1. Ja sam zao čovek – odjek prvog čoveka
Kada književno delo zahteva od nas da posredstvom problematike jednog karaktera tumačimo problematiku jedne ideje, pa se taj karakter na prvim stranicama još jezički samokonstituiše izjavom: „Ja sam bolestan čovek… Zao” (Dostojevski 1979: 313), mi bivamo zavedeni da naš analitički aparat upregnemo ka tom početku i povodom njega. Onda, ako svaki književni junak na sebe preuzme anatemu da se pred našim očima univerzalizuje, postajući biće kao takvo, da se uprizori kao ideja čoveka u vremenu, mora biti da je u njemu prisutna i ideja prvog i poslednjeg (u delu postajućeg) čoveka. Zato, ovo istraživanje i počinjemo jednom upitnom hipotezom: da li je prvi čovek zao čovek3, odnosno, da li je poslednji čovek uvek malo bliži Zlu zbog zavodljive sile izvorne teže u kojoj je sažet haos? Ukoliko prilikom promišljanja o pitanju postanja i postojanja Zla u svetu našu misao usmerimo da traga za odgovorom u Početku, prateći nit helenskog mita, mi zasnivamo ovo istraživanje na pretpostavci da je biće odvajkada u dodiru sa haosom4, budući da ga je haos i iznedrio, a svoje izvore ono uvek nosi sa sobom i prouzrokuju ih (v. Zafranski 2005: 17). Idejno se protežući od grčkog mita ka biblijskoj povesti o postanju u Dobru, Zafranski i u njoj iznalazi naprslinu koja se otvara kao mogućnost tumačenja o prapočetnom haosu (v. 2005: 18), o izvornosti u katastrofičnosti5, koja raskriva suštinu kontinuiranom vraćanju istom kroz ljudsku delatnost. Naime, opstajući u nama, izvor nas uvek podseća na sebe, zavodi nas da mu se vratimo, jer se „u stvorenom zadržava trag tog Ništa iz kojeg je bilo prizvano” (Zafranski 2005: 44).
Naposletku, ako se književno delo univerzalizuje do domena reprezenta književnosti kao takve, onda ono kontinuirano opravdava krivicu prvog čoveka poslednjim, opravdava odabir Zla i njegovo ovo-postojanje. Književnost tako i jeste opštenje sa Zlom, jedno mističko i ekstatično iskustvo u dualitetu relativizacije zla hipermoralnošću (v. Bataj 1977: 6) s jedne, i koketiranja sa istim, s druge strane. Međutim, šta se dešava onda kada književno delo odluči da prkosi svakoj ideji pravičnosti, koja jedina omogućava opstajanje književnosti nad ponorom haosa? Šta kada ono, potpuno zavedeno snagama Zla, krene krivim putem, a ipak sa istim ciljem – da raskrije Istinu, ali i u njoj Zlo kao temelj bića jer „budući da je smrt uslov života, Zlo, koje je u svojoj biti vezano za smrt, takođe je, i to na dvosmislen način, temelj bića” (Bataj 1977: 26). Već nas Bataj ovakvim svojim konstatacijama otvara za pitanje povodom drugačijih mogućnosti spoznaje u vezi sa ontološkim problemima. Stoga, za odgovorom o potencijalnoj snazi Zla da raskrije suštinu bića izvan kanonske omeđenosti tragaćemo u načinu svojevrsnog erotskog saodnošenja junaka i haosa. Upravo nam Zapisi iz podzemlja svedoče o zavodljivoj snazi Zla koja treba da omogući viši stupanj spoznaje, te ćemo u njemu tragati i za onime za čime se, smatra zapisivač, ne traga: za uzrokom, odnosno, za prauzrokom svih uzroka stalno sakrivanog erotičnog odnosa čoveka i Zla.
2. Pakt Zla i slobode – o zlom čoveku: pobunjeniku
Ukoliko pođemo od pretpostavke da čovek iz podzemlja rekonstruiše i rekonstituiše događaj hibrisa prvog čoveka svojim opredeljenjem za bivanje van granica datog Dobra, onda Adamovo prisustvo u njemu svedoči o junaku kao problematičnom pobunjeniku. Svest svakog pobunjenika utemeljuje se u ideji o slobodi6, a „kada u igru ulazi svest o slobodi gotovo je sa rajskom nevinišću. Od sada egzistira parabol svesti: svest se ne sadrži više u biću već ide izvan njega i sadrži mogućnosti, čitav jedan zavodljiv horizont mogućnosti.” (Zafranski 2005: 19) Prasvest o slobodi proističe iz kršenja zabrane, iz amoralnosti, što implicira da u Zlu, koje je nebeskom bitkom proterano s one strane granice postojanja zasnovanog na hrišćanskom vertikalnom stremljenju ka Dobroti, postoji jedna zavodljivost koja privlači obećavajući saznanje, a ono je uslov moći – predmeta izmaštavanja, konstituenta čovekove večite erotomanije. Erotski podstaknut odnos prema prestupu, međutim, uvek zadržava svest o zabrani kako bi opstao kao želja, zadržao snagu zavodljivog, jer „unutrašnje iskustvo erotizma traži od onoga ko ga doživljava da u istoj meri oseća zebnju na kojoj se temelji zabrana i želju koja vodi njenom gaženju” (Bataj 1980: 43).
Erotski odnos pobunjenika sa Zlom jeste, stoga, rezultativni entitet njegovog pakta sa imaginacijom slobode, koja obećava žuđenu moć.
Junak ponavlja postupak prekoračenja utemeljen u prvom čoveku7 i time se nadovezuje na prvobitni greh upravo posredstvom pobuđivanja svesti o zavodljivosti, koji odvajkada produkuje nered makrokosmičkih razmera.
O povezanosti erotskog zadovoljenja sa (prvorodnim) grehom svedoči to što u svakom erotizmu pulsira želja za izdajom (Bataj 2018: 206). No, koga ili šta izdaje čovek iz podzemlja? Najpre, on izdaje princip socijalne datosti i uređenosti, jer, iako determinisan titulom činovnika, u ovom delu ne pratimo događanje socijalnog položaja u stvarnosti, koliko pratimo događanje stvarnosti u svesti koja je pomerena u odnosu na društvenu celinu. Dokaz ovakve tvrdnje možemo naći u sopstvenom čitalačkom utisku, jer na pitanje ko je junak „Zapisa” mi ne odgovaramo činovnik, mi čak ne možemo jasno ni odgovoriti na to pitanje jer „ne vidimo ko je on, već kako on postaje svestan sebe” (Bahtin 200: 48). Dopunom činovničke titule atributivnim determinatorom zao, junak nas navodi na skretanje pažnje sa društvene stvarnosti na uobličenje njegove gnoseološke putanje u svesti povodom stvarnosti protiv koje se treba pobuniti, od nje se odmaći, kako bi se spoznala. To, međutim, ne znači junakovo potpuno odricanje sveta, već suprotno, stvarnost sveta potrebna je po junaka, ona mora svim svojim svojstvima prodreti u njegovu svest da bi ista mogla da bude (up. Ahmetagić 2013: 17). Pošto je junakova samosvest podstaknuta na traganje za idejom o slobodi, videćemo dalje kako odredba zao, u ime te slobode, redefiniše datu stvarnost onda kada ona potpuno postane sadržaj svesti.
3. Pakt Zla i inteligencije – o zlom čoveku: višem biću
Čovek „koji je svojim eskapizmom počinio greh prema društvu i koji je, dakle, sa stanovišta njegove vlastite civilne religije – zao” (Zafranski 2005: 117) jeste čovek iz podzemlja. Jezičko određenje sebe kao Zla8 podrazumeva i samoidentifikaciju kroz kompleks revolucianara – on je, naizgled, Drugi u odnosu na celinu društva koja stremi da se prikaže kao Dobro. On odbija da se usaglašava sa (pra)roditeljskom naredbom prebivanja u dobroti (misli se na frekventno obraćanje detetu posredstvom jezičkog iskaza: budi dobar), jer „oblast Dobra je oblast potčinjenosti, poslušnosti. Sloboda je uvek otvorenost prema pobuni, a Dobro je vezano za zatvoreni krug pravila” (Bataj 1977: 198). Samim tim, stanje robovanja Dobroti naše je iskonsko, te i normalno stanje i toga je ovaj junak svestan: „Svaki pristojan čovek našeg doba mora biti kukavica i rob. To je – normalno stanje. On je tako sazdan i za to stvoren.” (Dostojevski 1979: 348) Njegov proces diferenciranja sebe od društva jezikom, u čijem semantičkom kompleksu pulsira opredeljenje za
Zlo, predstavlja, lakanovski rečeno, drugi stepen identifikacije koji podrazumeva odvajanje deteta od majke, od iskustva nevinosti jezički otelovljenog odredbom biti dobar – odvajanje od Nečeg da bi se oživelo iskustvo Ničeg (v. Zafranski 2005: 143). Međutim, karakteristika je ovog junaka što u eskapizmu iznalazi izvor sopstvene inteligencije, te već u početku postavlja predstavu o sebi kao višem biću. On, stoga, nije Drugi u odnosu na jedinstvenu društvenu celinu, već je ona Drugo u odnosu na njegovo misaono uzvišeno Ja, Drugo koje je „izvor njegove narcističke podrške” (Ahmetagić 2013: 18), te se neretko prema njemu cinično odnosi: „Drugi su svi bili tupi, i nalik jedan na drugoga kao ovnovi u stadu” (Dostojevski 1979: 348). Tako, već na početku uočavamo izvesnu vrstu opštenja između Zla i inteligencije. Ono će čak u drugom delu romana, kada junak opisuje svoje činovničke dane, dobiti ekspresivno obličje, tako što će stupiti u igru zavođenja i saobražavanja na junakovom licu. Naime, kako njegovo lice ne bi imalo izraz podlosti, on ga je prikrivao izrazom pameti „i zato sam se uvek kad bih dolazio na dužnost na silu trudio da se držim što nezavisnije i da imam na licu što pametniji izraz, kako niko ne bi posumnjao da sam podlac” (Dostojevski 1979: 347).
Njegova opsesija Zlom ovde se uprizorava kao posledica više saznajne moći, te on stremi Zlu, tražeći u njemu više-znanja, zato što je i sam misaono uzvišeniji od običnog čoveka.
Međutim, u ovom delu možemo čitati i viši stupanj saodnošenja Zla i inteligencije. Naime, junak toliko misli iz podzemlja i povodom njega da se postepeno premeće iz pozicije mislećeg subjekta u poziciju objekta kroz kojeg se prozire misaonost Zla. Samim tim, nije junak taj koji misli Zlo, već Zlo misli junaka – inteligencija je Zla u tome da ono misli nas (up. Bodrijar 2009: 123). Takva vrsta misaonog ovladavanja najbolje se može čitati u situacijama kada je junak uvređen. O tome svedoče sećanja na razgovore sa Lizom, koji odaju utisak njegova podvajanja u oblicima sadizma i patosa (Fridman 2012: 146): jedna naizgled sasvim milosrdna ličnost, puna utešnih reči iz kojih isijava želja da se devojka spase tužne sudbine, a druga sasvim nemilosrdna u trenucima kada oseti da gubi moć nad njom. Međutim, u oba slučaja očitava se prodiranje Zla posredstvom želje za dominacijom i vlašću, pa čak i kada Lizu obasipa romantičnim govorenjem o spasenju on zauzima poziciju vlasti u odnosu na jedno ljudsko biće (v. Milošević 1990: 88), čime kompenzuje svoj inferiorni položaj: „Vlasti, vlasti sam tada bio žedan, bila mi je potrebna scena, tvoje suze, poniženje, histerija tvoja” (Dostojevski 1979: 415). U ovakvim situacijama stičemo utisak o prozirnosti Zla, mogućnosti da bude sagledano kroz (junaka), kako bi, u sopstvenom ispoljavanju na pozornici uniženosti drugog, pokazalo svoju moć. O prisutnosti na pozornici svedoči izjava „i đavo bi znao zašto sam ti dao adresu” (Dostojevski 1979: 415), koja raskriva oprisutnjenje đavola – jedinog kulturološkog otelovljenja Zla – kao sadržioca znanja. Zaveden time, junak konstantno pulsira potrebom da vikne: „Ja znam da sam hulja, podlac, sebičnjak i lenština” (Dostojevski 1979: 415) kako bi se oprisutnio s one strane straha9, u plotskom odnosu sa silom Zla. Stoga, kada junaka poimamo kao segment sile, one koju Bataj naziva nečistom ali ipak sakralnom silom, profanisanom proterivanjem iz božanskog sveta (up. 1980: 137), onda u njegovoj ispovesti možemo čitati inteligenciju Zla koje ga misli i obuzima od onoga trenutka kada je svoje biće u naletu psihozne histerije ogolio pred Lizom. Upravo tada zavodljivost i inteligencija Zla postaju dominantni na pozornici ludila, jer Liza je baš tada „smatrala sebe beskonačno nižom od mene […] Odjednom je skočila sa stolice i u nekom neodoljivom osećanju, celim bićem žudeći da me zagrli” (Dostojevski 1979: 416). Odnos između junaka i Lize izgleda kao rekonstrukcija nebeske bitke koja je na ovozemaljskom planu iznedrila novi rezultat – ne biće koje će stremiti Dobru kako bi se sjedinilo sa Božijom silom, već ono koje će jedino u radikalizaciji Zla kroz nasilje i tiraniju ovde i sada opstajati u kontinuiranom opštenju sa sakralnim Zlom zarad neke nove moći, višeg znanja: „Znao sam samo to da bez vlasti i tiranije nad bilo kim ne mogu da živim […] u mom srcu je odjednom planulo i buknulo drugo osećanje…osećanje gospodarenja i posedovanja” (Dostojevski 1979: 416–417). Međutim, ovde je potrebno ukazati na distancu između spoznajnog, u izvoru prebivajućeg s jedne, i radikalizovanog Zla u oblicima nasilja s druge strane.
Bodrijar ističe da se ideja Zla ne sme mešati sa događanjem Zla, jer ono nema objektivnu realnost (2009: 123). Kod Dostojevskog je zaista tako, jer nalazimo doživljaj Zla, odnosno, tendenciju ka doživljaju iskonskog i suštinskog, dakle, sakralnog Zla. I jedino tada, u erotičnom doticaju sa sakralnim, a posredstvom njegovog profanisanog te sasvim transformisanog oblika10, junak sebe potvrđuje kao biće, kao onog koji oseća život i nije osuđen, kako i sam ističe, na večito hramljanje po zatvorenom krugu, a „načelo je svakog ispoljavanja erotizma uništenje stukture zatvorenog bića” (Bataj 1980: 22). To orgazmično prisajedinjenje istovremeno je njegovoj moralnoj smrti, odnosno, iščeznuću njega kao segmenta koji prati putanju na ispisanoj vertikali ka Dobru, ali i Lizine smrti u trenucima kada je posredstvom nasilja reči usmrtio njeno dostojanstvo11 i opet se (sebi) pokazao kao više biće. Njegovo ponovno rađanje u situaciji ubistva sebe i Lize posledica je predavanja strastima koje je erotska snaga, proistekla iz inteligencije sakralnog Zla, pobudila.
Međutim, kako bi se izmetnuo u sakralnu oblast Zla, junak imaginira i jezički provocira nasilje. U tome se čita paradoks: „pristup sakralnom je Zlo; istovremeno, Zlo je profano” (Bataj 1980: 143). Istim postupkom izmenjen je odnos prema erotizmu: „Gurnut u oblast profanog, erotizam je u isti mah postao predmetom radikalne osude […] Njegovo vezivanje za Zlo podudara se sa zanemarivanjem njegove sakralnosti” (Bataj 1980: 141). Do sakralnog izvora Zla junak dolazi posredstvom sakralne potencije erotskog odnosa.
4. Pakt Zla i strasti – o zlom čoveku: bolesniku
No, povodom karakterizacije čoveka iz podzemlja, bez obzira na njegovu opsesiju zamišljanja sebe kao podlaca, mi ne možemo jasno stati iza tvrdnje da je zao. Naime, junak ukida svaku našu mogućnost da ga vrednosno odredimo: „To sam ja malopre slagao da sam bio zao činovnik, a u suštini nisam nikad mogao da budem zao čovek. Svakog časa sam osećao u sebi mnogo – i suviše mnogo sasvim suprotnih osobina” (Dostojevski 1979: 314). Čovek podzemlja jeste biće razlike i mnogostrukosti s obzirom na to da „spuštajući se u dubine pronalazi suprotnosti i sukob pre nego bilo kakvo celovito biće” (Fridman 2012: 195). Međutim, nemogućnost da bude (zao) ne isključuje mogućnost događanja želje za Zlim, zlostrašća. Želja pokreće unutrašnje događanje bića12, a ono ispovest u kojoj to do- gađanje pratimo. Zlostrašće jeste njegova bolest13, a bolest i zlo jedini su determinatori kojima može sebe identifikovati kao biće, jedini koji mu omogućuju da ipak bude i da o sebi govori. Mirenje sa činjenicom da su oni njegovo normalno stanje dovelo je do toga da ih prihvati kao jedini uslov sopstvenog bivanja. Zlo kao mogućnost bivanja, ako pod njim podrazumevamo opstajanje želje, a pod njom prisustvo nagona, omogućilo je da se osećanje povodom zlog postupka, čemer, inkarnira „u neku sramnu prokletu slast, i, najzad, u pravu duboku nasladu” (Dostojevski 1979: 317). Ovakav koncept naslade prepliće se sa Bodrijarovim: „Ne postoji li u gorčini najdublje uživanje? Ono se naslađuje sobom, crpe iz samog korena unutrašnjeg uzvraćanja egzistenciji” (Bodrijar 2009: 119). Tu gde Bodrijar sjedinjuje gorčinu i zadovoljenje, Zlo se upostojava kao predmet opsesivne žudnje s one strane pesimizma jer znači slobodu (od boga, sistema itd.), te je uzvik ja sam zao zapravo vapaj za slobodom, koji kao nihilistički odjek devalvira najviše vrednosti sadržane u dobru, moralu.
Prvobitno jezičko konstituisanje junaka sa ja sam zao čovek jeste svojevrsni potez koji treba da proizvede događanje, a to događanje podrazumeva izlazak iz tradicionalne kulturološke matice koja je podrazumevana u humanističkoj opoziciji dobra i zla, „to jest da je čovek prirodno dobar, a da su Zlo i nesreća samo akcidenti […] disfunkcija, ostatak ili prosta prepreka na putu Dobra” (Bodrijar 2009: 106). Identifikacija sebe i Zla nalikuje negdašnjem prizivanju demona jezikom, imenom, što se smatralo kršenjem tradicionalno-mitskog obrasca, a „čitav niz tradicionalnih tabu propisa, poput zabrana izgovaranja imena demonskih bića, bio je prvenstveno u funkciji ograđivanja stvarnosti od sadržaja koji bi mogli isprovocirati ispoljavanje čovekove negativne, tamne strane” (Jovanović 2016: 12–13). Povodom toga pitamo se zašto junak koketira sa Zlom, supstituišući ga u svoje Ja, ne nalazeći, dakle, Zlo u drugom? Ispunjenje sebe kao zlog značilo je paradoksalno ozdravljenje oslobađanjem bolesti – seksualnog nagona i erotske lucidnosti: „Bio sam grub i u tome nalazio zadovoljstvo […] i osećao neizmernu nasladu kada sam mogao nekog da uvredim” (Dostojevski 1979: 314). Kada on svoj duh zadovoljava imaginacijom prevazilaženja svakog ograničenja, izmeštanja s one strane tradicionalne opozicije dvaju principa, dobra i zla, onda, shodno ljudskim tendencijama da bivaju zavođeni zabranjenim (još od prvog čoveka u kolektivno nesvesnom opstajuća potreba za prestupom) i mi kao čitaoci bivamo zavedeni njegovim, takoreći, herojskim podvigom protiv, jer ga poimamo i kao sopstveni put ka zdravlju. Tako se erotizacija Zla ne prepoznaje samo u odnosu junak-prestup već i u diskurzivnom događanju zlostavljanja u odnosu čitalac-junak14. On postaje ovaploćenje naše želje, zavodi nas svojom posebnošću i erotskom igrom u kojoj teško identifikujemo njegovu poziciju s obzirom na to da se konstantno poigrava granicama između dobra i zla15, tako što odmah pošto se mogućnost nasilja pojavi ona nestaje (situacija u kojoj izmaštava da dostojanstveno pogazi oficira na ulici). Stoga, u čitaočevoj simpatiji prema antijunaku možemo prepoznati ono što Bataj naziva iskrsavanjem odsjaja crnog erotizma u erotizmu srca – odsjaj greha koji iščezava (up. Bataj 1980: 145), ali za sobom ostavlja trag koji znači mogućnost drugačijeg izbora, van onih na koje smo primorani ograničenjem.
Drugačiji izbor, opredeljenje za razvrat, čini se na trenutak, dolazi iz duboke patnje povodom socijalne odbačenosti i materijalne bede, te svaki vid njegove agresivnosti čitamo kao rezultantu odbrambenog mehanizma (v. Milošević 1990: 86), kao produkt kauzalnog niza na čijem početku mora stajati Zlo od kojeg se jedino Zlim može braniti. No, iako čitalac za uzrokom može tragati povodom patnji kako bi opravdao čoveka podzemlja, iznašao uporište u kojem će opravdati i sopstvenu simpatiju prema njemu, sam ga junak u tom procesu zaustavlja, osporavajući ideju Dobra u Zlu – činjenja Zla iz lične koristi što uvek označava neku iskonsku moralnost (v. Dostojevski 1979: 328). Njegova opsesija jeste imaginacija Zla kao takvog, Zla radi Zla kao najkorisnije koristi, čistog zlostrašća bez ikakve tendencije ka (samo)opravdavanju: „Čovek može želeti i protiv svoje lične koristi […] naša fantazija, ponekad raspaljena do ludila – sve to upravo i jeste ona prećutna, najkorisnija korist, koja se ne uklapa ni u kakvu klasifikaciju, i koja sve sisteme i teorije večito ruši u paramparčad” (Dostojevski 1979: 332). Samo u takvom predavanju zlostrašću, koje stoji nasuprot razumu, jer znači postupanje po neopravdanoj želji, čovek je sasvim slobodan. Iz nerazumnosti proističe moralna slabost, dokaz naše slobode, da smo zaista ljudi, a ne klavirske dirke. Dakle, njegovo je zlostrašće i borba protiv globalne depersonalizacije, svođenja ljudi na objekte. Stoga, Zlo kao mogućnost postaje nam privlačno posredstvom učitavanja produktivne revolucionarnosti u svakom junakovom potezu, te i više saznajne svesti i inteligibilnosti koja je produkt njegovog prevazilaženja patničke pozicije u imaginaciji temeljenoj na odabiru Zla kao izbavljenja.
Zlo ne pripada razumu koji sve svodi na algoritamski obrazac i zato je ono zavodljivo, obećava neku višu svest i saznanje. Ako se Zlom ne može izboriti protiv razuma onda će se boriti bolešću: „onda će čovek, u tom slučaju, za inat poludeti, da bi se oslobodio razuma” (Dostojevski 1979:
337). Zato se ovaj junak sopstvenim ludilom bori protiv racionalista i moralista, koji teže da poprave čoveka, da ga smeste u kalup dobra i svedu njegovo bivanje na postupanje po zakonima logike, koja odbacuje sagledavanje bića iz njegove unutrašnjosti (v. Fridman 2012: 144). U toj se opsesiji raskriva životodavna snaga Zla, u njemu sadržan eros od nas čini čoveka a od našeg delanja život jer „dva puta dva četiri, gospodo, nije više život, već početak smrti” (Dostojevski 1979: 338). Ako je dva puta dva pet, a za to se junak zalaže, onda on izlazi iz okvira zadatog, prateći suvišak koji racionalisti odbacuju, a koji je određujući po ontologiju bića. Taj suvišak jedino opstaje u istorijski odbacivanim porivima strasti, te biće ne možemo posmatrati van ovih poriva (up. Bataj 1980: 16). Dakle, događanje poriva, želja, omogućava biću da bude, dok kristalno jasan cilj, metaforički predstavljen kao kristalni dvorac, zaustavlja svaku strast, devalvira unutrašnje događanje bića, njegov život, i time ga sobom zastrašuje jer „slutimo virtuelnu dosadu raja […] The despair of having eve rything” (Bodrijar 2009: 111). Tako, koketiranje sa idejom Zla proizilazi iz želje za onim što Bataj naziva povećanje intenziteta života nasuprot njegovom prostom trajanju (v. Bataj 1977: 71), te i junak smatra trajanje beskorisnim i sramotnima (kada ističe da je sramota živeti preko 40 godina). Zato se trajanje po ispisanoj putanji prema kristalnom raju ovde dekonstruiše zarad traganja (za smislom) u podzemlju.
5. Ja nisam zao čovek – bojažljivi eho trajanja
Dostojevski kao da je ovim romanom predosetio da će nestajanje velikih nagona proizvesti sveopštu utrnulost, paresteziju tela koja će dovesti do njegove disperzije, a samim tim i do ukidanja svake želje koja nas je činila bićem. Implicirana potencija najradikalnije strasti, zlostrasti, bila je poslednji ontološki impuls pred sveopštim nestajanjem u klasifikativnim tendencijama građenja moralnog i razumnog čoveka, koji baš tada, nagovestio nam je Dostojevski, postaje programirano biće, jer se samo kreće po zadatoj putanji na ispisanoj mapi do određenog cilja – kristalnog dvora. Tada, svako Zlo postaje mapirano, vidljivo, te gubi snagu zavođenja, erotski potencijal, koji je obećavao višak saznanja u svojoj tajanstvenosti i maglovitosti. Nestajanjem zlostrašća nestaje i svaki oblik nagona, te Zlo zadobija sasvim nove dimenzije: „Veliki nagoni ili pozitivni impulsi, oni izborni i privlačni, nestali su. Mi tek mlako priželjkujemo, naši ukusi su sve manje i manje određeni.” (Bodrijar 1994: 68) Upravo tu se zlostrašće metamorfozira u razdražene oblike ravnodušnosti (up. Bodrijar 1994: 72). Mi, osuđeni na Dobro, ako pod njime podrazumevamo ono što je dato ili zapisano da bude Dobro, objavljujemo ne kao nosioci života već samo kao „snishodljiva i potištena snaga dobre volje, koja sanja samo o pravilnosti jednog sveta i ne prihvata da sagleda krivulju Zla i inteligenciju Zla” (Bodrijar 1994: 81), kao oni koji zatamnjuju sakralno dejstvo Zla i zamenjuju ga jedino opredeljenjem za isto u ime lične koristi, ne dopuštajući mu da ispoljava sopstvenu iskonsku energiju, već zaustavljajući je opravdavanjima zasnovanim na borbi za samoodržanjem. Baš tu mi postajemo bića koja sramotno traju, a ne tragaju, koja se ne samokonstituišu, već samo održavaju u zadatoj matrici koja je već sve konstituisala, bića kristalnog dvora, koja potiru mogućnosti podzemlja.
Jovana S. Anđelković
Univerzitet u Kragujevcu
Filološko-umetnički fakultet
Centar za naučnoistraživački rad
2 Istraživanje sprovedeno u radu finansiralo je Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Republike Srbije (Ugovor o realizaciji i finansiranju naučnoistraživačkog rada NIO u 2022. godini broj 451-03-68/2022-14/ 200198). Rad je nastao u okviru nacionalnog naučnog projekta Književno-lingvističko-kulturološka Humano(po)etika: Dobar-loš, zao, u okviru ciklusa projekata Jezik, književnost, kultura danas Centra za naučnoistraživački rad Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, 2022–2023. godine.
3 Na ovakvo pitanje podrstiče nas i frojdovska ideja o pračoveku, jer „čovek za Frojda nije primarno dobro, altruističko biće, već je određen izvornim nagonom agresije, koji dovodi do ubijanja drugih, njihovog mučenja i uništenja” (Jovanović 2016: 169).
4 Prožimanje haosa i Zla posledica je njihove identične kvalifikativnosti, jer oba sebe pretpostavljaju kao prapočetak: „Oboje iziskuju stvaranje u smislu prevazilaženja. Prvo stvaranje sveta, a onda stvaranje društva.” (Zafranski 2005: 25)
5 Ovo, međutim ne podrazumeva da izvornost Zla tvori jedinstveno zlog čoveka, već otklon od ideje da je biće temeljeno u izvornoj Dobroti, te stoga u ovozemaljskom opredeljeno samo za dobro, pri čemu bi Zlo značilo slučaj okolnosti. Naime, izvornost pretpostavlja dualnu prirodu, jer je „u ideji da je čovek dobar ili barem kulturno usavršiv, naše dubinsko imaginarno i naša najveća konfuzija” (Bodrijar 2009: 106). Ispoljavanje dualnosti čini biće savršenim, jer Dobro i Zlo nisu isključivi kontrast, a svestan toga naš junak izlazi iz produkovane konfuzije. Međutim, konfuzija o primarnoj dobroti ovaplotila je stanje normalnosti, te svako misaono oblikovanje van iste produkuje metakonfuzionu poziciju junaka: „Zanimljivo je da su me plime svega divnog i uzvišenog obuzimale i za vreme razvrata […] i ne iskorenjuju razvrat, naprotiv, kao da ga još oživljuju svojim kontrastom” (Dostojevski 1979: 359).
6 U ideji slobode kod Dostojevskog sadržana je najpre sloboda od, koja je, po Jasmini Ahmetagić (v. 2013: 49), jedina prisutna u ovom romanu. Međutim, pošto uvidimo da je ono što onemogućava slobodu metaforički predstavljeno algebarskom formulom dva puta dva je četiri, autor uspostavlja i drugu formulu na kojoj se njegova sloboda za temelji: dva puta dva je pet. Oba oblika organizovana su u njegovoj misli kao protest: sloboda od je protest čoveka protiv racionalizacije života, odnosno, protiv „transformacije u prost objekat koji je upravljan spoljnim silama” (Fridman 2012: 143), a sloboda za jeste protest za opstajanjem viška (volje, znanja, želje) kojim se remete sve racionalizujuće matrice.
7 Još dalje, on ponavlja i obnavlja ponor u Bogu, koji svedoči o njegovoj nedovršenosti pre demijurškog procesa stvaranja u kojem se Bog obznanio kao Dobrota (up. Zafranski 2005: 47–48). S obzirom na to da je Bog transcendentalno središte koje privlači biće sebi, ponor u njemu opstaje kao potentna snaga, sa mogućim zaslugama opstajanja Zla/Haosa u biću/svetu.
8 Iako je ovakva identifikacija data kao junakov inicijalni potez u procesu literarnog prikazivanja samosvesti, ona je u sprezi sa krajem njegovog misaonog procesa. Prva se reč upostojava u tekstu povodom poslednje reči koja je prebivala u misli junaka o sebi, te i omogućila literarnom Ja da se samokonstituiše. Bahtinova tvrdnja povodom ovog dela jeste da poslednja reč o sebi uvek pripada junaku, uvek dolazi iz njegove samosvesti i tako prevladava tuđa određenja junaka (v. Bahtin 2000: 53). Zato je kapitalni inicijal dela lična zamenica Ja, koja se postavlja čitaocu kao prizma iz koje sagledava događanje jedne svesti. Otud u ovome istraživanju fokus prelazi sa objektivnih na sasvim subjektivne refleksije povodom lika, na doticaj sa Zlim, s obzirom na to da su Ja i Zlo od kraja do početka u neprestanom dosluhu.
9 On nastoji da se pokrene drugim od dva impulsa koja pokreću čovečanstvo: „Na čovekovo vladanje istovremeno utiču dva poriva: poriv straha, zaustavljajući ga, i poriv privlačnosti, nalažući mu slepo obožavanje” (Bataj 1980: 76).
10 U romanu se profanizacija Zla ogleda u suptilnom zlostavljanju Lize, kojem se uzrok čita u narcisoidnom poremećaju ličnosti. U takvom se obliku psihoze junak, zarad samopotvrđivanja, pretvara u nasilnika-narcisa koji „zavođenjem parališe žrtvu i ostvaruje dominaciju nad njom” (Ahmetagić 2011: 10).
11 Usmrćenje njenog biće započeto je erotskim odnosom između njih jer „šta znači erotizam tela ako ne nasilje nad bićem partnera, nasilje na granici smrti, na granici ubistva” (Bataj 1980: 21). Upravo od telesnog odnosa, suštinska energija Zla zaposeda junaka. To ne znači da on podstaknut njome čini nasilje, već još uvek nespreman za slobodu u moći koju mu nudi, počinje to Zlo da radikalizuje.
12 Ako je erotizam unutrašnje iskustvo podstaknuto željom, a to prepuštanje želji produkuje jednu unutarnju gnoseološku potrebu za pokretom, onda se možemo usaglasiti sa Batajevom tvrdnjom da erotizam podrazumeva kretanje bića u nama samima (v. 1980: 42).
13 „Kunem vam se, gospodo, da je snažno saznanje – bolest, prava i istinska bolest” (Dostojevski 1979: 316).
14 U svom monologu junak imaginira glas Drugog, te gradeći polemički dijalog uvek pobeđuje negacijom svake moguće čitaočeve misli koja bi bila na uštrb logorejskog izražavanja njegove samosvesti: „tako održava svoje osećanje da je iznad drugih i nastoji da kontroliše utiske koje u njima izaziva” (Ahmetagić 2013: 41). Čovek podzemlja održava sebe u diskursu kroz produkovanu inteligenciju kojom nas zavodi, a to čini nadziranjem i kontrolisanjem naše misli posredstvom jezika koji nam zadaje. U tome se može tragati i za zlostavljačkim namerama prema čitaocu s obzirom na to da ovakav odnos raskriva u neku ruku junaka kao zavodnika-zlostavljača: „Kako je zlostavljač zainteresovan samo za to da drugi konvenira njegovim potrebama, da ga navede da čini ili radi ono što njemu samom treba, on uništava svako autentično reagovanje žrtve” (Ahmetagić 2011: 11). Stoga, svaki oblik zlostavljanja koji junak podzemlja čini, kao i u slučaju njegovog odnosa sa Lizom, tiče se postupka onemogućavanja drugog za reč.
15 To kontinuirano događanje između, Nikola Milošević čita kao uspostavljanje etičke ravnoteže koja omogućava liku da nas privuče, da identifikacija sa njime porodi simpatije prema njemu: „Uspostavljanje etičke ravnoteže pisac postiže i time što svog junaka često slika kao nekog ko ne uživa u sopstvenim prestupima. Heroja iz podzemlja u više mahova vidimo kako svoje žalosne podvige čini preko volje […] sa znatnom dozom gađenja i odvratnosti.” (Milošević 1990: 83)
IZVOR
Dostojevski 1979: Fjodor Dostojevski, Zapisi iz podzemlja, u: Zapisi iz mrtvog doma, Zapisi iz podzemlja, Rad: Beograd, 311–422.
LITERATURA
Ahmetagić 2011: Jasmina Ahmetagić, Priče o narcisu zlostavljaču: zlostavljanje i književnost, Službeni glasnik: Beograd.
Ahmetagić 2013: Jasmina Ahmetagić, Knjiga o Dostojevskom: bolest prekomernog saznanja, Dereta: Beograd.
Bataj 1977: Žorž Bataj, Književnost i zlo, BIGZ: Beograd.
Bataj 1980: Žorž Bataj, Erotizam, BIGZ: Beograd.
Bataj 2018: Žorž Bataj, Istorija erotizma, Kiša: Novi Sad.
Bahtin 2000: Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Zepter Book World: Beograd.
Bodrijar 1994: Žan Bodrijar, Prozirnost zla: ogled o krajnosnim fenomenima, Svetovi: Novi Sad.
Bodrijar 2009: Žan Bodrijar, Pakt o lucidnosti ili inteligencija Zla, Arhipelag: Beograd.
Zafranski 2005: Ridiger Zafranski, Zlo ili drama slobode, Službeni list SCG: Beograd.
Jovanović 2016: Bojan Jovanović, Antropologija zla, HERAedu: Beograd.
Milošević 1990: Nikola Milošević, Privlačna moć negativnog junaka i njegov položaj u strukturi romana, u: Negativni junak, Beletra: Beograd, 80–129.
Fridman 2012: Moris Fridman, Problematični pobunjenik: Melvil, Dostojevski, Kafka, Kami, Službeni glasnik: Beograd.
