- Niče i mit o pobeđenoj Nemačkoj
Povrh toga, Tomas Man je sklon da povezuje nesreće svog junaka s nesrećama Nemačke… U meri u kojoj predstavlja transfiguraciju Ničeovog života, Leverkinov život prenosi život onoga prvog u vreme ratova, to jest urušavanja Nemačke. Priča, koja se pripisuje jednom od muzičarevih prijatelja, navodno je napisana tokom drugog rata, i brige oko sadašnjeg trenutka, koje ga teško pritiskaju, mešaju se s događajima iz prošlosti.Uistinu, teško bi bilo poreći da su u Nemačkoj mnogi ljudi iz Ničeovog učenja uzeli ono što ih je dovelo do toga da se rado upuste u rat. Istorijski, posledica je zanemarljiva: povest Tomasa Mana opisuje sveopštu radost koja je doslovno eksplodirala kada je objavljen rat 1914. godine. Niče, očigledno, s tim nema nikakve veze.
Ali jedan vidovit aspekt njegove filozofije, strogo uzevši, slaže se s hitlerizmom. Daleko od toga da Tomas Man na tome insistira. Čak je spreman da s Ničea spere ljagu te optužbe koja je postala banalna.
„Prilično sam sklon da ovde zamenim mesta uzroka i posledice”, kaže on, „i da pomislim kako nije Niče napravio fašizam, nego je fašizam napravio Ničea; da objasnim: suštinski stran politici i duhovno čedan, Niče je predosetio, u svojoj filozofiji moći, poput nekog veoma osetljivog aparata za snimanje i odašiljanje, domet imperijalizma, i najavio je Zapadu, poput magnetne igle koja poskakuje, dolazak epohe fašizma, u kojoj živimo i živećemo, uprkos pobedi odnetoj nad fašizmom, još dugo vremena.” Ali ako približavanje nacizma Ničeu ostaje površno (za nacizam, Ničeov doprinos ne samo da je nekosristan, ili da vodi na krivu stranu, nego mu i smeta), nije ništa manje lako i neizbežno povezati sudbinu Nemačke, njene preterane napore, i njegovo uzaludno očajavanje nad Ničeovom zlosrećnom nemoći i jezivom sudbinom: „lik krhkog tragičara” koji se uzdigao sred oluje istorije. Očigledna nedelotvornost (onaj ko Ničea uzme doslovno … izgubljen je), koja lišava posledica i filozofa, i njegovo učenje, omogućava nam da se držimo lika iz tragedije, pukog čulnog znaka čija zanimljivost je ograničena na estetiku. Uistinu, poništavanje koje sprovodi Tomas Man toliko je savršeno, da on uspeva da ućutka filozofa, da ga svede na tišinu, da ga ograniči na izražavanje kroz muziku, i samo predstavlja neku vrstu odustajanja, ako ne samog pisca, a ono Nemačke (a znamo da su neki Nemci zamerali ovom emigrantu što govori u njeno ime): Doktor Faustus je, ukratko, posmrtna freska jedne nacije, priča o istoriji u kojoj se sve urušava, žalosna tužbalica nad jednim svetom u koji je đavo uveo vladavinu zbrke i zablude: taj lament tražio je gnušanje, bolno gnušanje nad gubitkom mere, nad đavoljom, preteranom voljom, što je imalo svoju ulogu u svim oblastima.
- Počast i poruga
Nemam nameru više da govorim o Nemačkoj i njenoj sudbini, ali ma koliko opravdana bila osuda gubljenja mere u toj zemlji, ne izgleda nužno u vezi s tim ustuknuti pred rasulom do kojeg su doveli Ničeov neuhvatljivi karakter i očajnička pokretljivost. Prebrzo je rečeno: „Ko Ničea uzme doslovno… izgubljen je.” Ubrzo naučimo da od njega ne očekujemo, poput Jaspersa, ništa drugo do početni šok, podstrek na kretanje misli. Ja, naprotiv, pretpostavljam da Ničeova filozofija ima jasno određen sadržaj. Nemam nameru da dovodim u pitanje zasnovanost negiranja koje izriče Tomas Man: „Ko Ničea uzme doslovno… izgubljen je”. (Zar i sam nisam o Ničeovoj misli zapisao: ona „onome ko se njome nadahnjuje otvara samo prazninu…”). Ali iz tolikog zbunjenog divljenja, naizgled utonulog u blato poricanja, proističe jedno suštinsko potvrđivanje, koje ću brižljivo obeležiti kao neko ko ga i sam preuzima. Iz eseja Tomasa Mana radije ću izvući temelj jedne reprezentacije za koju verujem da uređuje, ako se uhvati, kretanje po meri pokretljivosti koja najpre razočarava, ali je u njoj reč o silovitosti i suverenosti života.Vraćajući se na humor koji mu je omogućio da „na ivici rugla” vidi Zaratustrinu „avet koja posrće”, pisac Čarobnog brega na izvestan način okleva: „Kad sam sebe čujem da ovako govorim, pomišljam na očajničku surovost s kojom je Niče govorio o bezmalo svemu što mu se činilo dostojno poštovanja: o Vagneru, o muzici uopšte, o moralu, o hrišćanstvu (htedoh da kažem: čak i o germanstvu) i čini mi se da je očigledno da, čak i u svojim najsilovitijim ispadima, protiv vrednosti koje on nikada nije prestao, duboko u sebi, da postavlja veoma visoko, nije imao osećaj da im je naudio, nego kao da je čak i u najgorim pogrdama video samo drugu vrstu počasti.”Nesumnjivo, Tomas Man nije odmerio domet ovih opaski (nije u njima video pozitivno značenje): nešto dalje, nailazimo na ovaj sporni zaključak: „Može se reći da je onošto je Ničea vezivalo za najdraži predmet njegove kritike bila strast: duboka strast bez određenog algebarskog znaka, negativ koji se neprestano smenjuje s pozitivom.”
Ta smenjivanja, zaista, nisu zanemarljiva. Ona opisuju jedan odredljiv stav koji nije svojstven samo Ničeu, ali nije ni uobičajen, i sasvim je drugačiji od poraza duha.
Ako hoćemo da sudimo o Ničeovim postupcima, da saznamo da li su oni doživeli neuspeh ili nisu, nužno je najpre uzeti u obzir dva temeljna stava onih koji hoće da svom životu pridaju vrednost kao nečemu samom po sebi, nezavisno od svojih korisnih dela. Čak i u granicama hrišćanske religije, briga da se sačuva vrednost bića – blagodati – nezavisno od korisnih dela odigrala je prvorazrednu ulogu. Zanemariću, u svakom slučaju, opoziciju koju otelovljuju imena Avgustina i Jansena, Kalvina i možda, naročito, Lutera. Libertenstvo i satanizam još više se primiču Ničeovom poricanju. Ako ih prikažem u zaoštrenom obliku, zajedno s njihovim uspesima i neuspesima, biće mi lakše da pokažem šta znače Ničeovi uspesi i ograničenja u odnosu na one klasične mogućnosti.
Na ovom mestu je od suštinske važnosti krenuti od potrebe za zabranama, čije poštovanje čoveku daje šansu da ima pun i uspešan život.
Treba ići dotle da se u vezi sa ovim kaže kako poštovanje zabrana koje se u suštini tiču seksualnosti i smrti čini temelj razlike između čoveka i životinje. Poštovanja koje sami sebi namećemo daju nam onaj kvalitet ljudskosti do kojeg držimo više od svega. Niko ne bi mogao da kaže, a da pritom ne preteruje, da bi bez tih zabrana bio ono što jeste, da bi imao ono eminentno dostojanstvo, kada ih u suštini ne bi poštovao (ko bi se, uostalom, mogao vratiti na životinjsko ponašanje?) Ali nasuprot tome, niko ne bi mogao imati suveren stav ako ne bi s vremena na vreme te zabrane ukinuo, ako ne bi postavio s onu stranu pravila koja obično poštuje – koja, na izvestan način, obožava – neki suveren trenutak bića u sebi. Najdrevniji ljudi – a time i oni najzaostaliji – nejasno su priznavali potrebu za ovakvim smenjivanjem. Tek u naše vreme racionalizam je bezrezervno prezreo stara pravila zato što su ona proizvoljna. Ali prezir prema iracionalnim zakonima dvosmislen je.
Na prvom mestu, reč je o tome da se vrednost u potpunosti svedena razum, to jest na korist (ma koliko apsurdna bila činjenica da stvari uvek vrede samo radi nečega drugog,što je, opet, korisno nečemu drugom…); na drugom mestu, reč je i o tome da se svede na potpunu besmislicu smisao i najmanje zabrane: pa, zabrana je protivprirodna!…
Ali Niče je zauzeo nov stav, čiji je smisao njemu svojstven, a to je upravo ono gde Man pokazuje neoprostivu slabost.
To smenjivanje obožavanja i nasilja, ta nostalgija za Bogom, zajedno sa žeđi za njegovim uništenjem, veoma su daleko od racionalističkog poricanja, ali se ipak ne približavaju satanizmu. Niče, strogo uzevši, ostaje u tradiciji tragičnog junaka, koga je kob osudila na to da prekrši najsvetija pravila; ali Niče je morao da se uhvati za zabranu nad zabranama, za Boga, ne samo za jedan zakon, nego za Zakon, potpuno svestan onoga što radi: on nije mogao, poput sataniste, da pristane na to da ništa ne opstane, on je, poput sataniste, znao da je zakon nužan, ali je morao da raskrinka njegovu navodnu suverenost.
Ovako definisan stav jednako se suprotstavlja kako libertenstvu, tako i unapred pobeđenoj neposlušnosti. I ako iz ovoga mora dovoljno jasno proizaći smisao, treba podrobno uporediti one oblike koje on prevazilazi.
Žorž Bataj
nastaviće se
S francuskog prevela
Aleksandra Mančić
