Ne znam kako je počelo. Upao neki čopor ljudi kod mog strica Eda i rekli da će na Trgu da bude žurka i stric dreknuo da i ja pođem sa njima i ja sam trčf kroz mrak i kišu i eto mene na Trgu. Kada smo stigli, svi su bili besni i tihi, svi su stajali i gledali u crnju. Neki su poneli puške, a jedan mu je gurf cev u pantalone i govorio da će da opali, ali nije. I to ispred suda, a stari sat na tornju je kucf dvanaest sati. Padala je ledena kiša i sve je mrzlo. Svima je bilo ‘ladno, a crnja je neprestano stezf ruke oko sebe, da ne bi videli da drhti.
Onda se jedan od momaka probio kroz gomilu i ščepf crnju za košulju, a on ga je samo gledf, dok mu je crna koža drhtala, videlo se na svetlu vatre da se prepf, i samo je gurnf ruke u džepove. I masa je vikala požuri, ubi čamugu. A jedan je rekô: „Vadi ruke iz džepova, odma’ ćemo te zagrejati.“ Ali crnja ga ništa nije čuo, ruke je i dalje držô u pantalonama.
A baš je bilo ‘ladno. I ja sam gurnô ruke u džepove, toliko sam se smrzô. Vatra je bila mala, poslagali su neke cepanice oko podijuma na koji su podigli crnju i kada su prosuli po drvetu benzina, plamen je obasjô čitav Trg. Bilo je kasno i bandere su bile ugašene. Ali je vatra bila tolika da je bronzani general na Trgu ličio kô da je živ. Kô da se smeje crnji onim svojim plesnjivim licem.
Prosuli su još benzina i obasjali Trg kô kad se upale sva svetla, ili kada sunce zalazi. Sve zaprege i kola su stajali tamo. Kô da je subota, jedino što se nigde nije video nijedan crnja. Nijedan crnja, samo onaj koga su zvali Bejkot i dovukli vezanog na kamionu Džeda Vilsona. Subotom bude ima crnčuga koliko i belaca.
Svi su bili kô poma’nitali jer je trebalo da crnju lože na vatri, a ja sam bio na kraju kruga i brojô sam kol’ko ima automobila na Trgu. Vidô sam kako lete i neke ptice koje je probudila buka. Reko’ sebi, možda misle da je jutro. Led se tako sijô na kaldrmi, kiša je padala i mrzla se. Izbrojô sam četrdeset auta i onda sam prestô da brojim. Znao sam da je bilo ljudi koji su kolima došli čak iz Finiks Sitija.
Bog te, kakva je to bila noć. Kakva noć. Kada se buka stišala, čuo sam crnju, pa sam se progurô kroz masu, da budem bliže. Krv mu je tekla iz nosa i ušiju i bio je sav crven tamo gde mu je krv kvasila crnu kožu. Podizô je jednu nogu, pa drugu, i tako stalno, kao pile u rerni. Pogledô sam u podijum na koji su ga popeli, poslagali su mu oko nogu cepanice u krug. Mora da mu je bilo vrelo, plamenovi su mu lizali velika crna stopala. Neko je crnji viknuo da se pomoli, ali crnja ni da zucne. Samo je stenjô, stiskô oči i dizô noge gore-dole, gore-dole.
Vidô sam kako ga vatra okružuje sa svih strana, sve bliže njegovim crnim nogama. Sad je baš dobro gorela, a kiša je stala, i vetar je zaduvao, i još se rasplamsala. Mora da je unaokolo bilo tridesetak žena, jasno sam čuo njihove piskave glasove, izmešane sa muškima. I onda… Svi smo u isto vreme čuli buku. Kao da je ciklon dotutnjô iz zaliva, svi su pogledali u nebo, da vide šta je to. Neko je bio začuđen, neko uplašen, a crnja ništa. Ništa nije čuo. Nije čak ni podigao glavu. Zavijanje je bilo sve bliže, tačno iznad naših glava, a vetar sve jači, i taj zvuk kô da je kružio oko nas.
Onda sam ga ugledô. Kroz oblake i maglu, ugledô sam crvene i zelene signale na krilima. I to na sekund, jer je ubrzo proleteo. Gledô sam u daljini, prema aerodromu, preko pedeset kilometara od nas, da li se vidi svetlo sa tornjeva pored piste. Noću se nekad vidi kako treperi, ali sada ga nije bilo. I evo ga opet, kao ptičurina iz¬gubljena u magli. Tražio sam crvene i zelene signale, ali više ih nije bilo. Leteo je iznad krovova, niže nego malo pre. Vetar je zaduvô, noseći lišće sa sobom, po tlu su igrale čudne senke, a grančice su pucketale i padale.
Bila je to prava oluja. Mora da je pilot pomislio da leti nad pistom. Možda je pomislio da bi trebalo da sleti na Trg. A ljudi, tek oni što su se isprepadali. I ja sam se prepô. Vikali su: „Sleće avion. Sleće avion.“ I: „Pada.“ Neki su uskočili u svoje zaprege i kola. Čule su se zaprege kako škripe, larma lanaca i motori kako kašlju dok pokušavaju da ih upale. Sa desne strane, konj se propeo i raspalio kopi¬tima u auto.
Nisam znao šta da radim. Da l’ da begam, il’ da ostanem da vidim šta će biti. Avion mi je bio na dohvat ruke. Verovatno je pilot ‘teo da vidi gde je i buka aviona je zaglušila svaki zvuk. Osećô sam njegove vibracije, kosa mi se podigla ispod še¬šira. Pogledô sam u statuu generala, s jednom podignutom nogom, kako se oslanja na mač, i taman sam skontô da se popnem i sakrijem mu se između nogu, odjednom je sve prestalo i kada sam pogledô, vidim ga kako plovi posred Trga kao brod, preko drveća.
Motor je prestô da mu radi, grane su pucketale i lomile se pod njim. Sada sam ga jasno vidô, srebrnog i blistavog od vatre, sa crnim slovima T. W. A. ispod krila. Otplovio je preko Trga i udario u kablove između bandera koje su sa autoputa dono¬sile struju u grad. Znaš kako je odjeknulo. Kô kad vetar zalupi limena vrata na šupi. Samo ga je dodirnô stajnim trapom, ali su varnice prštale na sve strane, a pokida¬ni kablovi bacali plave iskre, siktali k’o zmije puštene iz kaveza.
Pet-šes’ kablova je pokidô i kad god bi dodirnuli zemlju, iskočile bi nove iskre. Vijorili su se na vetru i kada sam tamo stigao, sve je pucketalo i preko ulice se širio plavičasti dim. Spao mi je šešir dok sam trčô, ali nisam stao da ga tražim. Bio sam jedan od prvih, čuo sam druge kako tabanaju za mnom preko trave. Mrtve bi probudili, toliko su se derali, i brzo su došli, svi su se gurali i jednoga su odgur¬nuli na kabel koji je visio. Ala je to zaprštalo, kao kada kovač potopi usijanu pot¬kovicu u kazan vode, i sve se zadimilo. Mirisalo je na spaljeno meso. Prvi put sam osetio taj miris. Bila je to neka žena. Mora da ju je odma’ ubilo. Ležala je u barici kao proštac, a oko nje razbijena staklena izolacija sa bandere. Poderala joj se bela haljina, vidô sam joj sisu kako visi nad baricom, i gole butine. Neke žene su zavrištale i pale u nesvest, jedna skoro da se izvrnula preko nje, ali ju je neki čovek zadržô. Šerif i njegovi su vikali, mahali pištoljima i terali ljude, i sve se plavelo od varnica. Od šoka je žena pocrnela skoro kô i onaj crnja. Hteo sam da vidim da li je i ona plava, ili je to samo od iskri, ali me je šerif odgurô. Osvrtô sam se dok sam išô i odjednom, zdesna, opet sam čuo avion.
Oblaci su se brzo pomerali po vetru, a vetar mi je doneo miris neke paljevine. Kada sam se okrenô, masa se vraćala kod crnje. Vidô sam ga kako stoji usred plamena. Sve blistavijem, po onom vetru. Masa je trčala. I ja sam potrčô. Trčô sam preko trave, s masom. Nije sada bila tol’ko velika, kad se pojavio avion. Sapleo sam se preko preko grane oborenog drveta i pao, i ugrizô se za usnu. I to znaš kako. Osetio sam krv u ustima dok sam trčô. Valjda mi je zato bila muka. Kad sam stigô, crnji su već gorele pantalone, a ljudi su stajali okolo i gledali, ali ne preblizu, jer je vetar jako duvô. Jedan se proderô: „Šta je, uglješa, nije ti više ‘ladno, a? Ne moraš više da guraš ruke u pantalone.“ A crnja ga je pogledô onim krupnim belim očima, samo što mu nisu iskočile iz glave, a meni bi dosta. Nisam više ‘teo da gledam. Poželeo sam da trknem negde i ispovraćam se, ali sam ostô ukopan, ispred gomile, samo sam gledô.
Crnja je nešto ‘teo da kaže, ali ga ništa nisam čuo, duvô je vetar i vatra je plam¬sala. Naćulio sam uši. Džed Vilson mu tada doviknu: „Hoćeš nešto da nam kažeš, čamuganeru?“ A kroz plamen dopre onim crnačkim glasom: „Gospodo, hoće li neko da mi prereže grlo?“, pitao je. „Molim vas, hoće li neko da bude hrišćanin i prereže mi grlo?“ A Džed Vilson mu viknu: „Žao mi je, gari, ovde nema hrišćana. Nema ni Jevreja. Ovde su svi stoprocentni Amerikanci.“
Crnja se tada ućutô. Ljudi su se smejali Džedu. Džed je baš popularan u narodu, kaže stric, sledeće godine će ga birati za šerifa. A meni je vrućina bila preterana, i oči su me pekle. Probô sam da se povučem, kada Džed uze kanister benzina i posu ga po vatri oko crnje. Iz vatre suknu srebrni dim sve do crnje i po grudima mu planu plavi plamen.
E pa, taj crnja je stvarno bio žilav. Mora mu se odati priznanje, stvarno je bio žilav. Goreo je kô kuća, a dim je smrdeo kô zagorela koža. Vatra mu je bila do glave, a dim gust i crn, više ga nismo videli. Nije ni mrdô – mislili smo da je mrtav. I onda je iskočio. Vatra je izgorela kanap kojim su ga vezali i on poče da skače kô lud, a koža mu je gorela. Tako je jako skakô po podijumu, koji je takođe goreo, da je propô kroz njega i dokotrljô se do mene. Odskočio sam unazad, da ne bi i mene za’vatilo. Nikada to neću zaboraviti. Setiću se tog crnje svaki put kada jedem roštilj. Leđa su mu bila kô u praseta na ražnju, vidô sam mu otiske rebara kako izlaze iz kičme i savijaju se prema napred. Kakav je to bio prizor, ta crnčugina leđa. Bio mi je pod nogama, a neko me otpozadi gurnu i zamalo da ga nagazim, a on je još uvek goreo.
Uspeo sam da ga ne nagazim, a Džed i još neki su ga daskama i granama otkotrljali u vatru, i sipali su još benzina. Ja bi’ najradije otišô, ali ljudi su urlali i nisam mogô ni da mrdnem, osim da pomerim glavu i gledam u statuu. General je na šeširu imô odlomljenu granu. ‘Teo sam da se izmaknem i pobegnem, creva su mi radila, ali sam osetio samo pljuvačku posred lica i vreo dah kada sam se okrenô i iza sebe ugledô ženu i dva muškarca. Tako da nisam mogô da odem. A crnja se još jednom dokotrljô iz vatre. Nije ga držalo mesto. Ali je sad otišô na drugu stranu. Nisam ga baš dobro vidô kroz dim i vatru. Doneli su neke grane i držali su ga tamo ovoga puta, sve dok se nije pretvorio u pepeo. Valjda je tamo i ostô. Znam da se pretvorio u pepeo jer sam nedelju dana kasnije sreo Džeda, a on se smejô i pokazivô mi belu kost prsta, oko nje je još visila crnjina kožura. A te noći sam otišô čim se masa pomerila da vidi crnju kako gori. Progurô sam se kroz gomilu, a žena iza mene mi ogreba lice, ritala se i vikala da ‘oće da ga bolje vidi.
Pretrčô sam preko Trga, na drugu stranu, gde su šerif i zamenici čuvali kablo¬ve koji su i dalje bacali varnice i pravile plavi dim. Srce mi je tuklo kô da sam trčô maraton, sagnuo sam se i prevrnô ceo želudac. Iz mene je sve izlazilo u velikom mlazu po zemlji. Bio sam bolestan, umoran i slab, drhtô sam od ‘ladnoće. Vetar je i dalje duvô i krupne kapi kiše su počele da padaju. Pošô sam ulicom do strica i prošô pored prodavnice kojoj je vetar razbio prozor, i stakla je bilo po celom trotoaru. Sećam se da sam ga šutirô dok sam pešačio. I da je nečiji petao kukuriknô po onom vetru kô da je jutro.
Sutradan nisam mogô da ustanem, toliko sam bio slab, a stric me zafrkavô da sam „kuramoca iz Sinsinatija“. Nije mi smetalo. Stric kaže da se čovek vremenom navi¬kne. A on sâm nije mogô da ode. Previše vetra i kiše za njega. Ustô sam i pogledô kroz prozor, i dalje je pljuštalo, po celom dvorištu je bilo mrtvih vrabaca i odlomlje¬nih grana. Protutnjô je ciklon, i to baš kroz naš okrug, imali smo sreće što se nije obrušio na nas punom snagom.
Duvalo je tri dana, i razbucalo je ceo grad. Vetar je oduvô varnice do one belo-ze¬lene, skockane kuće na aveniji Džekson, sa velikim betonskim lavovima u dvorištu, i spalio je do temelja. Morali su da ubiju još jednog crnju koji je, kao onaj Bejkot, pokušô da pobegne iz okruga. Stric Ed kaže da crnje uvek moraju ubijati u paru, da drugima ne bi palo na pamet da begaju. Mada, svi koje sretnem kô da izbegavaju tu temu. Svi su nešto mrzovoljni kad i’ vidiš. Naletim na jednog u prodavnici, a on nadrn¬dan da te bog sačuva. Pre neki dan sam bio u radnji kod Brinklija, kad je neki beli napoličar rekô da nema vajde od ubijanja crnja, da se time neće ništa postići. A bio je gladan kô vuk. Većina napoličara mi tako izgledaju. Iznenadio bi se koliko belci mogu izgledati izgladnelo. Neko mu je rekô da zaveže, i on se ućutô. Al’ po licu bi rekô da neće taj dugo ćutati. Izašô je iz radnje, mrmljô nešto sebi u bradu i pljunô duvan što je žvakô pravo na pod radnje. Brinkli je rekô da je besan jer mu ne daje više na crtu. U svakom slučaju, ništa nije bilo bolje. Prvo onaj crnja i oluja, pa avion, pa žena i pokidani kablovi. Pričaju da je aviokompanija otpočela istragu, ‘oće da vide ko je zapalio vatru koja umalo što im nije uništila avion. I sve to u jednoj noći, i sve to zbog jednog crnje, osim oluje. Ali kakva je to bila noć. I kakva žurka. Bio sam tamo, kapiraš. Bio sam tamo, i sve sam vidô. Bila je to moja prva žurka – e vala, neka bude i poslednja. E, a taj crnja je stvarno bio žilav. Taj Bejkot je stvarno bio crnja i po!
Ralf Elison
(Sa engleskog preveo Predrag Šaponja)
1 Pripovetka koja je prvi put objavljena posthumno, u zbirci priča Let kući (Flying Home and Other Stories; 1996), pod naslovom A Party Down at the Square, koji je dao priređivač Džon F. Kalahan. (Prim. prev.)
www.polja.rs
