Anatomija Fenomena

Prevazilaženja banalne realnosti [Tema: Bitnici]

Alen Ginzberg

Bob Dilan, bit generacija i Amerika Alena Ginzberga 2

Piše: Šon Vilenc

Ginzberg je stigao na Univerzitet Kolumbija 1943, nakon što se svečano zakleo da će posvetiti život služenju radničkoj klasi, ali je vrlo brzo promenio pravac. Sprijateljio se sa jednim studentom, Lušenom Karom, koji ga je upoznao sa svojim starijim prijateljem Vilijamom S. Barouzom (koji je bio rodom iz Sent Luisa, kao i Kar) i Džekom Keruakom, koji je napustio Univerzitet Kolumbija i u tom trenutku živeo na Morningsajd hajtsu sa svojom devojkom, nakon što je časno otpušten iz Ratne mornarice Sjedinjenih Država po psihološkom osnovu. U razgovorima sa Ginzbergom, Kar je formulisao estetiku onoga što je, ugledavši se na Vilijama Batlera Jejtsa, Ralfa Valdoa Emersona i, pre svega, Artura Remboa, nazivao „novom vizijom” – to je bio boemski transcendentalizam „leve obale”,7 istovremeno rajski i dekadentan, zasnovan na besramnom samoizražavanju, rastrojstvu čulâ i odbacivanju konvencionalne moralnosti.

Kar je ubrzo nakon toga počinio bizarno „ubistvo iz časti”,8 zbog kojeg je proveo dve godine u zatvoru i nikada se nije do kraja razvio kao pisac. No, njegovi prijatelji su na osnovu njegove „nove vizije” izgradili ideje o spontanom dočaravanju direktnog iskustva koje je postalo temelj bitničkog književnog stvaralaštva. Preko Ginzberga (čiji su sukobi sa autoritetima Univerziteta Kolumbija zbog relativno sitnih incidenata doveli do toga da bude suspendovan na godinu dana, zbog čega je diplomirao tek 1948) te ideje su došle u direktan dodir i sukob sa Trilingovim umerenijim poimanjem književnosti.

„Tokom prvih godina sam pokušavao da budem otvoren sa njim”, rekao je kasnije Ginzberg svom prijatelju novinaru Alu Aronovicu, pričajući o Trilingu „i izložio mu svoje poimanje Barouza i Džeka, priče o njima, u nadi da će ga to zainteresovati ili da će ugledati neku svežinu ili svetlost, ali su i on i drugi na Univerzitetu Kolumbija to shvatili samo kao moju potragu za očinskom figurom, za mentorom, moj samopodsticaj ili kao šta god na šta ih je navodio njihov način mišljenja”. Zapravo, Ginzberg i Triling su delili neka značajna pozitivna i negativna stanovišta u vezi sa važnim strujama u američkoj kulturi, zbog čega su njihove rasprave bile još jetkije. Obojica su bila otuđena od kulta naučnog razuma i potrošačkog materijalizma koji su preplavili zemlju u godinama nakon Drugog svetskog rata. Obojica su odbacila podređivanje umetnosti bilo kakvoj striktnoj ideologiji ili političkoj partiji; uprkos Ginzbergovim sentimentalnim gestovima (i činjenici da je sebe i dalje video kao radikala, mada ne više kao marksistu, već kao radikala blejkovskih nazora) ni učitelju ni učeniku se nije dopadala ni komunistička ni levičarska doktrina Narodnog fronta. Obojica su se gnušala vladajućeg akademizma takozvanih novih kritičara, među kojima su bili Džon Krou Ransom, Alen Tejt i Klint Bruks, koji su pozivali na formalističko „usko čitanje” književnih dela, koje isključuje istoriju, moralnost, biografiju i sva ostala kontekstualna razmatranja, čime su, prema Trilingu, pretvarali književnu analizu u „neku vrstu rituala intelektualne kalistenije”.

No, iako su i Ginzberg i Triling u književnosti videli spas od tiranije i umrtvljenosti, njihova poimanja duhovnih dimenzija i mogućnosti književnosti su se veoma razlikovala.

Triling je bio antistaljinista i osuđivao je simpatizere komunizma i u domenu književnosti i u domenu politike i smatrao je da poezija i proza treba da podržavaju skeptični liberalizam, zasnovan na onome što je on imenovao kao „vrednost individualne egzistencije u svoj svojoj raznolikosti, složenosti i težini”. Posebno ga je privlačilo istraživanje ironije i dvosmislenosti u delima Džejn Ostin, Henrija Džejmsa, E. M. Forstera, Džordža Orvela, F. Skota Ficdžeralda i ostalih pisaca koji su praktikovali ono što je on nazivao „moralnim realizmom”, koji je definisao ne kao puku „svest o samoj moralnosti, već svest o kontradiktornostima, paradoksima i opasnostima sa kojima se čovek susreće kada živi moralan život”. Trilingova dela su čitaoce vodila van tradicionalnog uvida književne kritike ka suštinski filozofskim razmatranjima dobra i zla, prirode i civilizacije, posvećenosti i bega.

Na ovim zahtevnim test poljima liberalne imaginacije nije bilo mnogo mesta za tu vrstu transcendentne „svežine” i „svetlosti” koju su proglašavali mladi Ginzberg i njegovi prijatelji boemi. Ginzberg je 1945. Trilingu hvalio Remboa kao proroka, kao umetnika „koji nije poljuljan grižom savesti i koji ne prihvata zbrkane standarde doba koje je na zalasku”. Triling je savesno iščitao Remboova dela i izjavio da je u pesnikovom odbacivanju konvencionalnih društvenih vrednosti video „apsolutizam koji je stran mojoj prirodi i protiv kog se borim”. Ideja da se umetnički genije rađa u rastrojstvu čulâ je, prema Trilingu, bila žalosna zaostavština onog što je on nazivao romantičarskim solipsističkim, hedonističkim uobraženjem da su mentalna poremećenost i aberacija izvori duhovnog zdravlja i prosvetljenja „makar samo zato što su suprotstavljene mehanizmima uglednog društva”.

Trilingova ideja prevazilaženja banalne realnosti pomoću onog što je on zvao sjajnim osećajem književnosti za „širinu i neospornost” i za „beskrajnu komplikovanost” modernog života se Ginzbergu, sve u svemu, učinila kao lukavstvo, povlačenje u konformizam zamaskirano intelektualnom dvosmislenošću, kao „jeftin trik”, rekao je mnogo godina kasnije jednom prijatelju, koji je Triling izveo da bi sakrio sopstveno „bivstvovanje unutar iracionalnog Života i Poezije i svođenja svega na intelektualni standard reportaže časopisa Tajm o trenutnoj sreći i prikladnoj ulozi američkog „jajoglavog”9 koji je sada plaćen i ima lep posao i uklapa se u ceo besmisleni sistem”. Potpuno suprotno tome, Ginzberg i bitnici su razvili estetiku koja je odbacivala intelektualne apstrakcije i poetizovala individualno doživljeno iskustvo – ono što je Ginzberg 1948, u pismu Trilingu, opisao kao „senovito i heterogeno doživljavanje života kroz svestan um”.

Kada se Bob Dilan, koji je tada bio tinejdžer, deceniju kasnije prvi put susreo sa književnim delima bitnika, ti književni okršaji na Morningsajd hajtsu su se već pretvorili u bitke između arhetipova koje su zatim dovele do kulturoloških ratova 1960-ih i kasnije. Bitnik i liberalni intelektualac su se našli uklešteni u antagonizmu koji je u njihovim sopstvenim umovima ustoličio svakog od njih kao suprotnost onom drugom. U Dinkitaunu10 Dilan nije bio primoran da odluči na čijoj je strani jer su se u Dinkitaunu, daleko od političkih rovovskih ratova Menhetna, boemstvo bitnika i neuredna autentičnost folk klubova lako preklapali. No, kada je stigao u Njujork, glave pune muzike Vudija Gatrija, otkrio je da su, iako se ta dva sveta preklapaju, kulturološki savezi Menhetna mnogo zamršeniji.

Džon Mičel, snalažljivi preduzimač, vrhunski stolar, boem i ljubitelj poezije, otvorio je 1958. godine kafe u Ulici Makdugal, blizu Ulice Bliker, u prostoru koji je nekada bio podrum za ugalj, a u skorije vreme podzemno sastajalište homoseksualaca, i nazvao ga Makdugal strit bar (MacDougal Street Bar). Prema Alu Aronovicu, Mičel, rodom iz Bruklina, doselio se u Grinič vilidž ranih 1950-ih, gde se sprijateljio i neko vreme delio stan sa slavnim, ostarelim i oronulim boemskim ukletim pesnikom iz Vilidža, Maksvelom Bodenhajmom, vrlo malo vremena pre njegovog ubistva 1954, koje je šokiralo javnost. Pošto je i sâm postao neka vrsta slavne ličnosti iz kraja, Mičel je otvorio kafe u pariskom stilu pod imenom Figaro (Le Figaro) na uglu ulica Makdugal i Bliker, pa ga je, videvši da je postigao instant uspeh i među lokalcima i među radoznalim turistima, prodao i ostvario pozamašan profit.

Mičel je uskoro bacio oko na prostor na broju 116 u Ulici Makdugal, koji je bio pun vlage i skučen, ali je bio savršena lokacija za još jedan kafe. Pošto nije mogao da podigne plafon, spustio je nivo poda i otvorio kafe, koji je, pored kafe, u ponudi imao i slatka pića i dezerte. (Meni bez alkohola umanjio je troškove i omogućio da se izbegnu problemi sa policijom i mafijom koji su išli ruku pod ruku sa obezbeđivanjem dozvole za prodaju alkohola. U svakom slučaju, mušterije koje su pile alkohol mogle su da prokrijumčare flaše umotane u kese od smeđeg papira ili da odu u bar Ketl ov fiš (Kettle of Fish)). Mičel je pozivao sve brojnije legije pesnika iz Vilidža koji su se poistovećivali sa bit pokretom da recituju svoj materijal i zabave njegove mušterije u zamenu za novac prikupljen u korpici koja je kružila među publikom. Svoj novi kafe je nazvao Vilidž gaslajt (Village Gaslight), a među pesnicima koji su tamo čitali poeziju je bio i Alen Ginzberg.

Ginzbergov proboj na poetsku scenu se dogodio oktobra 1955, u San Francisku, kada je u okviru javnog čitanja poezije u preobraćenoj staroj auto-mehaničarskoj radionici u Ulici Filmor izveo prvo, zapanjujuće recitovanje poeme „Urlik”. Lorens Ferlingeti, lokalni knjižar i pesnik, izdao je tu poemu 1956. u zbirci Urlik i druge pesme i bio sudski progonjen zbog opscenosti, ali je oslobođen optužbe, a to sve je Ginzberga gurnulo u žižu javnosti i donelo mu priznanje i slavu. Bitnici i njihovi prijatelji i srodne duše sa Zapadne obale – među kojima su bili i mladi pesnici Majkl Maklur, Gari Snajder, Filip Volen i Filip Lamantija, kao i od njih stariji pesnik Kenet Pačen, koji je bio pod uticajem nadrealizma – pokrenuli su talas ushićenja bit pokretom i poezijom u stilu tog pokreta, koji su kritičari koji su im bili naklonjeni nazvali renesansom San Franciska.

Ginzberg je tokom 1957. prvo boravio u Maroku, a zatim u Parizu, a juna 1958. vratio se na Menhetn, koji mu je do kraja života ostao glavna operativna baza. Njujorška bit scena je 1950-ih cvetala u barovima i kafeima duž glavnih arterija Grinič vilidža zapadno od Juniversiti plejs ulice. (Kao posledica toga, kirije u tom kraju su toliko porasle da su se umetnici i pesnici, uključujući i Ginzberga, preselili na drugi kraj grada, istočno od Kuper skvera.) Njujorški krug je zatvoren februara 1959, kada se Ginzberg vratio na Univerzitet Kolumbija da bi na veoma izreklamiranom javnom čitanju poezije, u kom su učestvovali i Gregori Korso i Piter Orlovski, izrecitovao „Stvarnog lava” („The Lion for Real”), izjavivši ironično da recituje u čast Lajonela Trilinga. „To je moja stara škola, iz koje sam izbačen”, napisao je 54

Ginzberg Ferlingetiju nedelju dana kasnije, „pa sam, valjda, jako zaokupljen idejom da tamo zablistam i slomim nazadnjačku kičmu tog mesta.”

Tokom sveg tog vremena, folk pevači su se okupljali na Trgu Vošington skver, koji je bio udaljen samo nekoliko blokova od mesta u Ulici Makdugal na kom je Džon Mičel otvorio kafe Vilidž gaslajt. Priča se da je u nekom trenutku ili neposredno pred početak ili netom po završetku Drugog svetskog rata neki čovek pod imenom Džordž Margolin nedeljom po podne počeo da dolazi na trg sa gitarom i svira radničke balade i poznate folk pesme (uključujući i „Old Paint”, jednu od pesama koje je pozajmio Aron Kopland). Nedelje na Vošington skveru su do početka 1950-ih postale centar pažnje poklonika folk muzike iz celog grada. Pit Siger i njegova žena Toši od policije su izdejstvovali neophodnu dozvolu za izvođenje muzike na javnom mestu, pa su ubrzo nakon toga jata raznovrsnih folk instrumentalista i pevača počela da preplavljuju suvu fontanu u centru trga. Tu su se rame uz rame našli prvi veliki sledbenik Vudija Gatrija, Ramblin Džek Eliot, mladi Dejv van Ronk, još mlađa Meri Travers, kao i mnogi drugi koji su ranih 1960-ih stali na čelo pokreta za oživljavanje folk muzike. Uprkos činjenici da su Siger i njegova grupa Viversi (The Weavers) stavljeni na crnu listu, njujorška folk scena čiji se koren nalazio u kulturološkom radikalizmu Narodnog fronta 1930-ih i 1940-ih opstala je, mada se takođe pokazala kao mnogo eklektičnija od svoje preteče.

Stalno prisustvo Erla Robinsona, Alana Lomaksa i Sigera, kao i nekih drugih, bilo je garancija da folk muzika neće prekinuti sponu sa komunističkim nazorima Narodnog fronta 1940-ih. (Viversi su opstali dovoljno dugo da se krajem 1955. ponovo okupe i održe koncert u Karnegi holu, pod profesionalnim rukovodstvom svog bivšeg menadžera Harolda Leventala.) Nekoliko ključnih institucija je održavalo gledište Narodnog fronta – iznad svega magazin Sing aut! (Sing Out!), sa politički ortodoksnim urednikom Irvinom Silberom, koji je bio i jedan od osnivača ovog časopisa pokrenutog 1950. Njujorška folk scena je uvek imala snažno levičarsko usmerenje, koje je dodatno ojačano krajem 1950-ih kada je južnjački pokret za građanska prava uzeo maha. No, skoro na svakom nivou, sve veći broj pripadnika folk zajednice nije imao stroge ili formalne političke veze, niti ih je zahtevao od svojih umetnika i izvođača.

Nastaviće se

(tekst preuzet iz revije Polja)

7 Misli se na levu obalu Sene u Parizu. Izraz „leva obala” se odnosi na Pariz umetnika, pisaca i filozofa, među kojima su bili i Artur Rembo, Verlen, Sartr, Pikaso, Matis i mnogi drugi koji su bili deo velike umetničke zajednice na Monparnasu. Ovaj izraz implicitno označava boemstvo, kontrakulturu i kreativnost. (Prim. prev.)

8 Ubio je Dejvida Kamerera, dugogodišnjeg obožavatelja (po nekim verzijama i progonitelja), jer je ovaj po ko zna koji put pokušao da ostvari seksualni odnos sa njim. Kar ga je odbio, Kamerer je zatim pokušao da ga napastvuje, pa ga je Kar izbo nožem. (Prim. prev.)52

9 Engl. Egghead; u američkom slengu pogrdni naziv za intelektualce ili ljude koji su izgubili dodir sa običnim ljudima, osećaj za realno, zdrav razum itd. zbog svojih isključivo intelektualnih interesovanja. Izraz je nastao u okviru široko rasprostranjenog antielitističkog pokreta koji je tvrdio da intelektualci sa diplomama nisu jedini pametni ljudi i da se inteligencija može naći i među običnim ljudima, bez obzira na njihovu klasu, rasu ili pol. (Prim. prev.)

10 Komercijalna četvrt u gradu Mineapolisu, u Minesoti. (Prim. prev.)53

Ostavite komentar: