda istinsko fizičko obrazovanje treba u isto vreme da bude i pravo mentalno obrazovanje, i obratno.
Ja mislim da je problem u činjenici da se na rečima slažemo sa pojmom jedinstva, ali propuštamo da ga primenimo na naš svakodnevni život. Pretpostavljamo da se dečiji um može obrazovati, a da se ne obrati pažnja na telo. Pod pretnjom neuspeha ili kažnjavanja može se napuniti detinja glava informacijama. Na nesreću, informacija ne postaje znanje ukoliko nije povezana sa iskustvom. Stalno previđamo činjenicu da je iskustvo telesni fenomen. Čovek doživljava samo ono što se dešava u njegovom telu. Doživljavanje je živo ili tupo u onom stepenu u kome je telo živo. Kada događaji iz spoljašnjeg sveta deluju na telo čovek ih oseća, ali ono što stvarno doživljava posledica je njihovog delovanja na telo.
Slabost psihoanalitičke tehnike jeste da zapostavlja telo, pokušavajući da pomogne pacijentu da proradi svoje emocionalne konflikte. Pošto ova tehnika propušta da obezbedi ikakvo značajno telesno iskustvo, ideje koje se pojavljuju u toku tretmana ostaju nemoćne da dovedu do značajnih promena u ličnosti. Suviše često sam viđao pacijente koji su tokom godina psihoanaliziranja stekli obilje informacija, i neka znanja o sebi, ali čiji su osnovni problemi ostali netaknuti. Znanje postaje shvatljivo kada se dešava uporedo sa osećanjima.
Samo je duboko razumevanje nabijeno jakim csećanjima u stanju da promeni strukturirane šablone ponašanja.
U prethodnim knjigama sam u izvesnom stepenu izložio problem tela i umak Ovde bih želeo da istaknem neke mentalne funkcije koje imaju značaja za bioenergetiku. Prvo, um ima usmeravajuću funkciju u odnosu na telo. Kroz um osoba može usmeriti svoju pažnju na različite delove tela i dovesti ih u centar pažnje. Dozvolite da sugerišem prost eksperiment. Držite svoj dlan pravo ispred sebe tako da vam ruka bude relaksirana i usmerite svu pažnju na dlan. Održavajte pažnju na ruci otprilike jedan minut. Za to vreme lagano dišite. Može se desiti da svoj dlan osećate drugačije. Možete osetiti strujanje i blago peckanje u dlanu, koji je sada pod naponom. On može početi da vibrira ili da malo podrhtava. Ako to osetite, možete shvatiti da ste usmerili strujanje uzbuđenja ili energije u svoj dlan.
U bioenergetskom grupnom radu koristim jednu varijantu tog eksperimenta da bih pojačao intenzitet doživljaja. Tražim od ljudi da raširenim prstima jedne ruke pritiskaju prste druge ruke tako da dlanovi budu udaljeni što je više moguće. Zatim, održavajući taj kontakt, da okrenu ruke prema sebi tako da budu usmerene prema grudima, a onda da pomeraju ruke od sebe ne prekidajući kontakt. Kažem im da drže ruke u položaju hiperekstenzije otprilike jedan minut dišući lagano. Pri kraju minuta ruke su relaksirane i labave. Može se opet osetiti strujanje, napajanje, peckanje i vibracije.
Ako radite tu vežbu za doživljavanje tela, primetićete da vam je pažnja usmerena na ruke zbog povećanog napona u njima. Vaše ruke su u stanju povećane tenzije ili napona. Ako lagano približite dlanove jedan drugome, tako da budu oko pet do sedam santimetara udaljeni jedan od drugog, u relaksiranom stanju dok su još uvek pod naponom, možete osetiti napon među njima, kao da se neko telo nalazi između.
Um može usmeriti pažnju jedne osobe prema unutra ili prema spolja, prema telu ili prema spoljašnjim objektima. U stvari, čovek usmerava energiju bilo na sebe bilo na spoljašnji svet. Zdrava osoba može naizmenično usmeravati pažnju na te dve tačke lako i brzo, tako da je skoro istovremeno svesna svoga telesnog ja i okoline. Takva osoba je svesna onoga što se sa njom dešava kao i onoga što se dešava drugima. Ali, nema svako tu sposobnost. Neki ljudi postaju suviše svesni sebe i razvijaju opterećujuću samosvest. Drugi su toliko svesni onoga što se dešava oko njih da gube svesnost o sebi. To je čest slučaj kod preosetljivih osoba.
Biti svestan svoga tela jedan je od principa bioenergetike, jer jedino na taj način stvarno saznajemo ko smo — to jest, upoznajemo sopstveni um. U toj vezi um funkcioniše kao perceptivni i refleksivni organ, osećajući i definišući nečije raspoloženje, osećanja, želje itd. Stvarno poznavati svoj um. znači znati šta hoćemo, šta osećamo. Ako nema osećanja, nema ničeg u umu (na šta bi se obratila pažnja) i tako čovek nema um (mišljenje). Kada je akcija jedne osobe više pod uticajem drugih ljudi nego vlastitih osećanja, onda ta osoba nema svoje mišljenje.
Ako osoba ne može da izgradi svoje mišljenje, znači da je svesna dva suprotna osećanja koja su podjednako snažna. U takvom slučaju odluka je uglavnom nemoguća, sve dok jedno osećanje ne postane jače i ne pre- ovlada. Izgubiti razum, kao što je slučaj u ludilu, jeste ne znati šta se oseća. To se dešava kada je um preplavljen osećanjima koja ne može da prihvati i ne usuđuje se da ih postavi u centar pažnje. Osoba tada preseca ili disocira svoju svesnu percepciju od svoga tela.
Može postati depersonalizovana, može poludeti, napuštajući sve pokušaje vladanja sobom.
Ako čovek nije svestan svoga tela, razlog za to je strah da opazi ili oseti svoja osećanja. Kada osećanja imaju pretići kvalitet, ona se uglavnom potiskuju. To se postiže razvijanjem hroničnih mišićnih tenzija koje ne dozvoljavaju nikakvo proticanje uzbuđenja ili razvijanje spontanog pokreta u određenom području. Ljudi često potiskuju svoj strah, jer on ima parališući efekat; potiskuju bes, jer je suviše opasan, i beznađe, jer je obeshrabrujuće. Oni će takođe potisnuti svest o bolu, na primer, bol zbog neispunjene čežnje, jer ga ne mogu podneti. Potiskivanje osećanja umanjuje stanje uzbuđenja u telu i umanjuje sposobnost uma da se usredsredi. To je primarni uzrok gubitka snage uma.
Naš um je pretežno okupiran potrebom da ima kontrolu, na račun toga da se bivstvuje i da se oseća životnije.
Um i duh su takođe povezani. Količina duha koji osoba ima zavisi od toga koliko je osoba životna i vibrantna, bukvalno, koliko ima energije. Veza između energije i duha je neposredna. Kada je osoba uzbuđena i kada se poveća njena energija, njen duh se budi.
U tom smislu govorimo o nadahnutoj osobi. Ja bih, prema tome, definisao duh kao životnu snagu u organizmu koja se manifestuje u ekspresivnosti osobe.
Kvalitet duha jednog čoveka karakteriše ga kao pojedinca i kada je jak; to ga izdvaja od drugih jedinki njegove vrste. Životna snaga, ili duh organizma, povezan je sa disanjem, u Bibliji je rečeno da je Bog udahnuo svoj dah u grudvu gline dajući joj život. U teologiji duh Boga, ili Sveti Duh, nazvan je pneuma, što se u rečniku definiše kao „životni duh ili duša”. Reč „pneuma” je iz Grčke, gde znači vetar, dah ili duh i srodan je grčkoj reći phein, što znači duvati, disati. Mnoge orijentalne religije stavljaju poseban naglasak na disanje kao način komunikacije sa apsolutnim. Disanje igra značajnu ulogu u bioenergetici zbog toga što samo kroz duboko i puno disanje čovek može sakupiti energiju za duhovni i duševan život.
Duša je pojam teži za obradu od uma i duha. Primarno značenje pojma je „princip života, osećanja, mišljenja i akcije kod čoveka posmatranog kao poseban entitet, odvojen od tela”. Duša se povezuje sa životom posle smrti, sa rajem i paklom, idejama koje školovani ljudi danas odbacuju. U stvari, samo pominjanje te reci u knjizi kao što je ova, koja nastoji da ima objektivnu valjanost, može odbiti neke ljude. Oni ne mogu pomiriti ideju entiteta odvojenog od tela sa pojmom jedinstvenosti koju bioenergetika predstavlja.
Ali, ni ja ne mogu postići takvo pomirenje. Na sreću, svako smatra da je duša do smrti u telu. Šta se sa njom dešava pri umiranju i kasnije, ja ne znam. To pitanje mi ne zadaje mnogo muke budući da sam ja primarno zainteresovan za živo telo.
Da li živo telo ima dušu? Odgovor zavisi od toga kako se definiše „duša”. Random haus rečnik daje četvrto značenje reči: „emocionalni deo ljudske prirode; sedište osećanja i emocija”. Sinonimi duše su duh, srce. To ne pomaže mnogo, jer se onda može prosto izostaviti.
Ta reč ima potpuno drugačije značenje za mene, ono koje mi pomaže da razumem ljudsko biće.
Ja gledam na dušu kao na osećanje čoveka da je deo većeg ili univerzalnog reda. Takvo osećanje mora proizaći iz aktuelnog iskustva da je čovek deo ili da je povezan na neki vitalni ili spiritualni način sa unverzumom. Koristim izraz „spiritualan” ne u njegovom apstraktnom ili mentalnom značenju, već kao duh, pneumu ili energiju. Verujem da je energija u našem telu u kontaktu i međudejstvu sa energijom oko nas u svetu i univerzumu. Mi nismo izolovani fenomen. Međutim, ne oseća svako tu vezu ili kontakt. Moj utisak o ljudima je da osobi koja je izolovana, otuđena i nepovezana, nedostaje kvalitet duhovnosti koji primećujem kod ljudi koji sebe doživljavaju kao deo nečeg većeg nego što su oni sami.
Mi smo rođeni povezani, mada se najvidljivija veza, pupčana vrpca, prekida po rođenju. Dokle god ta vrpca funkcioniše, beba je u izvesnom smislu deo majke.
Mada beba počinje da vodi potpuno nezavisnu egzistenciju posle rođenja, ona je još uvek povezana sa svojom majkom energetski i emocionalno. Ona reaguje na majčino uzbuđenje, i majčino raspoloženje utiče na bebino. Ne sumnjam da beba oseća tu povezanost i pripadnost svojoj majci. Beba ima dušu i njene oči često imaju onaj duboki izraz za koji kažemo da je duševan. Rast je ekspanzija na mnogo nivoa. Uspostavljaju se i doživljavaju nove veze. Prve veze su sa ostalim članovima porodice. Kada je jednom ta veza uspostavljena, postoji energetska razmena između bebe i svake osobe u porodici, plus razmena sa porodicom kao grupom. Ljudi postaju deo sveta, baš kao što on postaje deo njih.
Kako se povećava svesnost i kontakt, osoba razvija sve šire krugove odnosa. Postoji svet biljaka i životinja sa kojima se takođe identifikuje. Postoji zajednica u kojoj živi, koja postaje njegova zajednica, kao što on postaje njen deo. I tako se to nastavlja sa godinama.
Ako čovek ne preseče taj red, osećaće da pripada velikom prirodnom poretku na zemlji. Kao što on pripada tom poretku, tako i poredak pripada njemu. Na drugom nivou mišljenja, mala zajednica se proširuje da bi uključila narod i onda čitav svet. Još dalje su zvezde i univerzum. Oči starijih ljudi nekada imaju odsutan izraz, kao da je njihov pogled usmeren prema nebesima.
Izgleda kao da pri kraju života duša uspostavlja kontakt sa svojim konačnim odmorištem.
Na sledećem dijagramu je kroz nekoliko koncentričnih krugova prikazano širenje odnosa koje osoba uspostavlja.
Taj dijagram je sličan onome iz prethodnog dela koji ilustruje, u različitim kontekstima, nivoe razvoja svesnosti jedne osobe. Kako se svesnost širi, tako uključuje više spoljašnjeg sveta u psihu i ličnost čoveka. I energetski i psihički, novorođeni organizam je kao cvet koji se lagano odvija i otvara prema svetu. U tom smislu je i duša prisutna na rođenju, ali u začetku. Kao jedan aspekt organizma, duša prolazi kroz prirodni proces razvoja i sazrevanja da bi se na kraju potpuno identifikovala sa kosmosom i izgubila svoj individualni kvalitet. Možemo zamisliti mogućnost da pri umiranju slobodna energija organizma napušta telo da bi se stopila sa univerzalnom, kosmičkom energijom. Kažemo da duša napušta telo pri umiranju. Život dolazi na svet kao biće = bitisanje, ali samo bitisanje nije dovoljno za osećanje zadovoljenja. Ovo mi je postalo jasno kada mi je jedna moja pacijentkinja rekla: „Nije dovoljno bitisati. Ja hoću da pripadam, a ne osećam da pripadam”. Širenje bitisanja u svet kroz identifikaciju i odnose čini smisao pripadanja. Bitisanje čezne za tim širenjem. Osećanje čežnje, jedno od najznačajnijih osećanja u organizmu, odražava potrebu organizma za kontaktom sa okolinom i svetom. Kroz pripadanje duša izbegava usko ograničenje samstva, ne gubeći osećaj sebe ili bića koje je naš individualni opstanak.
Aleksandar Loven
Nastaviće se
