Ma tek i na nekoliko dana ili sati ili na jednu sedmicu, čak i više, ali svake godine se vraća vreme koje bih voleo da nazovem: zlatni dani. Zemlja je opet vlažna i meka od kiša krajem leta. Voda je s listova sprala prašinu i krošnje su opet zelene. Zore su sveže, ali je dan još topao. A na brdima u sumrak mlak je zapadnjak.
Ovo vreme nazivam zlatnim danima zato jer je boja septembra zlatna. U vazduhu blistaju sitna sjakatava zrnca, i ako čovek s vrha brda pogleda na ravnicu, vidi kako predeo prekriva blistava zlatna prašina. Pod blistavom maglom, u sjaktavoj izmaglici leno se odmaraju bašte i od ove pospane sporosti zri grožde, jabuka postaje penušava, pune se slašću orah, badem, breskva i šljiva. U zlatnom medu plovi zemlja i sunčeva svetlost blista poput žutog ulja.
Kada stiže kraj kišnog vremena na kraju leta, nebo se očisti i javi se karakterističan blag zapadnjak, znam da su stigli zlatni dani, uvek nađem načina, ma samo i dva puta ili tri da odem, ali u brda na dvadeset i četiri sata, i da provedem u baštama koliko god mogu. Ne samo zbog toga da bih seo ispod čokota, da redom, polagano probam privlačnu množinu vrsta. Muskat crni hamburg, jajasti crni muskat, svojim rastopljivim ukusom grožđica uvek mami na povratak. Ali tu su i muskat otonel, medeno belo, delavar, kraljica vinograda. U međuvremenu grickam bademe, sedam na ivicu, ljuštim sveže orahe, pažljivo i bezbrižno. U ovim kasnim, zrelim danima čak se i ptice oglašavaju.
Ujutru rano čujem kosa, popodne slavuj otpeva nekoliko taktova, kao da uzdiše, i jedva uspevam da suspregnem suze od tronutosti. Zašto? Ne znam. Ujutru je proleće, u podne leto, uveče jesen, bagrem cveta, senica peva, cele noći iz doline čujem šumsku ševu, vreme je kao rekapitulacija cele godine, ali s neizrecivim mirom i blagošću, kao da je mudra slika sećanja, i da se razrešava u čarobnoj melanholiji.
Zalazim među bašte da se napijem mirisom zreline, da mi se oči zasite čudima izdašnih glavica kupusa, repe, zrelog paradajza, paprike, teških tikava i lubenica. Nad stazu se nadvila šljiva, berem dva ploda, saginjem se da bih ispred nogu ubrao četvorolisnu detelinu, kao da je kraj maja. Ali izlazim i zbog toga jer u ovim čarobnim danima prolaznosti, više nego u svežem aprilu, u plamenom julu, mogu neposredno da doživim nešto: obesmrćenje života. Ono zlato što blista na nebu i u vazduhu nije prirodna pojava. Oko zrele zemlje svetli se aura obesmrćenja. I u tom nadzemaljskom blistavilu, na pragu smrti, ali na vrhuncu života kada priroda dobrovoljno rasipa celo svoje blago u zrelom, medenom miru bez strasti i nasilja, u toj spokojnoj lepoti svaki put sazri i iznutra neka tajanstvena voćka. Kada god nastanu zlatni dani, ja krećem da učestvujem u njihovom bivstvu, uvek dobijem neki uvid, kao da je onda sazreo rad godine, i da je spreman za berbu.
Ovi dani su ove godine počeli relativno kasno i neobično se odužili. Nebo se razvedrilo oko dvadesetog septembra, zlato je još uvek blistalo iznad šuma petog oktobra, šumska ševa je neprekidno pevala, i u vlažnim dolinama brao sam kite ljubičica. U lakom letnjem odelu lutao sam po pola dana šumom, i kad sam se vratio kući, podno vinograda sam našao levandu u cvetu. Ono što ću ispričati, lično je. Na prvi pogled izgleda da se ne odnosi ni na koga. Ipak ću ispričati, i znam, nisam indiskretan, jer je mogućnost slične situacije danas otvorena za mnoge. Može naići takvo vreme kada će u ovakvu situaciju dospeti više stotina ljudi, a ne baš bezvrednih. Kada sam popodne leškario na pristranku i posmatrao neka dva sata seljaka kako dole na livadi kosi otavu, dok je knjiga bila pored mene otvorena i nedirnuta, onda sam iz dubine osećao kako bi bilo dobro da i neko drugi za ovo sazna. Konačno, ne bi me stalo naročitog napora ili da sve sasvim prećutim, ili da pribeležim u dnevnik, i na taj način pohranim za druge.
Počelo je rano popodne, gore ispod borova. Po malim proplancima cvetao je jesenji mrazovac i prolazio sam između vila, svi udovi su mi trnuli, srećni. Premišljao sam o beskrajnom bogatstvu osamljenih doživljaja i razumeo sam one koji su radije odabrali baštu ili biblioteku, nego govornicu i bojno polje. Smatrao sam u tom trenutku da je nepodnošljiva beskrajna dosada društvenog života, praznina pozorišta, zabave, život proživljen u osami izgledao mi je pust i besadržajan u odnosu na njegovo bogatstvo. Osamljeni život je bogatiji događanjima od javnog. Mudrac više živi nego heroj. U ovim zlatnim danima ovde, kako promine jedna sedmica sama, bez reči, sada sam učesnik većeg života nego kada sam pre dvadeset godina proživeo šest ratnih meseci.
Kada sam se spustio iz šume, u podnožju leski, na sunčanom pristranku ugledao sam procvale bulke. Zlatni dani uvek iznenađuju čoveka. Gore mrazovac, ovde bulke: jesen i jun jedno pored drugoga. Tada mi pade na um reč. Agon. Grčka reč, ali za nas ju je lepo protumačio istoriograf Burkhart.
Znači: u svetu Grka značajno je bilo samo ono što se zbivalo pred javnošću.
Mi smo ovaj agonalni način života potpuno preuzeli od Grka, i uopšte uzimamo u obzir ono što se odigrava javno. Važno je: vest, uspeh, ime, slava. Sve ovo samo po sebi nema nikakav smisao. Šta ću sa svojim slavnim imenom u šumskoj osami? Važni su zato jer su agonalni. Čovek svoju snagu mora da preoblikuje prema spolja, u ulogu, jer je jedino bitno: pred drugima se pojaviti u povoljnoj boji. Jedan persijski kralj je hteo da sagradi palatu i preporučena su mu dva graditelja: kineski i grčki. Obojica su pripremili planove i kada je kralj pregledao nacrte, rekao je: Grčka je lepša, spolja, jer ako neko ugleda ovu zgradu, smesta će znati da u njoj stanuje kralj; ali su sobe prazne i hladne. Kineska ne blista tako, ali je iznutra topla, prisna, prikladna za stanovanje, i ovu palatu biram za svoj dom. Jer u svom domu hoću da stanujem za sebe, a ne za javnost.
Kineski način života, ili možda i ceo istočnjački, suprotstavljen je agonu. To je ona intimnost privatnog života koja nedostaje u grčkom i našem životu. Kada se nalazim ovde sam već više od jedne sedmice, razumem persijskog kralja, jer sada živim sebi, a ne javnosti. Agonalni život je jednostavno neozbiljan. Na travnatom pristranku provirila zaobljena stena. Bilo je prijatno sesti. Iz džepa sam izvadio drenjine, pa mada su bile tek poluzrele grickao sam ih, a košticu sam ispaljivao daleko. Otkriće me je sasvim obuzelo. Osećao sam kako živim presudne trenutke. Moram da biram. Odnosno: već sam odabrao. Ne cezarski život, ne agon, ne slavu, ne uspeh, ne javnost, nego intimnu i toplu osamu, jednostavno zato jer je bogatija. Više je. Čoveka je teško prevariti. Ne može mu se reći idi u ovom pravcu, ovde ćeš dobiti više. Posle izvesnog vremena otkriće prevaru i onda je kraj. A čovek je biće koje je sasvim nezamislivo gladno života. Uvek odlazi tamo gde ima više udela u životu. Čak je u stanju i da se razboli ako mu zdravlje obezbeđuje malo doživljaja. Uvek mu je potrebno više, blistavije, vatrenije, zanimljivije, ozbiljnije, uzbudljivije, delotvornije, efektnije. Već odavno sam mislio da nešto ne valja u agonu, jer on premalo daje. Sada vidim da tu nema pomoći. Biram baštu i biblioteku, ćutljive štenje, molitvu bez reči i tiho sedenje. Zašto? Jer ću tako dobiti neizmerno više od onoga što mi je neophodno. Život proživljen u osami beskrajno je bogatiji od javnog. U svom životu želim da živim za sebe, a ne za javnost. Ovo moje držanje veoma su mi olakšali moji savremenici. U Mađarskoj je bila nepoznata ova duhovnost kojoj sam služio.
Kada bih hteo da stvar pojednostavim sasvim do običnosti, čak javnosti, trebalo bi reći da je ova duhovnost imala tri suštinske tačke. Prva: pojačavati poznavanje čoveka na sve moguće načine, čak i po cenu neprijatnosti, jer samo iz dobro zasnovanog i ispravnog poznavanja čoveka može proizaći plodan odnos među ljudima, i međusobno se mogu uzimati ozbiljno samo oni koji se međusobno poznaju. Druga: otkriti opasnu prirodu krize onoga doba u kojem živimo i suprotstaviti se suštini-himeri vremena. Treća: mystique au lieu de politique, kao što kaže Pegi, odnosno obezbediti prednost Svetom pismu nad partijskim programima.
Možda se ovaj duh oštro suprotstavlja interesima svih onih koji su ovde živeli. Možda sam u Engleskoj, Francuskoj ili Nemačkoj mogao da postignem neki uticaj. Nemam saznanja o pretpostavkama i mogućnostima, niti mogu da imam. Nedvosmisleno je da sam uvek bio vanredno prijemčiv za žive ideje izvan granica svoje zemlje, možda i zbog toga što ovde uopšte nisam nalazio ideje, samo programe. Što se tiče univerzalnog nivoa i savremenosti, dakle nisam imao čega da se stidim. Ali što se tiče bitnog produktiviteta, u tome, iskreno govoreći, nisam sasvim siguran, jer ne mogu da znam da li bihumeo da se plodno umešam u tok stvari.
U Mađarskoj su se ideje primale s nepoverenjem. Određen procenat nepoverenja, prirodno, uvek se odnosi na ličnost i to sam zapazio relativno rano. Ali nisam imao načina ni da eliminišem sopstveno biće, niti da izmenim krug svojih istinskih interesovanja. Bio sam prinuđen da se zadovoljim onom specifičnom situacijom koja je zapravo nemoguća. Zaista bi se osećao kao kod svoje kuće u jednoj duhovnoj Evropi, koja u stvarnosti još nije postojala, gde su mi pravi dom bili oni duhovi koje sam uzimao ozbiljno i poštovao ih i smatrao svojim prijateljima, i činjenica da sam realno živeo ovde u Mađarskoj oduzimala je težinu i život mojim rečima.
Čini mi se da svoju situaciju dobro objašnjavam kada kažem da ovde nisam bio kod svoje kuće, jer nisam imao uobičajen stil, nisam bio moderan, popularan; onamo pak, gde sam sve to mogao biti, tamo jednostavno ja nisam bio. Ovde nisam našao vezu ni s jednim jedinim čovekom, koja bi obuhvatala celokupnu duhovnost koja živi u meni, vezu iz koje bi se razvila plodna zajednica, i tako mogla postati osnova bar jednog malenog kruga. A gde bih se susretao s ljudima srodnog duha, tamo se nikada nisam mogao zadržati toliko vremena da prihvatim dodir i da ga produbim.
Znači ukratko: gde bi život za mene bio povoljan, tamo jedva, ili uopšte nisam mogao da živim; a ovde, gde sam živeo, moje biće i moje ideje bile su i ostale strane. A što se to dogodilo: preduhitiro sam svoje doba, ideje su mi bile nove, moje biće isuviše apstraktno, misli nemoguće, moja ličnost isuviše radikalna, nivo visok, ili nešto drugo, sada je sasvim sporedno. Presuda ni inače nije moja stvar, jer čovek u ovakvim pitanjima o samom sebi ne može izreći ispravno mišljenje.
Ovakva nemoguća situacija bi porazila čoveka koji teži vođstvu i delovanju. I dok sam verovao da treba da vodim i da delujem, i mene je poražavala. Kasnije kada sam se odrekao častoljublja, istina kasno, ali ipak dobrovoljno, i kada više nisam imao zahteva da postižem dejstvo, odjednom su mi pred očima sinule bezgranične prednosti nemoguće situacije. To je bilo vreme kada sam, bez svesnog odmeravanja, odbacio agon kao za mene nepodoban i plitak način života. Šta je bilo na suprotnoj strani od agona, tada još nisam znao. Privremeno samo: dalje od javnosti! dalje od častoljublja! dalje od uloge! Uopšte ne poznajem takvog duhovno značajnog čoveka čije mišljenje na neki način ne bi značilo grupno mišljenje. Iza jedne njegove reči nalazi se partija, iza druge prijateljski krug, iza treće interesna zajednica, iza četvrte masa učenika. Svako ozbiljno mišljenje dostojno pažnje, s kojim sam se susretao, naravno ovde kod nas, pripadalo je množini i ovu množinu je pokretalo ovo mišljenje, i ova se poistovećivala s ovim mišljenjem. Svaka reč je zapravo bila glasački listić u ime množine. Primetio sam da je težina reči merena na taj način koliko se ljudi poistivetilo s njom. Ove reči su zaista bile omiljene. Kad bi neko bio napadnut, napadačka reč je bila reč grupe, ako je pak dotični bio branjen, i odbrana se događala u ime grupe. Mišljenje, pisanje, borba, stav, rasprava obično su bili gotovo potpuno kolektivna ispoljavanja. Reči duhovnosti, kao što rekoh, zapravo su bile glasački listići shvatanja sveta, zauzimanje stava, emocionalne i interesne veze.
Zbog svoje nemoguće situacije ja nikada nisam imao prilike da na ovaj način glasam. Uvek sam mogao govoriti samo u svoje ime. Iza mene, pored mene, ili sa mnom, nije bilo nikoga. S onim što sam govorio niko se nije identifikovao. Dolazilo je više do suprotstavljanja ili polemike ili srdžbe. Konačno, ipak je neprijatno kada svi izražavaju kolektivno i grupno mišljenje, onda eto nekoga koga je baš briga za sve to i govori samo u svoje ime. Bio sam u nemogućoj situaciji, nemoderan, nepopularan, bez uobičajenog stila. Niko me nije branio, sam sebe sam morao da odbranim. Za mene niko nije odgovarao, sam sam morao da odgovaram. Odgovornost zbog mišljenja padala je na mene celom težinom odgovornosti. Nisam pripadao nikakvoj grupi. I tako sam lagano bio prinuđen da se preobrazim u sebe samog, čak i više možda nego što sam ranije nameravao, koliko god sam mogao. Individualizovao sam se na naročit način. Moji savremenici su me prinudili na potpunu osamu i izolovanost, kad su mi pokidane i presečene sve kolektivne veze, samo sam mogao izreći ono što sam zaista i stvarno ja rekao.
Ne treba traćiti reči. Istupio sam iz agona i postao outsider. Odnosno smatran sam autsajderom. Jer se još uvek verovalo da ću učestvovati u trci. Nije se moglo ni zamisliti da postoji neko ko se toliko razlikuje od drugih, da se čak i ne takmiči. Autsajderom se naziva konj na samoj spoljnoj ivici staze. Ni slutili nisu da ja više nisam agonalni takmičar za uspeh pred javnošću, koji ne ume da se odrekne svoje uloge. Uklonio sam se sa staze i postao gledalac. Ali ne posmatrač takmičenja.
Celokupna istorija takmičenja, nezdrava trka za uspehom koja se obnavlja svaki dan beskrajno mi je bila dosadna. Našao sam nešto bolje da gledam u ovom lepom svetu. Našao sam nešto bolje o čemu ću razmišljati, nešto bolje za jelo, nešto bolje o čemu ću pisati. Častoljublje mi je poraslo. Odbacio sam mogućnost uspeha koji se može požnjeti na takmičenju. Tako sam dosegao čuvenu bezimenost.
Čuvena bezimenost je suprotnost agonalnog načina života. To je takav način života u kojem je čuveni čovek bezimen, i to zbog toga što samog sebe drži na određenom opreznom odstojanju od javnosti. Naravno odstojanje ne znači ništa negativno. Javnost me ponekada zaista interesuje i u najvećem broju slučajeva sve što se tamo zbiva prihvatam s dobronamernošću. Ali joj ni malo nisam privržen i u krajnjoj liniji ceo javni život smatram neprijatno bezdogađajnim. Ako me neko potraži, rado ću porazgovarati s njim, ako me prihvate, nemam ništa protiv, ako me pozovu, čak i odem. Ali neka ne žele da moja strast posatne agonalno takmičenje: tu želju ne bih mogao ispuniti. Moraju uvažavati da je krug mojih interesovanja sasvim drugi.
Stav čuvene bezimenosti nije ljudski. U čuvenoj bezimenosti živi kos isto kao i cvrčak, mudrac ili svetac, bezimeni dobročinitelj i usamljeni umetnik. Izraz inače znači: beznačajno ispunjavanje kosmičke situacije. Suprotnost agonu, jer je agon upravo delotvorno odigravanje uloge koja se igra pred javnošću.
Po mom shvatanju, čuvena bezimenost sasvim odgovara pesnicima, misliocima, uživaocima, mudracima, religioznim ljudima. I budući da od svakoga od njih ponešto postoji u meni, za mene je ona savršena. Ko ne želi da postigne ništa prema napolju, agonalno, još ne znači da ne želi išta da postigne uopšte. Ovakav sud bi pogrešno shvatio čovekovo častoljublje. I ja raspolažem iskustvima o nečuvenoj snazi častoljublja. Užasna je kad gori, ali je još užasnija kad je ugašena. Treba joj dopustiti da načini čoveka slavnim kad ga po svaku cenu želi učiniti takvim. Ovakav užasan realitet kao što je častoljublje, ne može se potisnuti nekažnjeno. Kraj pokušaja nasilja može biti samo duševna bolest. Ali postoji razlika između toga da li se agonom borim za uspeh pred ljudskom javnošću i toga da sam čuven u jednom intimnom beskraju. Religija kaže: pred Bogom. I budući da to zaista odgovara situaciji, najbolje je izraz zadržati. Bića: cvetovi, drveće, zvezde, ptice znaju samo ovu čuvenost pred Bogom, jedino se čovek zadovoljava manjim: čuvenošću pred čovečanstvom. Kao da je prolazna vest pred čovečanstvom nešto više od besmrtnosti u Bogu.
To je kraj misli. Nisam dospeo dovde za jedan dan. Dok je sazrela, odavno sam se vratio iz bašta, došla je zima i opet proleće. Ali kada god mi je pala na um i kada sam premišljao o njoj, uvek je iskrsavao vrh brda koji blista u auri, mlaka šuma, seljak koji kosi otavu, bulke, u ustima sam osećao ukus muskata i lice mi je tražilo meki dodir zapadnjaka.
Bela Hamvaš
