Proleće (6)
XXXIII
Toliko zvanična istorija. Ali oficijalna istorija je nepotpuna. U njoj postoje namerne praznine, duge pauze i prećutkivanja, u koja se brzo smešta proleće. Pokriva ona brzo te praznine svojim marginalijama, lišćem koje se sipa bez broja, raste prestižući se uzajamno, obmanjuje koještarijama ptica, nesuglasicama tih krilatih stvorenja punim suprotnosti i laži, naivnih pitanja bez odgovora, tvrdoglavih pretencioznih ponavljanja. Treba mnogo strpljivosti da bi se iza toga haosa pronašao pravi tekst. Tome vodi pažljiva analiza proleća, gramatičko raščlanjivanje njenih rečenica i perioda. Ko, šta? Koga, čega? Treba eliminisati nepouzdana preganjanja ptica, njihove priloge i predloge, njihove plašljive povratne zamenice da bi se lagano izdvojilo zdravo zrno smisla. Album za marke tu služi kao veoma pouzdan putokaz. Glupo, neizbirljivo proleće! Zarasta sve bez izbora, sapliće smisao sa besmislom, večito se ludira – pravi se naivno, beskrajno lakomisleno. Zar je i ono u savezu sa Francom Jozefom I, je li povezano sa njim vezama zajedničke zavere? Treba pamtiti da svaku mrvicu smisla koja se ispili u tom proleću, odmah zasipaju bujice stostrukih izmišljotina, brbljajući kojekakve besmislice. Ptice tu brišu tragove, remete redove pogrešnom interpunkcijom. Tako to bujno proleće odasvud istiskuje istinu, i svaki slobodni pedalj, svaku pukotinu odmah pokriva svojim lisnatim rascvetom. Gde da se skloni prokleto, gde da nađe azil, ako ne tamo, gde ga niko ne traži – u tim vašarskim kalendarima i sanovnicima, u tim prosjačkim i božjačkim pesmicama, koje u prostoj liniji potiču iz albuma za marke?
XXXIV
Posle mnogih sunčanih nedelja došla je serija tmurnih i vrelih dana. Nebo je potamnelo kao na starim freskama, u zagušljivoj tišini sklupčale su se gomile oblaka, kao tragična bojišta na slikama napuljske škole. Na pozadini tih olovnih i mrkih gomila drečavo su svetlele kuće vatrenom, krednom belinom, koju su još više isticale oštre senke pervaza i pilastara. Ljudi su išli oborenih glava, puni mraka iznutra, koji se sakupljao u njima, kao pred buru, usred tihih električnih pražnjenja.
Bjanka se više ne pokazuje u parku. Očevidno je čuvaju, ne dozvoljavaju joj da izađe. Osetili su opasnost.
Danas sam u gradu video grupu gospode u crnim frakovima i cilindrima kako ravnomernim korakom diplomata idu preko trga. Bele grudi su im bleštale u olovnom vazduhu. Ćutke su posmatrali kuće, kao da su ih ocenjivali, išli su složnim, laganim ritmičnim korakom. Imali su kao ugalj crne brkove na glatko izbrijanim licima i sjajne oči, koje se glatko vrte u orbitama, kao zejtinom podmazane i pune rečitosti. Ponekad su skidali cilindre i otirali znoj sa čela. Svi su visoki, vitki, srednjih godina i imaju mrka lica gangstera.
XXXV
Dani su postali tamni, tmurni i sivi. Daleka potencijalna nepogoda leži dan i noć na dalekim horizontima ne prazneći se pljuskom. U velikoj tišini ponekad kroz metalni vazduh prolazi dah ozona, miris kiše, vlažan i svež povetarac.
Ali posle toga samo vrtovi opet šire ogromnim uzdasima vazduh i na hiljade puta rastu lišćem, utrkujući se, danju i noću, na akord. Sve zastave vise teško, potamnele, i nemoćno sipaju poslednje talase boja u zgusnutu auru. Ponekad u otvoru ulice neko obraća prema nebu svetlu, iz mraka isečenu polovinu lica, oka preplašena i sjajna – osluškuje šum prostranstava, električnog ćutanja plovećih oblaka, a dubinu vazduha probijaju kao strele, drhtave i šiljate, crno-bele lastavice.
Ekvador i Kolumbija mobilišu. U pretećem ćutanju tiskaju se na molu redovi pešadije, bele pantalone, belo ukršteno remenje na grudima. Čileanski jednorog se propeo. Vidi se uveče na nebu, patetična zverka, ukočena od bure, s kopitima u vazduhu.
XXXVI
Dani silaze sve dublje u dubinu i zamišljenost. Nebo se zatvorilo, pregradilo nadolazeći sve tamnijom čeličnom burom, i ćuti nisko natmureno. Zemlja spaljena i šarena prestala je da diše. Samo vrtovi rastu bez daha, prosipajući lišće besvesni i pijani, i svaku slobodnu pukotinu pokrivaju hladnom lisnatom supstancom. (Bubuljice pupoljaka bile su lepljive kao ospa koja svrbi, bolne i gnojne – sada zarastaju hladnim zelenilom, zaceljuju se mnogokratno list preko lista, nadoknađujući stostrukim zdravljem, stvaraju rezervu, preko mere i bez računa. Već su prekrili i zaglušili pod tamnim zelenilom izgubljeno dozivanje kukavice, čuje se još samo njen daleki i prigušeni glas utonuo u duboke vrtove, izgubljen pod poplavom srećnog rascveta.)
Zašto kuće tako svetle u tom potamnelom predelu? Ukoliko više se tmuri šum parkova, utoliko oštrija postaje krečna belina kuća i bez sunca svetli vatrenim refleksom spaljene zemlje, sve blistavije, kao da kroz jedan trenutak treba da se prekrije crnim pegama neke drečave i šarene bolesti.
Psi trče pijani, s nosevima u vazduhu. Nešto njuše nesvesni i uzbuđeni, jurcajući po mekom zelenilu.
Nešto hoće da provri iz zgusnutog šuma tih natmurenih dana – nešto senzacionalno, nešto preko svake mere ogromno.
Probam i merim, kakav događaj bi mogao biti ravan toj negativnoj sumi očekivanja, koja se skuplja u ogroman napon elektriciteta, šta bi moglo da se uporedi sa tim katastrofalnim padom barometra.
Negde već raste i postaje sve moćnije ono čemu se u celoj prirodi priprema ova izdubljenost, ta forma, to zijanje bez daha, koje parkovi ne mogu da ispune opojnim mirisom jorgovana.
XXXVII
Crnci, crnci, gomile crnaca u gradu! Viđeni su i ovde i onde, istovremeno na nekoliko tačaka grada. Jure kroz ulice u velikim bučnim, pocepanim ruljama, upadaju u prodavnice prehrambene robe, pljačkaju ih. Šale, gurkanja, smeh, beonjače koje se široko okreću, grleni zvuci i beli blistavi zubi. Dok je milicija mobilisana oni su nestali kao kamfor.
Predosećao sam to, nije moglo biti drukčije. Bila je to prirodna posledica meteorološkog napona. Tek sada sam svestan da sam od početka osećao: to proleće je postavljeno crncima.
Otkud u ovom kraju crnci, odakle su došle te horde negera u štraftastim pamučnim pidžamama? Je li veliki Barnum podigao u blizini svoj logor, idući s bezbojnim taborima ljudi, životinja i demona, jesu li se gde u blizini zadržali njegovi vozovi nabijeni beskrajnim žagorom anđela, životinja i akrobata? Nikada. Barnum je bio daleko. Moje podozrenje se kreće u sasvim drugom pravcu. Ništa neću reći. Zbog tebe ćutim, Bjanka, i nikakva mučenja neće izvući iz mene priznanje.
XXXVIII
Tog dana sam se oblačio dugo i brižljivo. Na kraju, već gotov, stojeći pred ogledalom, načinio sam na svom licu izraz spokojne i nemilosrdne odlučnosti. Pažljivo sam pogledao pištolj pre no što sam ga stavio u zadnji džep pantalona. Još jednom sam bacio pogled u ogledalo, dotakao rukom kaput pod kojim su na grudima bili sakriveni dokumenti. Bio sam spreman da mu se suprotstavim.
Osećao sam se sasvim miran i odlučan. Jer u pitanju je bila Bjanka, a šta ja ne bih bio u stanju da uradim za nju. Odlučio sam da Rudolfu ništa ne poveravam. Što sam ga bolje upoznavao, utoliko se u meni jače učvršćivalo ubeđenje da je to ptica niskog leta, nesposobna da se uzdigne iznad običnosti. Bilo mi je već dosta tog lica koje je zamiralo od konsternacije i bledelo od zavisti, kojom je dočekivalo svako moje novo otkriće.
Zamišljen brzo sam prešao kratki put. Kad se velika gvozdena kapija zalupila za mnom, drhteći od prigušene vibracije, naglo sam ušao u drugu klimu, u drugo pirkanje vetra, u stranu i hladnu okolinu velike godine. Crne grane drveća granale su se u posebno i otkinuto vreme, njihovi vrhovi još bez lišća račvali su se crnim šibljikama u belo nebo neke druge i strane sfere koje je visoko plovilo, zatvoreno sa svih strana alejama – odsečeno i zaboravljeno kao zaliv koji ne otiče. Glasovi ptica, izgubljeni i utišani u dalekim prostranstvima tog prostranog neba, drukčije su prekrajali tišinu, uzimali je u rad zamišljeno, tešku, sivu, unatraške odražavanu u tihom ribnjaku i svet je leteo u to ogledanje bez glave, gravitirao kao slep, pun žestine, u tu veliku, univerzalnu, sivu zamišljenost, u te prevrnute šrafcigere drveća koji su bežali bez kraja, u to veliko, zanjihano bledilo bez kraja i cilja.
Podignute glave, hladan i sasvim spokojan, zatražio sam da me prijave. Uvedoše me u polutamni hol. Tamo je vladao sumrak koji je podrhtavao od tihe raskoši. Kroz visok otvoren prozor kao kroz otvor flaute ulazio je u blagim talasima vazduh iz vrta, lekovito i uzdržljivo, kao u sobu u kojoj leži neko neizlečivo bolestan. Od tih tihih influenca koje su blago udisali filtrovi zavesa lako podignutih aurom vrta, i koje su blago prodirale kroz njih, oživljavali su predmeti, budili se sa uzdahom, bleštavi predosećaj je u plašljivim pasažima prelazio preko niza venecijanskih čaša u dubokoj vitrini, lišće tapeta je šuštalo preplašeno i srebrnasto.
Zatim su se tapete gasile, zalazile u senku i njihova napregnuta zamišljenost, godinama stisnuta u tom gustišu punom tamne spekulacije, oslobađala se strasno maštajući slepim treperenjem aromata kao stari herbarijumi, preko čijih sasušenih prerija preleću jata kolibrija i stada bizona, požari stepa i potere kojima skalpovi lepršaju o sedlu.
Čudna stvar, kako te stare unutrašnjosti ne mogu da nađu mir posle svoje burne, mračne prošlosti, kako u njihovoj tišini ponovo pokušavaju da se isceniraju već presuđeni i prošli događaji, stvaraju iste onakve situacije u beskrajnim varijantama, koje na sve strane prevrće na naličje jalova dijalektika tapeta. Tako se raspada ta tišina pokvarena do dna i demoralisana u hiljadostrukim razmišljanjima, u samotnim deliberacijama, sumanuto jureći preko tapeta u munjama bez sjaja. Zašto sakrivati? Zar se nisu morale iz noći u noć ovde umirivati preterane uzbune, ti nagomilani paroksizmi groznice, rasterivati injekcijama tajnih droga, koje su ih prenosile u široke, umirujuće i blage predele, pune – usred tapeta koje su se razmicale – dalekih voda i odraza?
Začuo sam neko šuštanje. Sa stepenica, sa lakejom ispred sebe, on je silazio snažan i dežmekast, štedljiv u pokretima, zaslepljen refleksom naočara od rogovine. Prvi put sam stao lice u lice s njim. Bio je tajanstven, ali ne bez satisfakcije zapazio sam već posle mojih prvih reči kako se u njegove crte urezuju dve duboke brazde zabrinutosti i gorčine. Dok je iza slepog sjaja svojih naočara uzimao na svoje lice masku veličanstvene nepristupačnosti – video sam kako između nabora te maske kradom prolazi bledi strah. Postepeno je postajao zainteresovaniji, po pažljivom licu se videlo da tek sada počinje da me ceni. Pozvao me je u svoj kabinet koji se nalazio pored ove odaje. Prilikom našeg ulaska neka ženska prilika u beloj haljini je odskočila od vrata, preplašena, kao da je prisluškivala, i udaljila se u dubinu stana. Je li to bila Bjankina guvernanta? Činilo mi se, prelazeći prag te sobe, da ulazim u džunglu. Mutnozeleni polumrak te sobe bio je vodnjikavo iscrtan senkama drvenih roletni spuštenih na prozorima. Po zidovima su bile izvešane botaničke tablice, u velikim kavezima su letele male šarene ptičice. Očevidno u nameri da dobije u vremenu, opisivao mi je primerke starog oružja, džilita, bumeranga i tomahavaka, izvešanih po zidovima. Moj izoštreni njuh je osećao miris kurare. Za vreme dok je on baratao nekom vrstom varvarske halebarde, preporučio sam mu da bude što oprezniji i da savlada svoje pokrete a svoju opomenu sam podupro naglo izvađenim pištoljem. Neprijatno se osmehnuo, malo zbunjen, i ostavio oružje na svoje mesto. Seli smo za teški pisaći sto od abonosa. Odbio sam cigaru koju mi je ponudio, zaklanjajući se za apstinenciju. Tolika opreznost mi je međutim odnela njegovo priznanje. Sa cigarom u opuštenim ustima posmatrao me je s nekom groznom naklonošću koja nije budila poverenje. Zatim, listajući tobož rasejano i nemarno čekovnu knjižicu, iznenada mi je predložio kompromis, pominjući cifru sa mnogo nula dok su mu zenice pobegle u kut očiju. Moj ironični pogled naterao ga je da brzo ostavi tu temu. Sa uzdahom je raširio trgovačke knjige. Počeo je da mi objašnjava stanje svojih poslova. Bjankino ime nije nijednom pomenuto među nama, iako je ona bila prisutna u svakoj našoj reči. Gledao sam ga netremice, a sa mojih ustiju nije silazio ironičan osmeh. Najzad se nemoćno zavalio u stolicu. »Vi ste nepomirljivi«, rekao je kao za sebe, »šta vi zapravo hoćete?« Počeo sam ponovo da govorim. Govorio sam prigušenim glasom, zadržavajući žestinu. Na mojim obrazima su se pojavili crveni pečati. Nekoliko puta sam drhteći izgovorio Maksimilijanovo ime, izgovorio sam ga naglašeno, posmatrajući svaki put kako lice njegovog protivnika postaje sve bleđe. Najzad sam završio teško dišući. Sedeo je zdrobljen. Više nije vladao svojim licem, koje iznenada postalo staro i umorno. »Vaše odluke«, završio sam, »pokazaće mi da li ste sposobni da shvatite novo stanje stvari i da li ste spremni da ga priznate svojim postupcima. Zahtevam činjenice i još jednom činjenice…«
Drhtavom rukom hteo je da dohvati zvonce. Zadržao sam ga pokretom ruke i s prstom na obaraču pištolja povukao sam se natrag iz sobe. Na izlasku sluga mi je dao šešir. Našao sam se na terasi oblivenoj suncem, sa očima još punim uskovitlanog mraka i vibracija. Silazio sam niz stepenice, ne okrećući se, pun trijumfa i siguran da se sada već ni kroz jedan od spuštenih kapaka palate neće promoliti za mnom iz zasede ubilačko grlo dvocevke.
XXXIX
Važni poslovi, državni poslovi od najveće važnosti primoravaju me često da držim poverljive konferencije sa Bjankom. Brižljivo se pripremam za njih sedeći do kasne noći za pisaćim stolom nad tim dinastičkim stvarima najtugaljivije prirode. Vreme protiče, noć tiho zastaje u otvorenom prozoru iznad stone lampe, sve kasnije i svečanije, načinje sve kasnije i tamnije slojeve, prekoračuje sve dublje stepene posvećivanja i razoružava se u prozoru, nemoćna u neiskazivim uzdasima. Dugim laganim gutljajima tamna soba guta zabačene delove parka u svoju dubinu, u hladnim transfuzijama izmenjuje svoj sadržaj sa velikom noći, koja nailazi narasla mrakom, sa setvom perjastog semenja, tamnih čestica prašine i nemih plišanih mušica koje obleću zidove u tihoj panici. Gustiši tapeta se ježe od straha u mraku, srebrnasto narogušeni, sejući kroz lišće koje pada te sumanute i letargične drhtaje, te hladne ekstaze i uzlete, taj transcendentalni strah i nadolaženje k svesti, kojih je puna majska noć izvan svojih margina, kasno posle ponoći. Njena prozirna i staklena fauna, laki plankton komaraca, pokrivao me, nagnutog nad hartijama, obrastajući prostranstvo sve više i više tim penušavim, finim belim vezom, kojim se veze noć kasno posle ponoći. Na hartiju padaju cvrčci i komarci napravljeni od skoro prozračnih tkiva noćnih spekulacija, staklene đinđuve, tanki monogrami, arabeske koje je noć izmislila, sve veće i sve fantastičnije, velike kao slepi miševi, kao vampiri, načinjeni od same kaligrafije i vazduha. Zavesa vrvi od te putujuće čipke, od tihe invazije te imaginarne, bele faune.
U takvu noć van margine, ne znajući granica, prostor gubi svoj smisao. Okružen tim svetlim kovitlacima komaraca, sa svežnjem najzad gotovih hartija, činim nekoliko koraka u neodređenom pravcu, u slepi ćorsokak noći, koji mora da se završava vratima, upravo belim Bjankinim vratima. Pritiskam bravu i ulazim u nju, kao iz sobe u sobu. I pored toga moj šešir karbonara šušti kao nekim vetrom dalekog puta kad prelazim prag, moja kravata fantastično šuška na promaji, pritiskujem na grudi torbu punu najtajnijih dokumenata. Kao da sam iz predsoblja noći ušao u pravu noć! Kako se duboko diše tim noćnim ozonom! Tu je matičnjak, tu je srž noći nadošle jasminom. Tek tu počinje ona svoju pravu istoriju. Velika lampa sa ružičastim abažurom gori nad uzglavljem kreveta. U njenom rumenom polumraku spava Bjanka među ogromnim jastucima, nošena nadošlom posteljom kao plimom noći, ispod široko otvorenog i znojavog prozora. Bjanka čita oslonjena na bledu ruku. Na moj duboki poklon odgovara kratkim pogledom iznad knjige. Viđena izbliza njena lepota kao da se usteže, uvlači se u sebe kao uvrnuta lampa. Sa bogohulnom radošću vidim da njen nosić uopšte nije tako plemenito skrojen, a ten joj ni izdaleka nije savršen. Posmatram to sa izvesnim olakšanjem, iako znam da je to povlačenje njenog sjaja samo kao iz sažaljenja i samo zato da ne bi zadržavalo dah i oduzimalo moć govora. Ta lepota se posle brzo regeneriše pomoću medijuma udaljavanja i postaje bolna, da se ne može podneti i preko svake mere.
Ohrabren njenim pokretom sedam kraj kreveta i počinjem moj izveštaj, služeći se pripremljenim dokumentima. Kroz otvoren prozor iza Bjankine glave teče besvesni šum parka. Cela šuma, stisnuta iza prozora, teče nizovima drveća, prodire kroz zidove, širi se svuda prisutna i sveobuhvatna. Bjanka sluša malo rasejano. Zapravo ljuti me što za to vreme ne prestaje da čita. Dozvoljava da svaki problem osvetlim sa svih strana, da pokažem sve pro i contra, zatim dižući oči sa knjige i trepćući pomalo besvesno rešava ga brzo, vešto i sa zadivljujućom tačnošću. Pažljiv i oprezan prema svakoj njenoj reči, vredno hvatam ton njenog glasa, da bih prodro u sakrivenu intervenciju. Zatim joj smerno podnosim dekrete na potpis i Bjanka potpisuje, spuštenih trepavica, koje bacaju dugu senku i sa lakom ironijom posmatra ispod njih kako stavljam svoj premapotpis.
Možda kasno vreme, davno pređena ponoć, ne pogoduje koncentraciji nad državnim problemima. Noć, izašavši iz poslednjih granica, naginje ka izvesnoj raskalašnosti. Za vreme dok mi tako razgovaramo, iluzija sobe se rasplinjava sve više, mi smo upravo u šumi, žbunovi paprati prekrivaju sve uglove, tik iza kreveta prolazi zid šikare, pokretan i pun spletova. Iz tog lisnatog zida u svetlu lampe izlaze krupnooke veverice, detlići i noćne zverčice i nepomično gledaju u svetlost sjajnim, buljavim očima. Počevši od izvesnog vremena ulazimo u nelegalno vreme, u noć bez kontrole, podložnu svim nestašlucima i noćnim osobenjaštvima. To što se još dešava nekako je van računa, ne uzima se u obzir, puno je sitnica, neuračunljivih ispada i noćnih nestašluka. Samo tome mogu da pripišem čudne promene koje se dešavaju u Bjankinom raspoloženju. Ona, uvek tako uzdržana i ozbiljna, pravo oličenje poslušnosti i lepe discipline, postaje sada puna hirova, prkosa i neuračunljivosti. Papiri leže rašireni na velikoj ravnini njenog jorgana. Bjanka ih nemarno uzima u ruku, kao preko volje baca pogled na njih i ravnodušno pušta kroz razmaknute prste. Nabubrelih ustiju, podbočivši glavu bledom rukom, odlaže svoju odluku i pušta me da čekam. Ili se okreće leđima prema meni, zapušava uši rukama, gluva za moje molbe i ubeđivanja. Iznenada bez reči, jednim pokretom nožice ispod jorgana zbacuje sve papire na zemlju i sa visine svojih jastuka zagonetno raširenim očima gleda kako ih nisko pognut vredno skupljam sa zemlje, otpirujući sa njih iglice. Ti kaprisi, uostalom puni čari, ne olakšavaju mi ionako već tešku i odgovornu ulogu regenta.
Za vreme naših razgovora žubor šume, narastao od hladnog jasmina, putuje kroz sobu celim miljama predela. Sve novi i novi delovi šume prolaze i putuju, nizovi drveća i žbunja, ceo šumski dekor plovi kroz sobu, šireći se. Tada postaje jasno da smo u stvari od početka u nekom vozu, u noćnom šumskom vozu koji se lagano kreće ivicom jaruge po pošumljenoj okolini grada. Otuda ta opojna i duboka promaja, koja skroz protiče kroz te kupee uvek novim nitima i izdužuje se u beskrajnu perspektivu predosećanja. Čak se i kondukter s fenjerom javlja odnekud, izlazi između drveća i buši nam karte svojim kleštama. Tako ulazimo u sve dublju noć, otvaramo joj sasvim nove anfilade, pune treskanja vrata i promaja. Bjankine oči postaju duboke, njeni obrazi plamte, čarobni osmeh rasteže njena ustašca. Da li hoće da mi nešto poveri? Nešto najtajnije? Bjanka govori o izdaji i njeno malo lice plamti od ekstaze, oči joj se sužavaju od navale uživanja kad mi, uvijajući se kao gušter pod jorganom, podmeće izdaju najsvetije misije. Uporno sondira moje pobledelo lice slatkim očima koje postaju razroke. »Učini to«, šapuće uporno, »učini to. Postaćeš jedan od njih, od tih tamnih crnaca…« A kada ja preklinjućim gestom stavljam prst na usta, pun očajanja – njeno sitno lice naglo postaje zlo i otrovno. »Smešan si sa tom svojom nesalomljivom vernošću i celom svojom misijom. Bogzna šta uobražavaš o svojoj nezamenljivosti. A kad bih izabrala Rudolfa! Volim ga hiljadu puta više nego tebe, dosadnog pedanta. Ah, on bi bio poslušan do zločinstva, do uništenja svoga bića, do samog uništenja…« Zatim iznenada trijumfalna lica pita: »Sećaš li se Lonke, ćerke pralje Antosje, sa kojom si se igrao kao mali?« Pogledao sam je začuđen. »To sam bila ja«, rekla je kikoćući se, »samo što sam ja tada još bila dečak. Jesam li ti se tada sviđala?«
Ah, u samoj srži proleća se nešto kvari i kida. Bjanka, Bjanka, da li me i ti razočaravaš?
Bruno Šulc
Nastaviće se
Preveo: Stojan Subotin
