Shodno Talmudu (u komentaru Postanja 2:19-20), kad je Bog rešio da anđelima dokaže kako čovečuljak kojeg je stvorio nije tako glup kao što su oni govorili, predložio im je da se takmiče sa njime (kome je jedva bilo sat vremena života) da se vidi ko je spretniji kod nadevanja imena životinjama. Anđeli se nisu nešto proslavili: smeteni božanskim prisustvom, rekli su da se vo zove lav i da se konj zove kamila. Adam je, naprotiv, spremno odgovorio: „O, Gospodaru vaseljene! Tačno ime ove životinje je vo, ove je konj, ove je lav, a ove, kamila.” Izgleda da su ovi odgovori razgalili Boga, mada su odonda anđeli popreko gledali Adama.
I dalje shodno Talmudu, ovaj katalog životinjskih imena nije jedino nasledstvo koje je Adam ostavio narednim pokolenjima. „Čovečanstvo”, veli učeni komentar, „praocu Adamu isto tako duguje sve umetnosti i veštine, naročito pisanja, kao i izumevanje jezika sveta”. Od imenovanja živuljaka do iznošenja njihove priče samo je jedan korak.
Sa više mašte, više smelosti i više dara nego nas znameniti predak, Hulio Kortasar nije samo imenovao čudne zverotinje koje je Bog razmnožio na zemlji i izmislio i jezik kojim će ispričati njihove priče, nego je nadenuo imena i onim životinjama što su Bogu ostale u mastiljari. Mankuspije, na primer, onako lukave i zlobive, a čije je postojanje Kortasar predložio (u „Kefaleji”), dakako su manje čudnovate od postojanja aksolotla i kasuara, pomalo ispreteranim božanskim izmišljanjima kojima Kortasar vraća, zašto da ne, verodostojnost. Na kraju krajeva, ma kako fantastičarska bila, književnosti je posao da zbrkani svet koji nas okružuje učini uverljivim. I kao što po svoj prilici mišljaše Adam, da bi se nešto spoznalo, prvo ga treba imenovati.
Ali, valja ga nazvati pravim imenom. U „Šetnji među kavezima” Kortasar priča kako je jednog dana, u Doživljajima Artura Gordona Pima Edgara Alana Poa, užasnut pročitao drugo poglavlje, u kojem „glavni junak, zaklonjen mrakom ’Grampusovog’ potpalublja kako bi izmakao pobunjenicima, ima noćnu moru iz koje na njega nasrće povorka pretećih zveri, udavi koji mu stežu telo, pustinjski lav koji skače na njega”{1}. Kortasar nastavlja: „Pim se naglo budi, ali se onda na njega svom težinom sručuje čudovište čije kljove uspeva da razabere kroz pomrčinu, a užas tog prelaska na još jeziviju stvarnost prestaje samo kad čudovište počinje da nežno sebi oblizuje lice.” Čudovište je Tigar, junakov pas; noćnoj mori je kraj. Samo što nekoliko stranica dalje Tigar postaje vodomrzac pa pokušava da ugrize gospodara. U svojim snovima Pim je prepoznao drugu prirodu svoga psa, tu prirodu koja je bila nagoveštena već i imenom Tigar, imenom psa bliske budućnosti koja se podrazumeva u pitomoj sadašnjosti. Kao i Pim tokom svojih noćnih mora, i Kortasar u svojim pričama („tom malom zverinjaku reči”, kako ih on naziva) našu pažnju skreće prema tom drugom, otkrivalačkom nazivu.
„Svi nazivi ostrvljuju i utvrđuju. Eto, sada znaš da postoji i pacov koji se zove Satarsa”, kaže jedan od likova istoimene priče. „Valjda svi imaju neko svoje ime, ali sada je tu i taj jedan koji se zove Satarsa.”
„Jaka stvar. Šta si time dobio?”
„Pojma nemam, ali idem dalje.”
Jer, to što imenujemo neće nam omogućiti razumevanje imenovanog; znanje nam ne jemči i razumevanje. Pa ipak, nešto dobijamo već i time što saznajemo da se jedan tigar zove tigar (ili da se jedan pas zove Tigar), ili da se jedan pacov zove pacov (ili npr. Satarsa), samo ne znamo šta. Odgovaramo kao Jov, kada Bog nastoji da ostavi utisak na njega tako što mu saopštava da je stvorio nešto što se zove Behemot, ne razjašnjavajući mu pritom da li je red o nilskom konju ili pak o bivolu: „Ukazivao sam na ono što nisam razumevao”, reče onaj strpljivi čitalac, „na stvari koje su mi bile zatamnjene, koje nisam znao”.
Mogao je kao Kortasar da doda: „Pojma nemam, ali idem dalje.”
Ako te stvari „koje su mi bile zatamnjene”, ako ta čudesna fauna poseduje ono što profesori književnosti nazivaju „funkcijom” u Kortasarovom svetu, možda se ona sastoji u tome da nam pruži referentne oslonce kako se ne bismo osećali potpuno usamljenim u svakodnevnim pripovestima što nam ih sopstveni život priča. Ili da bar znamo da to što nas iz dana u dan zapanjuje ili razgaljuje, ono što nas privlači ili pak plaši, ono što tokom noći mrda hodnikom, što cvili cevima u kući brundajući čak kao medved, ono što nas grebe u grlu dok pišemo pismo jednoj mlađanoj devojci u Parizu, to što nas tera da pogledamo izložbu slika očima plavim i mačijim.
Polako, samo: iskupljujući čudesno iz svakodnevnog, Kortasar ne propušta da to potom vrati svakodnevici, što će reći: ne zaboravlja da je čovek koji se pretvorio u aksolotl isti čovek, da mankuspije jedu i piju i začinju male mankuspije, da mravi koji mogu da proždiru konja mogu jednako kuću da očiste od nedokazanih štetočina. U ulozi književnog zoologa, Kortasar sledi primer onog ranog kazivača Amerike, admiral Kristifora Kolumba, koji je, videvši porodicu manatija kako plivaju uz obalu, prilikom svog prvog putovanja na Novi kontinent zapisao kako „velim da svojim očima videh kako tri sirene visoko iskaču iz pučine, no ipak ne onako lepe kakvim ih inače predstavljaju, jer na licima imadoše oblik muškarca”.
Kortasarove životinje su uzorne: pomažu nam da shvatimo ko smo.
Kada „Tetka u škripcu” svojoj unezverenoj porodici priznaje da, ukoliko padne na leđa, nikako ne bi mogla „ponovo da ustane”, objašnjenje je te noći dočarano kašikom koja je na sličan način pala u sudoperu, pošto se prethodno dugo i uzaludno borila ne bi li se uspravila, dok druge kašike bezuspešno pokušavaju da pomognu toj argentinskoj rođaki Gregora Samse. Kada klinci doživljavaju prvo izdajstvo najranije mladosti, vredi znati da danas ima otrova kojima se mogu potamaniti svi mravi koji bi inače pojeli pupoljke i nove listove, i to sve dok ne bude istrebljen „i poslednji živi mrav u našoj bašti”. A kada jedna porodica sama provodi jedno dugo leto u kolibi, moguće je da besan konj pokuša da članove te porodice podseti koje su sve besove začeli i koje je sve potajno nasilje još onda oplođeno. Bubašvaba, mrav, konj: nisu to tek ko zna kakvi simboli; još manje su ona stilska figura koja se naziva alegorijom. Te su životinje, najzad, nazvane svojim raznostrukim a istinitim identitetima.
Nijednog čitaoca Skaski o hronopijama i šmirantima neće nimalo iznenaditi to što ovakva nomenklatura ima nešto upravo od hronopija. Nade, recimo, kornjače vide samo kao „stvorenja s kojima valja pažljivo postupati. Zaista su priglupe, slabo šta razlikuju” („Telegrami”) i mada se zna da su te spore nemani opčinjene brzinom, svejedno „ne sekiraju se”. To i šmiranti znaju, „pa se podsmevaju”. Hronopiji, sa svoje strane („Kornjače i hronopije”) znaju pak da „kad god se naiđe na kornjaču, valja izvaditi kutiju sa kredama u boji da se onda preko okrugle table kornjačinog oklopa nacrta lastavica”. Pas-tigar, tetkabubašvaba, kornjača-lasta: Kortasarova fauna nikada se ne iscrpljuje izgledom jedne jedine vrste.
Nije to ni fauna koja bi bila samo svedena na drugu stranu rešetki.
Kao u onoj naučnoj postavci po kojoj je svako posmatranje poremećeno već i posmatračem, tako je svaka životinja u Kortasarovom svetu „vazda nepostojeća u divljem stanju”, pri čemu su sve životinje određene sopstvenim i jedinstvenim odlikama. Svako posmatranje životinja za Kortasara predstavlja – ili bolje reći, jeste – „dvostruko kontempliranje”.
Kao kad kasoar gleda u nas „nepoverljivo a samouvereno… kao da nas bezmalo izmišlja”. Odnos koji se tu uspostavlja između animalnog i domaćeg čoveka svuda među ljudima; između imenovanog i onoga koji imenuje; između izmaštanog bića i bića dodatne mašte, odnos je uzajamnog uvažavanja i uzvratnog poverenja. „Daj da se dogovorimo”, kaže Jednorog u Alisi u zemlji čuda, „ ako ćeš verovati u mene, i ja ću u tebe”. Književnost nikad pre toga nije čitaocu ponudila pošteniji dogovor.
„Animalija”, kaže umišljeni Rečnik španske kraljevske akademije, jeste skup „nerazumnih živuljaka”. Takva odrednica upravo odgovara izboru priča o neslućenim podvizima tog carstva gde neretko razum ispada uljez.
Alberto Mangel
