Embahade (7)
1
Prvi svetski rat, sa Nemcima, završio se bio onako, kako je Balug samo mogao da poželi. Kajzer je bio oteran, a na vlast behu došle socijaliste.
Istina, te socijaliste, bile su samo u početku socijaliste, internacionaliste, docnije su bile samo igračke u rukama nemačkih generala. Car ode, generali ostaše. “Der Kaiser ging, die Generaele blieben!”
2
S početka, nemačke socijaliste nameravale su da sprovedu revoluciju, ali su docnije baš one ugušile revoluciju.
Šefovi republikanaca i tvorci prvih ustava (većinom Jevreji), bili su pobijeni. Ubijen je bio pisac Vajmarskog ustava, prof. Projs. Ubijeni su bili Libkneht i Roza Luksemburg. Ubijeni (u Minhenu) Ejzner, Landauer, Levine.
Zatim su pobijene demokrate.
Ubijen je Haze, zatim je pao Ercberger, a posle i Ratenau. Najzad, u aprilu godine 1925. za predsednika Republike izabran je kajzerov fetdmaršal: FON HINDENBURG.
Kao u Parizu, posle Komune, godine 1871, maršal Mak-Maon.
3
Balug je došao u Berlin, godine 1927. Revolucija je tada bila davno završena, a on to nije hteo da vidi; on je mislio da još traje. Za njega, nemački socijalisti, bili su isto što i socijalisti u Moskvi.
On se u Berlinu kretao kao da je u Moskvi.
A što se tiče Hindenburga, veli, Hindenburg ga se ne tiče. To je, samo jedna figura. To je, spomenik.
On ide kod njega samo kad mu čestitaju Novu godinu.
Uostalom, – govorio je Balugdžić, – Hindenburg je zaklet na vernost Nemačkoj Republici, a kad se nemački vojnik zakune, on zakletvu nikad ne pogazi. Hindenburg ne znači nikakvu opasnost, ni za nas, ni za nemačke socijaliste.
Međutim, zanimljivo je, da je taj Hindenburg, baš te godine (1927), primio jednu deputaciju organizacije bivših ratnika “Stahlhelm” (Čelični šlem). Ta deputacija ga je pozdravila sviranjem marša “Ulaska u Pariz” (1871).
Hindenburg je, saslušao taj marš, sa očevidnim uživanjem, i, zatim je održao govor, u kom je rekao, da se tog marša vrlo dobro seća, i, kako je, uz zvuke tog marša, kao mlad oficir, ušao u Pariz.
Veli, – nada se da će i članovi deputacije doživeti još, da uz zvuke toga marša uđu u Pariz.
Balug je tvrdio da to ne može biti tačno.
4
Hindenburg, zaista, nije igrao vidnu ulogu u Nemačkoj, za vreme dok sam bio kod Baluga, bar ne u spoljnoj politici. Šta je mislio Balug, docnije, kad je Hindenburg, i te kako, igrao ulogu u intrigama političkim, u Nemačkoj, ne znam. (Hindenburg je umro tek godine 1934. u avgustu.)
Međutim, ako i nije mogao da opšti sa Hindenburgom, Balugdžić je mnogo opštio sa šefom kabineta Hindenburga, Majsnerom. Majsner je bio šef kabineta i Eberta, i Hindenburga, pa i Hitlera.
On ih je sve služio, sve preživeo i sahranio.
Balugdžić je vrlo dobro stojao kod Majsnera i, vrlo dobro, i kod gospođe Majsner. (Koja nije bila manje važan faktor u ono vreme, nego gospodin Majsner.)
Samo, da odmah dodam, za čitaoca, da, Baluga, Majsner nije interesovao kao Majsner siva eminencija (“éminence grise”) u spoljnoj politici Nemačke. Baluga je Majsner interesovao, mnogo više, kao siva eminencija u UNUTRAŠNJOJ nemačkoj politici. Jer, Baluga, u Nemačkoj, nije interesovala samo spoljna politika Nemačke: daleko od toga. Njega je, još više, zanimala, unutarnja, PARTIJSKA.
5
Svoj diplomatski rad u Berlinu, Balug je, bar u moje vreme, bio, vrlo vešto, sveo na kvadraturu jednog malog kruga.
On je opštio mnogo, i skoro isključivo, sa nemačkim ministrom za spoljnu politiku, Štrezemanom. U taj posao nije mešao, uopšte, ni svoje činovnike, pa ni svoga savetnika. (Prvo je dobro, a drugo je karakteristično.)
Da odmah dodam, Balug je vrlo dobro stajao kod Štrezemana, – i kod gospođe Štrezeman. Koja nije bila manje važan faktor, nego Štrezeman. Zanimljivo je da Balug sav taj posao nije radio kod kuće, nego, većinom, pri večeri, u čuvenom restoranu “Horcher”. Tamo je odlazio, katkad, skoro svaki dan, a odlazio je i kod gospođe Štrezeman, koja je imala, čuveni, politički, salon.
Kod “Horchera” su docnije bili stalni gosti i ambasador Francuske Ponse, i general Šlajher, i Fon Papen, i kapetan Rem, i maršal Gering.
Štrezeman je bio čovek glavurdan, vrlo ješan, gurman, ali je tad već bio bolestan i malo je šta smeo da jede. Ja smatram da ništa ne pokazuje bolje strašnu snagu volje, koju je imao Štrezeman, nego da je bio sposoban, da sedi, i gleda, kako drugi jedu one divote kulinarne veštine, koje on nije smeo da jede. Balug je pričao da je, pri tome, samo malo melanholičan. Ali da ostaje miran, prijatan, setan i ljubazan.
Ja mislim da pomenem, iz tog društva, samo jednog poznanika Balugovog, koga je Balug cenio, a to je: kapetan Rem.
6
Rem se bio vratio iz Bolivije, gde je služio kao instruktor i organizator vojske. Balug se za njega, ne znam zašto, mnogo interesovao. Rem je interesovao i francuskog ambasadora, i to je interesovanje Rem posle i glavom platio.
Zanimljivo je da Balug, u početku, nije ni posmatrao Hitlera, ali da je bio zapazio Rema. Možda je u njemu video opozicionara, revolucionara, levičara? Pričao mi je, sem toga, da je Rem bio u Bosni i tamo se “lepo proveo”, što je bila aluzija, na abnormalni, seksualni, život tog čoveka. Veli, u njemu imamo velikog prijatelja.
Balug je, za Rema, govorio da je to “hrabri nad hrabrima”, dakle, neka vrsta maršala Neja. Kao što je poznato, Hitler je iznenadio tog svog suparnika, na spavanju, u onoj vartolomejskoj noći nacista, kad je Hitler birao između revolucionara i oficirskog kora, i otišao na stranu oficirskog kora. Rem je, kažu, tada nađen, u krevetu, sa najlepšim momkom među zaverenicima i izrešetan kuršumima (?).
Balug mi je pričao da je, Rem, pred smrt, priredio večeru po jednom jelovniku iz “Horchera”.
Bio je, kaže zajapuren od zadovoljstva i njegovo lice, izbrazdano od sabalja burševa, u mladosti, sjalo se od ljubavi i pesama. Ja to iznosim, da bih pokazao, koliko se Balug nije interesovao za vojsku, ali koliko se interesovao za avanturiste među vojnicima.
Kad je Balug dolazio kod “Horchera”, ni on, ni Rem, svakako, nisu ni sanjali kakav će završetak imati, i ostali, koji su, u ono vreme, večeravali, kod “Horchera”.
7
Štrezeman je, u ono doba, za Baluga, bio oličenje dobre diplomatije, one najbolje, koju je kardinal Rišelje preporučivao u svom testamentu, svojim diplomatama: “Négocier sans cesse, ouvertement ou SECRETEMENT”.
Štrezeman je, kao što rekoh, bio već bolestan, u to doba (on je umro godine 1929) i ja ne znam šta je Balug pregovarao, tada, sa nemačkim ministrom spoljnih poslova. Međutim, ma šta to bilo, uveren sam da tome nema PISANOG traga. Balug je radio kao OTOMANSKA diplomatija, između četiri oka, bez hartija i potpisa.
Kad sam ja odlazio iz Berlina, u maju 1929. godine, Balug je ostajao bez nade u dug život Štrezemana, iako se o bolesti Štrezemanovoj nije govorilo među diplomatama. (Štrezeman je umro oktobra.)
Balug je u Štrezemana imao NEOGRANIČENO POVERENJE.
Bilo bi zanimljivo štampati izveštaje Balugdžića, iz onog doba, o njegovim razgovorima sa Štrezemanom, ako tih izveštaja ima.
Balug je verovao u PACIFISTU Štrezemana.
Balug je verovao u VELIKOG PACIFISTU Štrezemana.
8
Posle svega toga, zanimljivo je valjda čuti šta sam Štrezeman, o tom, kaže, sa one strane groba. Kroz usta svog rođenog sina, – u jedno vreme, kad je mladom Štrezemanu bilo stalo, da se, u emigraciji, čuje, o njegovom ocu, kao pacifisti, prava istina.
E pa lepo, čitalac treba da zna, da postoji jedno pismo mladog Štrezemana (Joachim Stresemann), koje je pisao lordu Londonderiju, iz svog stana u Njujorku (8, East 79 Street) godine 1938. maja 16.
U tom pismu, koje sin Štrezeman piše velikom prijatelju Nemaca, sin tvrdi da je u posedu interesantnih papira svog oca. Iz tih hartija, kaže, jasno se vidi, da njegov otac NIJE BIO onakav, kakvim su ga stranci zamišljali!
NITI JE BIO TOLIKO MIROLJUBIV, kao što se misli, niti toliko popustljiv.
Istina, kaže, posle prvog svetskog rata, Antanta je propustila čitavu seriju prilika, da učvrsti mir u Evropi, a naročito je to propustila, – kaže mladi Štrezeman, – Engleska. Ali, veli, nije tačno da je njegov otac želeo DA ISPUNI VERSAJSKI UGOVOR!
Cilj njegovog oca, – kaže mladi Štrezeman, – bio je da “vrati Nemačku na mesto koje je imala pre rata”. Njegov otac, veli, upotrebljavao je miroljubiva sredstva, zato, ŠTO NEMAČKA TADA NIJE IMALA VOJSKU. Njegov otac, veli, ispunjavao je Versajski mirovni ugovor samo zato što “NIJE BILO DRUGOG IZLAZA”.
U stvari, kaže, njegov otac je ispunjavao samo ekonomske klauzule Mirovnog ugovora, da bi na taj način mogao “da traži političke koncesije”, a te koncesije smatrao je za “daleko važnije”. Prema njegovim hartijama, kaže, vidi se, da je njegov otac govorio da “nikakve ekonomske žrtve ne treba da budu za Nemačku velike, ako to pripomogne evakuaciji teritorije Nemačke”. Namera njegovog oca, kaže, vidi se da nije bila da Mirovni ugovor ispuni, nego da se od njegovih klauzula oslobodi!
Prema očevim papirima, kaže, vidi se, da je Štrezeman prvi put upotrebio metode Šahtove. Zatim je radio na tome da Nemačku iznese iz izolacije, pomoću Lokarna. Ali je, odmah zatim, počeo da zahteva, od Brijana, POVRATAK POLJSKOG KORIDORA. Pa ne samo to, nego i “PRAVO SAMOOPREDELJENJA NEMACA U AUSTRIJI!”
Veli: postoji jedan izveštaj u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova, od državnog sekretara Fon Šuberta, u kom Šubert tvrdi, da je Brijan “skoro pao sa fotelje kad je čuo Štrezemanove zahteve”!
9
Kao što čitalac vidi, Balug se varao u Štrezemanu, iako je znao i Brijana i Fon Šuberta. I Štrezemana i gospođu Štrezeman. Štrezeman, u hartijama svog sina, izgleda, sasvim drukčiji. Međutim, nije Balug bio jedini koji se varao u Štrezemanu, varali su se u tom teškom, gvozdenom, Švabi, koji je voleo svoju zemlju, više nego demokratiju, i čovečanstvo, i Brijana.
Svojom diplomatskom akcijom, Nemci su, u to vreme, bili uspeli, da Evropa zaboravi Vilhelma II i da u Štrezemanu vidi goluba mira.
Sa grančicom maslinovom u kljunu.
Ta simpatija, prema Nemačkoj, bila je, u to vreme opšta.
Na karikaturama toga doba, Nemačka se može videti, kao RADNIK, sa vezanim rukama, oboren na zemlju. Ptice grabljivice čupaju mu meso. (Vidi: u Engleskoj, karikature karikaturiste, koji je bio čuven i popularan. Zvao se, Lou.)
Kao ptice grabljivice, Englezi su naslikali svoje bivše saveznike, francuske generale.
A kao najvećeg lešinara, francuskog prezidenta, Poenkarea.
Na jednoj karikaturi, – istog karikaturiste, – Englezi su pokazali i svoje mišljenje, o francuskoj diplomatiji. O Brijanu.
Na toj karikaturi bio je nacrtan francuski ministar spoljnih poslova, i nemački ministar spoljnih poslova. Kako se rukuju.
Štrezeman se rukovao, pošteno, obema rukama.
Brijan je bio nacrtan kako pruža ruku, ali jednu. Drugu je sakrio iza leđa, obučenu u boksersku rukavicu. Sprema da, iz potaje, udari.
Balugdžić, dakle, nije bio van svog vremena.
Naprotiv, bio je sasvim savremen.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
