Kako se kalio čovjek

Ro­đen dav­no ne­ka­da, u dva­de­se­tom vi­je­ku. Na po­čet­ku se­dam­de­se­tih. U su­to­nu sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma. Bio Ti­tov pi­o­nir. Po­lo­žio pi­o­nir­sku za­kle­tvu. Na pla­voj ka­pi­ci-ti­tov­ki ni­je imao cr­ve­nu zvje­zdi­cu. Ta­ko ga za­pa­lo. Ka­pi­ca sa fe­le­rom. Još pam­ti pro­gu­ta­ne su­zi­ce. Svi su ima­li pla­ve ti­tov­ke. Imao je i on. Svi su na ti­tov­ka­ma ima­li cr­ve­ne pla­stič­ne zvje­zdi­ce. On je ni­je imao. Da mu je ta­da bi­la sa­da­šnja pa­met mo­gao je u na­po­ru di­ja­lek­tič­kog za­u­mlja za­klju­či­ti: ni­je do­bar znak. Ili: mo­ja zvje­zdi­ca je ne­gdje da­le­ko. Ili: ni­je­si ro­đen pod sreć­nom zvje­zdi­com. Mo­žda: tra­ži svo­ju zvje­zdi­cu na ne­kom dru­gom mje­stu i ne­moj pre­sta­ti ni­ka­da da je tra­žiš…
Po­ha­đao osnov­nu ško­lu ko­ja je no­si­la ime ne­kog par­ti­za­na. Sva­ka čast par­ti­za­ni­ma. Ali ovaj je bio skroz-na­skroz ne­po­znat. Vo­lio je svo­ju li­je­pu ško­lu, ali se po­ma­lo sra­mio nje­nog ime­na. Na­rav­ski, ne iz ide­o­lo­ških raz­lo­ga. Ni ta­da ni sa­da ni­je bio ne­ka­kav čet­nik ili sa­rad­nik oku­pa­to­ra. Jed­no­stav­no, ško­la ni­je ima­la ime na gla­su. Ni­je bi­la Bu­ha, Sa­va, Ri­bar, Pe­ko, Pr­le ili Ti­hi. Su­vi­še skro­man na­ziv kao da je na­slu­tio su­vi­še bez­lič­ne škol­ske da­ne…Da mu je ta­da bi­la da­na­šnja pa­met mo­gao je u na­le­tu me­ta­fi­zič­ke olu­ji­ne za­klju­či­ti: ško­la kao ško­la, ni­če­mu i ne slu­ži sem da nas li­ši pra­vo­ga zna­nja…
Ško­lo­va­nje na­sta­vio po Šu­va­re­vom mo­de­lu. Sve sred­nje ško­le su se ta­da zva­le šu­va­ri­ce. Krao Bo­gu da­ne. Za­bo­ra­vio i ono što je znao. Na­u­čio da cir­ka na ve­li­kim od­mo­ri­ma i sred­njo­škol­skim eks­kur­zi­ja­ma. Za­lju­blji­vao se i od­lju­bi­vao se. Sva­đao se i mi­rio se. In­te­re­so­va­lo ga uglav­nom sve osim ško­le. Br­zo gu­bio in­te­re­so­va­nje za sve osim za ško­lu, jer za ško­lu ni­je imao in­te­re­so­va­nje. Ču­dom-bio naj­pa­met­ni­ji i naj­o­bra­zo­va­ni­ji u ci­je­loj ško­li. Da mu je ta­da bi­la da­na­šnja pa­met mo­gao je u erup­ci­ji on­to­lo­ške spo­zna­je za­klju­či­ti: sve što sam že­lio, to sam imao. Ni­šta ni­je­sam istin­ski že­lio. Ni­je sti­gao da po­že­li ni­šta od onih ko­ji su sve nje­go­ve že­lje pre­tvo­ri­li u kr­me­dar. U skla­du sa tim tro­ška­rio da­ne pr­ve mla­do­sti pod­vu­če­ne pla­vom, bi­je­lom, cr­ve­nom…
Bio voj­nik Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je. Slu­žio voj­ni rok u ka­sar­ni mar­šal Ti­to, pa on­da ne­gdje da­le­ko u ne­koj dr­ža­vi­ci ko­ja se zva­la na­ša a bi­la je nji­ho­va. Ni­či­ja. Oslu­ški­vao ve­se­le pra­por­ce na­do­la­ze­ćeg bra­to­u­bi­la­štva i na smrt se do­sa­đi­vao. U Lju­blja­ni sa ti­tov­kom na gla­vi či­tao gra­fi­te: smrt voj­ni­ci­ma. I ne­ke slič­ne pu­ber­tet­ske po­ru­ke. Da­vio se u iz­li­vi­ma brat­ske mr­žnje i ne­pre­sta­no se pi­tao za­što ga mr­ze oni ko­ji ga ne po­zna­ju. Ni­ko­ga ni­je mr­zio. Vo­lio mno­ge. Po­seb­no nji­ho­ve. Ni­je baš znao ko su nji­ho­vi. Mo­gao da na­slu­ti oma­mu­zan mrač­nim pred­ska­za­nji­ma. Pio piv­či­nu u kan­ti­ni. Pi­jan cvi­lio nad kon­zer­vom sar­di­ne. Ni­kad ni­je na­u­čio da otva­ra pi­vo upa­lja­čem. Pi­sao lju­bav­na pi­sma ko­ja je po­tom za­bo­ra­vio u ne­kom pot­kr­o­vlju kod ne­kog be­o­grad­skog, valj­da, sli­ka­ra ko­ji je go­vo­rio pet je­zi­ka i ko­ji je obo­ža­vao Ru­se. Da mu je ta­da bi­la sa­da­šnja pa­met u ze­ni­tu zen-bu­di­zma mo­gao je za­klju­či­ti: da si na vri­je­me omi­ri­sao ba­rut bio bi čo­vjek sa va­žnom pri­čom. Oda­brao si se­bi ulo­gu de­zer­te­ra. Po­vu­kao se sa fron­ta jer ni­šta ni­je­si znao. Sa­mo si slu­tio da se u ne­kim ra­to­vi­ma ne mo­že vi­te­ški po­gi­nu­ti. Ni­je valj­da da i da­lje če­kaš ta­kav rat?! Po­mje­ri se s mje­sta…
Gle­dao ten­ko­ve. Gle­dao voj­ni­ke. Slu­šao ra­to­ve. Gle­dao avi­o­ne. Slu­šao umi­ra­nja. Sve vi­še gle­dao. Sve vi­še slu­šao. Sve ma­nje go­vo­rio. Po­stao tvr­đa­vi­ca. Za­vr­šio pre­sti­žne ino­stra­ne ško­le. U se­bi krio bez­broj­ne stva­ri. Od tog bez­bro­ja naj­vi­še vo­lio sop­stve­no sr­ce. Išao po nje­go­vim ot­ku­ca­ji­ma. Ba­ra­ba­ma stao na put. Išao da­lje. Gri­je­šio. Go­rio u po­ža­ru ri­je­či. Pre­zi­rao- ni­ka­da čo­vje­ka i di­vio se- uvi­jek vr­li­ni. Bio po­ro­čan. La­gao po­kat­kad. Ka­jao se pre­če­sto. Po­na­vljao iste gre­ške. Po­li­tič­ka ološ uma­za­la ga­do­šću li­je­po li­ce dr­ža­vi­ce ko­ju vo­li. Pra­vio her­ba­ri­jum sop­stve­nih gri­je­ho­va. Li­stao ga i sa sti­dom se di­vio za­mam­nom ša­re­ni­lu uve­lih li­sto­va. Mi­ri­sao na ži­vot. Po­ma­lo sta­rio pri­je vre­me­na. Još uvi­jek sta­ri… Kao ka­te­dra­la.
Po­ku­ša­vao zna­ju­ći da ne­će us­pje­ti. Ni­je že­lio da čo­vje­ko­li­ke pre­tvo­ri u sop­stve­ne ste­pe­ni­ke. Sti­dio se od nji­ho­vog be­sra­mlja. Bio glup za pa­met­ne stva­ri. Ostao bal­van za uno­sne po­slo­ve. Iza­brao naj­go­reg sa­vjet­ni­ka. Bes­po­go­vor­no slu­šao ono po­me­nu­to u onim gru­di­ma. I uvi­jek ra­dio po svo­me. Bez po­tre­be da ima. Sa po­tre­bom da bu­de. Znao da ta­ko ne­će mo­ći. Ni­je mo­gao dru­ga­či­je. Ra­diš ono što mo­raš. Uvi­jek mo­rao da bu­de čo­vjek. I sa­da ni­je po­no­san na to. Ni­je mu ni kri­vo zbog to­ga. To je nje­gov pro­blem. Ta­ko to bi­va. I ni­ko ni­je kriv. Osim olo­ša ko­ji u nje­mu tra­ži kriv­ca jer bi im sa njim i sa nje­mu slič­ni­ma sva­ka po­ra­ža­va­ju­ća po­bje­da bi­la du­plo sla­đa…Ni­če­ga ga ni­je stid ko­li­ko sop­stve­nog ne­zna­nja. Po zna­nju i zva­nju na pr­vom je mje­stu. I po po­tre­bi da se zo­ve sa­mo svo­jim ime­nom.
Po­sto­je još ne­ke stva­ri. Ve­o­ma vri­jed­ne po­me­na. O tim stva­ri­ma se ne pi­še za no­vi­ne. Sra­mo­te i po­no­si se ču­va­ju od uro­klji­vih oči­ju i pro­zu­klih du­ša. Od za­tro­va­nih zlo­na­mjer­ni­ka.
Da re­lak­si­ra­mo stvar­či­cu: po­stao svje­sni tran­zi­ci­o­ni gu­bit­nik. Umje­sto pse­ćeg čo­po­ra iza­brao vuč­ju sud­bi­nu. Mo­gao sve, iza­brao ni­šta. Kad me po­gle­da, osvje­tli mi dan. Kad mi na­zdra­vi okri­la­ti mi ži­vot. Ni­je la­ko za­gle­da­ti se u nje­go­ve oči. Po­no­san sam što sam mu pri­ja­telj. Iako je taj če­lik za­vr­šio u sta­rom gvo­žđu. Čo­vjek je čo­vjek. Gvo­žđe je gvo­žđe. No­ve spla­či­ne ili sta­ro gvo­žđe, pi­ta­nje je sad. I bi­lo kad.