Ugled
I ova se kukavna riječ hvata na udicu.
Na udicu bez mamila.
Pa čik, izvadi je iz ponora.
A negdje je na dnu, u mulju.
Priklopljena dnom dna.
Ugušena pod sigom.
I ako je izvučeš, biće da je mrtva.
Mrtva i izobličena.
Naduvena i modra.
Kao svaka jadna potopljenica.
A čovjekoliki nad njom seire.
Milo im je što je potopljena.
Da je živa, ne bi im bilo ugleda.
Ovako su posljednji sramotnici-prvi uglednici.
*******
Kad dođe Ugledni, kad se spusti u svoj ćošak, svi se
zabezeknu.
Kao da je iz zemlje nikao.
Takav mu je i otkopni ten i raskopno odijelo.
–Pobjegao grobaru ispod lopate—cerekne se onaj što bi najradije žive
saranjivao.
A cerek zazvoni birtijom kao logorsko zvonce.
Ugledni, kao da ne čuje.
Kafa mu se prohladila, pa srkuta.
A sve ustima mrmori.
Ostalo mu nešto od ugleda, oči mu kaplju.
Prebroji sitninu, zadrhti, provjeri još jednom, poturi pored šoljice.
Izađe žurno da ne čuje lavež…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač Zenit Novi Sad
