Dobrovoljna smrt u zapadnom društvu
Mediterran Publishing
Prevod: Olja Petronić
Od najstarijeg antičkog doba do danas, muškarci i žene su odabirali smrt. Ovaj izbor nikada nije ostavljao ljude ravnodušnim. Mada je u retkim prilikama pozdravljan kao herojski čin, najčešće je bio predmet društvene osude. Stvar je u tome što se samoubistvo istovremeno smatra uvredom Boga, koji nam je dao život, i društva, koje se stara za dobrobit svojih žitelja. Odbaciti taj Božji dar i odbaciti društvo bližnjih na banketu života dve su greške koje verski čelnici, koji se bave božanskim poslovima, i politički čelnici, koji organizuju narečeni banket, ne mogu da tolerišu.
Biti ili ne biti: nije to pitanje, kažu oni. Ako postojimo, znači da moramo postojati kako bismo slavili Boga i bili korisni društvu. Oni koji pobegnu bivaju strogo kažnjeni, u onostranom s jedne strane, i preko svog leša s druge. Takav nepodeljeni i nesporan stav vlada u Evropi do kraja srednjeg veka. Počinje da se menja u ranoj renesansi, krajem XV veka, kada je, pomoću ludila i pomalo šaljivim tonom, prvi put osporen. Onda se osporavanje javljalo sve češće, sve dok nije 1600. godine izbacilo to pitanje u prvi plan i napravilo prostor za sve oštriju raspravu tokom krize evropske svesti, te postalo otvoreni izazov u doba prosvetiteljstva.
Žorž Minoa (1946) je francuski istoričar, stručnjak za istoriju religije, društva i duha. Autor je preko 30 objavljenih monografskih dela.
