Žolt Lazar: Ogledi o okultizmu
Mediterran Publishing
Rozenkrojcerska epizoda Rene Dekarta
Istraživači života i dela Rene Dekarta nisu dali zadovoljavajući odgovor na pitanje da li je istaknuti filozof bio član tajnog društva rozenkrojcera s početka XVII veka. Oni koji se i dotaknu ovog događaja iz njegovog života, tretiraju ga manje-više kao kuriozitet, zadovoljavajući se uglavnom konstatacijom da je filozof u mlađim danima “tragao za Rozenkrojcerima, tajanstvenim bratstvom čiji su članovi obećavali ljudima “istinsku nauku” … smatra se, uprkos njegovom poricanju, da je bio član tog bratstva koje je imalo za cilj da odvoji nauku od teologije” (Fouilee, 13; vidi i Šajković, 1978, 26-28).
Da bismo razrešili nedoumice u vezi sa Dekartovom mogućom pripadnošću neuhvatljivom rozenkrojcerskom bratstvu, neophodno je da utvrdimo da li je ono uopšte postojalo u njegovo vreme i, ako jeste, u kom obliku.
I “Bratstvo ruže i krsta” (lat. fraternitatis Rosae Crucis) ušlo je u društveni i kulturni život Srednje i Zapadne Evrope pamfletima Priča o bratstvu (Fama fraternitatis, 1614) i Ispovest o bratstvu (Confessio fraternitatis, 1615) Međutim, ni Fama ni Confessio nisu se pojavili kao samostalna izdanja. Priča o bratstvu je bila dodatak nemačkom prevodu jednog poglavlja Objave sa Parnasa (Ragguagli di Parnaso,Venezia, 1612-13), satiričnog antihabzburškog spisa italijanskog liberala Trajana Bokalinija, a Ispovest je išla uz Kratko promišljanje još tajnije filozofije. Frensis Jejts (Yates, 1986, 39-40) je pokazala da je ta “još tajnija filozofija” zapravo filozofija Džona Dija, onako kako je izložena u njegovoj Zagonetnoj monadi (Monas Hieroglyphica, London, 1564). Autori pamfleta “Nisu ostavili nikakav trag o sopstvenom identitetu, osim uveravanja da su bili luterani. No, uprkos svemu ovome, kao i nejasnoj simbolici u kojoj nije oskudevala, Famu su intelektualci tog vremena primili sa uzbuđenjem kakvo bi u današnjem svetu izazvao neki politički manifest” (Džons, 1989, 119-20). Novija istoriografija (Yates, 1986, McIntossh, 1987) pojavu manifesta vezuje za tibingenski krug, grupu učenih ljudi koji su rešenja aktuelnih problema svoga vremena (posebno religijskih i naučnih), tražili i u okultizmu, mističkom hrišćanstvu i kabali. Pored mladog luteranskog pastora i naučnika Johana Valentina Andreea (1586-1654), u vreme pred pojavu Fame “tibingenskom krugu” su pripadali i Tobijas Adami i Vilhelm Vens, obojica učenici Tomasa Kampanele. Ostaje, međutim, i dalje nesigurno da li je ova grupa bila stvarni izvor, ili samo najneposredniji podstrekač širenja rozenkrojcerstva.
Nasuprot tome, protestantska pozicija rozenkrojcerskih manifesta je nesumnjiva. Pri kraju Fame autor/autori tvrde da tajanstveno bratstvo priznaje “veoma jasno i čisto” učenje Isusa Hrista, “onako kakvo se u novije vreme, poglavito u Nemačkoj, propoveda” (Fama fraternitatis, u Yates, 1986, 249). Ispovest o bratstvu (koja je, kako u podnaslovu stoji, “napisana za sve učene Evrope”), još je određenija i oštrija: “Mada ne možemo zbog toga ni od koga biti osumnjičeni za jeres, niti za bilo kakve loše namere protiv zemaljskih vlasti, mi osuđujemo istočne i zapadne (što znači Muhameda i papu) bogohulnike našega Gospoda Isusa Hrista” (Confessio fraternitatis, isto, 251).
Zna se da je većina apologetskih i spisa u duhu rozenkrojcerstva, koji su nakon toga usledili, štampana u Openhajmu, Tibingenu i Kaselu, gradovima tadašnjih nemačkih protestantskih država Pfalc (Palatinat), Virtemberg i Hese-Kasel, kao i da su rozenkrojcerske ideje, pored Andreea, propagirali i širili Dekartovi nešto stariji savremenici, vodeći evropski okultisti Mihael Majer (1568-1622) i Robert Flad (1574-1637). Uprkos rasprostranjenom suprotnom uverenju, malo je verovatno da je bilo koji od njih pripadao “Bratstvu ruže i krsta”, pre svega zato što nema dokaza o postojanju jednog takvog tajnog društva u vreme kada su se manifesti pojavili. U Apologiji (Apologia Compendiaria; Leiden) koja je štampana 1616, Flad brani magijsko-kabalističku poziciju pamfleta i istovremeno moli bratstvo da ga primi u svoje redove. Plakati koji su 1622. u Hagu objavili prisustvo “Bratstva ruže i krsta” u gradu, najraniji su dokaz o eventualnom postojanju jedne takve organizacije. Po našem mišljenju, međutim, ceo događaj je samo zakasnela posledica rozenkrojcerskih pamfleta. Majer, koji je te godine umro, teško da je imao bilo kakve veze s njim, dok je Flad bio u Engleskoj, zaokupljen polemikom sa Keplerom.
Posebno je zanimljiva Andreeina promena odnosa prema “bratstvu”. U Stotinu satiričnih dijaloga (Menippus sive Dialogorum Satirycorum Centuria) iz 1617. Johan Valentin tvrdi da je Bratstvo ruže i krsta “samo ludibrium (lat. ruganje, bruka; ovde u značenju dobro smišljene šale, odnosno komične farse – Ž.L.) za znatiželjne, u kojem su oni koji su pokušali da slede taj pravac, umesto istinskog i jednostavnog Hristovog puta, bili obmanuti” (prema Yates, 1986, 141). Zaplašen mogućnošću (koja se već tada naslućivala) da podela unutar hrišćanstva preraste u ratni sukob Andree u periodu 1618-20. radi na stvaranju stvarnog udruženja “Societas Christiana”, koje bi razdvojene hrišćane vratilo slozi i bratskoj ljubavi. Tada se štampa i njegovo utopijsko delo o idealnoj hrišćanskoj državi, Kristijanopolis (Reipublicae Christianopolitanae Descriptio; Strasburg, 1619.), kao i Babilonska kula (Turris Babel), u kojem obaveštava sve one koji čekaju dolazak “bratstva”, da je “komediji kraj”.
Za naše istraživanje veoma je “važno razumeti da je u Nemačkoj u to vreme postojala jaka tendencija ka stvaranju tajnih ili polu-tajnih organizacija, koje su bile u veoma bliskoj vezi sa pupećim nemačkim nacionalizmom” (McIntosh, 1987, 44). Jedna takva bila je i “Red neodvojivih” (Orden der Unzertrennlichen, osnovan 1577), čiji su se članovi bavili i alhemijom, a tajnu komunikaciju su zasnivali na alhemijskoj simbolici. Red će se kasnije priključiti “Plodonosnom društvu” (Fruchtbringende Gesellschaft, osnovano 1617), kojem je pripadao i J.V. Andree.
Na liniji probuđene nacionalne svesti bio je i M. Majer. U Verum inventum (Frankfurt, 1619) on piše o nemačkoj učenosti (pozivajući se na veliki broj sačuvanih manuskripta), hvali Martina Lutera i njegov ustanak protiv tiranije Rima, zagovara povratak prvobitnom hrišćanstvu i visoko ceni Paracelzusa, “koga slede hiljade dokto- ra u svim zemljama”. Svoju prethodnu knjigu (Viatorium; Openheim, 1618), Majer je posvetio Kristijanu, princu od Anhalta, verovatnom utemeljivaču “Plodonosnog društva” i jednoj od, kako će se ispostaviti, ključnih ličnosti za razumevanje političke zaleđine rozenkrojcerstva.
Kristijan od Anhalta je bio glavni savetnik i sasvim sigurno najuticajnija ličnost na dvoru Fridriha V, izbornog kneza Pfalca. Kao dosledni protestant i antihabsburgovac, radio je na stvaranju koalicije koja bi se suprotstavila katoličkoj kontrareformaciji, oličenoj u savezu špansko-habsburških kraljevskih kuća. Konspirativni krugovi kojima je pripadao planirali su da na čelo takve jedne alijanse (koja se već odavno pripremala), dovedu francuskog kralja Anrija IV (vl. 1589-1610). Međutim, njegova prerana smrt odložila je celu stvar na neodređeno vreme. U traganju za novom ličnošću pod čijim okriljem bi se protestantske snage ujedinile, izbor je pao na elektora Pfalca, kneza Fridriha V. Povezavši se sa češkim protestantima koji su, nakon smrti Rudolfa II (1612), odbili da priznaju habsburškog cara Ferdinanda II (vl. 1619-1637) za novog kralja, Kristijan je izdejstvovao da se kruna Češke ponudi Fridrihu. Time je otvoren put tridesetogodišnjem ratu, čiji kraj elektor nije dočekao. Nakon poraza na Belom brdu kod Praga (8. novembra 1620), izgubio je ne samo krunu Češke već i Pfalca, a ostatak života proveo je u izgnanstvu.
Adut na koji je Kristijan od Anhalta igrao trebalo je da bude uvlačenje Engleske u protestantsku alijansu, posebno nakon venčanja princeze Elizabete, ćerke Džejmsa I (vl. 1603-1624), sa Fridrihom. Ali, kao što je poznato, engleski kralj nije želeo da ulazi u konflikt sa Španijom, tako da nije učinio baš ništa kako bi sprečio tragičan ishod “bohemske avanture”, u koju su se njegova ćerka i zet upustili. Međutim, “ta avantura nije bila isključivo anti-habsburški napor. Ona je bila izraz religijskog pokreta koji je skupljao snagu tokom mnogih godina, negovan tajnim uticajima koji su se kretali po Evropi, pokreta usmerenog prema rešavanju religijskih problema u skladu sa mističkim pravcem sugerisanim kroz hermetičke i kabalističke uticaje” (Yates, 1986, 40). Rozenkrojcerstvo je, dakle, rezultat nastajućeg nemačkog nacionalizma, reformisanog hrišćanstva i spoja renesansne kabale (onako kako ju je interpretirao Piko de la Mirandola) sa alhemijom, iskazan kroz težnju za generalnom reformacijom nauke i društva, koju bi ostvarivao jedan tajni pokret.
Znači, ako je postojala neka tajna organizacija, ona je bila prevashodno versko-političkog karaktera, dok su njeni članovi morali biti ne samo politički istomišljenici, već i ljudi krajnje odani stvari zbog koje je i osnovana. Rene Dekart, kao bivši jezuita, stranac i mlad čovek bez jasnih političkih opredeljenja, ni u kom slučaju nije mogao biti njen pripadnik. Njegovo učešće u bici za Prag na strani katoličke vojske ovo nepobitno potvrđuje.
II
Zaključak do kojeg smo došli ne znači, međutim, da Dekart za tako nešto nije bio i zainteresovan.
Prema njegovom prvom biografu Adrienu Bajeu (Baillet, 1946, 39-41), glasine o postojanju udruženja pod nazivom “Bratstvo ruže i krsta”, koje je obećavalo “istinsku nauku” i “novu mudrost”, doprle su do filozofa u jesen 1619, dok je boravio u zimskom logoru na Dunavu. Živeći jednoličnim i povučenim životom plaćenog vojnika u mirnodopsko vreme, Dekart se odao intenzivnim meditacijama, koje su najverovatnije i iziritirale čuveni san od 10. novembra. Smatra se da ga je taj san usmerio u pravcu ubeđenja da je matematika glavni ključ za razumevanje prirode, što se poklapalo sa onim što su – bar prema glasinama – i tajanstveni rozenkrojceri zastupali.
Treba odmah reći da manifesti ne daju osnova za takvo stanovište, jer matematika u njima nije ništa više naglašena od recimo fizike, magije ili filozofije. Sasvim je, međutim, drugačije sa Kratkim promišljanjem još tajnije filozofije koje se, kako smo to već na početku nagovestili, oslanjalo na filozofiju doktora Džona Dija (1527-1608). Ponikao na tradiciji oživljenog pitagorejstva (koja je išla od firentinske platonističke akademije do Paracelzusa i Agripe), Di je verovatno najznačajniji naučnik-mag kasne renesanse koji je izučavanje prirode usmeravao prema matematici. Po našem mišljenju, vrlo je verovatno da su takve glasine zaista stizale do Dekarta, posebno ako se ima u vidu da je boravio na prostoru Srednje Evrope, na kojem je još donedavno vladao Rudolf II (vl. 1576-1612) habsburški. Bivši nemački car i kralj Češke i Mađarske gajio je naročitu naklonost prema okultizmu, a Prag je za njegove vladavine bio prava Meka za renesansne naučnike. Džon Di je proveo u njemu dve godine (1584-6), a posle toga još tri u Lajpcigu. Nameravao je da postane glavni “philosophus et mathemathicus” na dvoru, ali Rudolfovu naklonost uživao je sve dok se alhemijski eksperimenti za dobijanje zlata nisu previše odužili. Uprkos tome, njegovo prisustvo je ostavilo dubokog traga u renesansnoj nauci koja je cvetala u tom delu Evrope.
Imajući ovo u vidu, ne treba da čudi što je Dekart pokušavao da uspostavi kontakt sa rozenkrojcerskim bratstvom. Međutim, najviše što mu je pošlo za rukom bilo je poznanstvo sa izvesnim Johanom Faulhaberom (leta 1620. godine u Ulmu), ali malo je verovatno da ga je ono zadovoljilo. Vrlo brzo je morao otkriti da ni Faulhaber nije bio član bratstva, dok je njegovo delo Mysterium Arithmeticum sive Cabalistica et Philosophica Inventio (Ulm, 1615.) – mada jedno od prvih koje je napisano u duhu rozenkrojcerstva (znanja izneta u knjizi Faulhaber čak i pripisuje “prosvetljenom i hvale vrednom Bratstvu R.C.”) – zapravo bilo (već ko zna koji put) ponovljena mešavina renesansne filozofije prirode i okultizma. Zbog toga se Dekart, kada je saznao da se prikupljaju trupe za pohod na Češku, ponovo pridružuje vojsci bavarskog vojvode, ne znajući da će zapravo učestvovati u uništenju jedne bitne dimenzije onoga za čime je tragao.
Uprkos vojnom porazu versko-političkih snaga pod kojim se razvijalo, rozenkroj- cerstvo je nastavilo da živi u evropskoj kulturi i javnom mnjenju. Kakvu moć glasi- ne mogu imati osetio je i Dekart kada se 1623. vratio u Pariz. Njegov povratak u francusku prestonicu poklopio se, kao i boravak prethodne godine u Hagu, sa pojavom plakata koji su objavljivali da “izaslanici Bratstva ruže i krsta na vidljiv i nevidljiv način borave u ovom gradu”. To je, zajedno sa činjenicom da je jedno vreme proveo u Nemačkoj, Parižanima bilo više nego dovoljno da ga proglase pripadnikom tajanstvenih ružokrstaša. Dekart je, međutim “zbunio one koji su želeli da na ovom sticaju okolnosti zasnuju svoju klevetu. Pokazao se svima, a posebno onim prijateljima kojima nije bio potreban drugi argument kako bi ih ubedio da nije jedan iz Bratstva rozenkrojcera ili Nevidljivih; i služio se istim argumentom njihove nevidljivosti, da bi se kod radoznalaca opravdao zašto nije mogao nijednog da pronađe u Nemačkoj” (Baillet, 1946, 51). Frensis Jejts je savim sigurno u pravu kada kaže da je “Dekartovo pokazivanje prijateljima u Parizu, kako bi demonstrirao da je vidljiv, pa prema tome da nije rozenkrojcer, zasigurno je jedan od vrhunaca ili najvećih trenutaka u nesvakidašnjoj istoriji ove nesvakidašnje pojave!” (Yates, 1986, 116).
III
Na kraju, ostaje nam još da pokušamo da utvrdimo koliki je stvarni značaj “rozenkrojcerske epizode” Dekartovog života za nastanak i oblikovanje kartezijanske misli.
Pre svega, moramo imati u vidu da rozenkrojcerstvo, “u čisto istorijskom smislu, predstavlja fazu u istoriji evropske kulture, koja je između renesanse i tzv. naučne revolucije sedamnaestog veka” (Yates, 1986, xi). Njegova politička dimenzija bila je dobro sakrivena iza poziva učenim ljudima da uzmu učešća u nekoj vrsti globalne kulturne obnove evropske civilizacije. Već na samom početku Fame od njih se traži da “sakupe knjigu prirode”, odnosno da udruže i ujedine svoja znanja, kako bi se otkrio “savršen metod svih umeća” (naglasio Ž. L.). To bi bila osnova za “generalnu reformaciju”, koju je nameravao da ostvari još brat C.R. Sledi detaljan opis njegovog navodnog putovanja po zemljama Bliskog Istoka i Mediterana, tokom kojeg se upoznao sa naukama i zanatima koje su pojedini narodi razvijali i čuvali. Sakupivši sva raspoloživa znanja, rešio je da ih prenese u Evropu. Međutim, njeni učenjaci za tako nešto još nisu bili spremni, pa je C.R. osnovao tajno bratstvo sa zadatkom da prikupljena znanja sačuva za naredna pokolenja. Taj trenutak je, po proceni bratstva, sada došao, stoga putem pamfleta poziva učene ljude da se pridruže obnovi. U drugom manifestu samo se doliva ulje na sujetu tadašnjih intelektualaca: “Mada je velika knjiga prirode otvorena svim ljudima, ipak samo nekolicina ume da je čita i može da je razume” (Confessio fraternitatis; isto, 257). Onome kome to uspe, obećava se prijem u bratstvo, koje – pored slave – podrazumeva i znatne materijalne koristi.
Zanimljivo je da se u Ispovesti daje u osnovi tačna dijagnoza stanja filozofije na prelazu XVI u XVII vek: “mi moramo, naime izjaviti da je ista (filozofija – Ž.L.) sve u svemu iscrpena i pogrešna” (isto, 252). Da bi se takvo stanje poboljšalo, bratstvo je spremno da “svim učenima koji mu pristupe” stavi na raspolaganje “vrhunac i ukupnost, temelje i sadržinu svih zanata, nauka i umeća”. Više nego primamljiva ponuda, posebno za one koji tragaju za osnovom i metodom istraživanja svega postojećeg. Koliko je, međutim, sve to moglo uticati na Dekarta.
Alkije smatra (Alquie, 1956, 20-1) da se Dekartova ambicija zasnivanja “univerzalne nauke” kristališe u periodu od 1618 do 1621, dakle u vreme kada je saznao za postojanje rozenkrojcerskog bratstva. Pri tom, ne smemo zaboraviti da su do njega stigle prvo glasine, a da mladi filozof pre poznanstva sa Johanom Faulhaberom sasvim sigurno nije čitao nijedan rozenkrojcerski spis. Fama i Confessio su mogli da ga ohrabre u traženju novog metoda naučnog saznanja i podrže u nameri da nauku postavi na nove osnove, ali, kao što znamo iz Rasprave o metodi (vidi početak drugog dela), Dekart je do toga došao pre leta 1620. Stoga sigurno nećemo pogrešiti ako zaključimo da se prispeće glasina o “Bratstvu ruže i krsta” samo vremenski poklopilo sa Meditacijama u kojima filozof “odbacuje okultne osobine stvari… i staje na pozicije razuma” (Alquie, 21).
Rozenkrojcerstvo je, kao što smo već razmotrili, moglo uticati jedino na Dekartovo okretanje matematici, ali, ako imamo u vidu bitno različitu svrhu operacija s brojevima u okultnim disciplinama od njene upotrebe u kontekstu novovekovne nauke, onda je i tu neposredan uticaj najverovatnije zanemarljiv. Kao zakasneli izdanak renesansne misli, rozenkrojcersko poimanje nauke moglo je samo da ukaže na put kojim više nije vredelo ići, i zbog toga je vrlo rano bilo predmet oštre kritike u intelektualnoj sredini kojoj je Dekart pripadao. Već godine 1623. njegov prijatelj i poštovalac, opat Marin Mersen (1588-148), objavljuje obimno delo Quaestiones celeberrimae in Genesim u kojem napada celokupnu okultnu filozofiju, posebno u vidu u kojem je izložena u spisima Roberta Flada. Bio je to uvod u polemiku sa Fladom, koja će narednih desetak godina biti u centru pažnje evropskih intelektualaca. Možemo, dakle, zaključiti da je neposredan uticaj rozenkrojcerstva na nastanak kartezijanske misli zanemarljiv, jer Dekart nikada nije išao onim pravcem obnove nauke, koji je sugerisan u pozivu na “generalnu reformaciju”. Kao što je Frensis Bejkn praktične eksperimente rasteretio magijskih i alhemijskih ciljeva, tako je i Dekart matematiku oslobodio odgovornosti za dokazivanje metafizičkih koncepcija filozofije prirode.
Sve se to, međutim, događalo u jednoj kulturnoj i intelektualnoj atmosferi u kojoj posredan uticaj rozenkrojcerstva ipak ne može biti zanemaren. “Kartezijanski preokret” se “zbio u epohi u kojoj je hermetički, takoreći “rozenkrojcerski” impuls prema svetu rezultirao vrednom naučnom intuicijom” (Yates, 1964, 453), a te činjenice je Rene Dekart sasvim sigurno bio svestan. Jedno od svojih najznačajnijih dela, Principi filozofije (Renati Descartes Principia philosophiae, Amsterdam, 1644), posvetio je mladoj princezi Elizabeti, ćerki poraženog elektora Pfalca. Nazvavši je u posveti “ćerkom kralja Češke”, filozof je zapravo priznao Fridrihovo pravo na krunu protiv kojeg se svojevremeno i sam borio. Nije li ovo zakasnelo priznanje nesuđenom kralju Bohemije (koji tada već više od jedne decenije nije bio među živima), zapravo priznanje duhovnom nasleđu rozenkrojcerstva.
Žolt Lazar, Filozofski fakultet, Novi Sad Novembar, 1996.
Literatura
Alquie, Ferdinand (1956): Descartes – l”homme el l”oeuvre; Paris, Hatier-Boivin.
Baillet, Adrine (1946): Vie de Monsieur Descartes; Paris, La table ronde.
Bloch, Ernst (1981): Princip nada, 2; Zagreb, Naprijed Dekart (1923): Rasprava o metodi; Beograd, Filosofska biblioteka.
Dijksterhuis, E.J. (1986): The Mechanization of the World Picture; Princeton, Princeton University Press.
Džons, Mervin (1989): “Rozenkrojceri”; u Tajna društva (ur. N. Mekenzi), Beograd, IRO Nova knjiga.
Fouillee, Alfred (bez god. izd.): Descartes; Paris, Librairie Hachette.
French, Peter (1987): John Dee; London-New York, Ark Paperbacks.
Godwin, Joscelyn (1979): Robert Fludd; London, Thames and Hudson Ltd:
Lazar, Žolt (1991): Okultizam danas; Novi Sad.
McIntosch, Christopher (1987): The Rosicrucians; Wellingborough, Crucible.
Šajković, Radmila (1978): Descartes i njegovo delo, I; Beograd, Filozofsko društvo Srbije.
Yates, Frances A. (1964): Giordano Bruno and the Hermetic Tradition; London, Routledge & Kegan Paul.
Yates, Frances A. (1986): The Rosicrucian Enlightenment; London-New York, Ark Paperbacks.
Žolt Lazar
http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/theoria/XXXIX_4/d011/show_html?stdlang=gb
