Gurđijev kaže: “Kada je moj otac umirao, rekao mi je da zapamtim samo jednu stvar: “Kad god si ljut, sačekaj dvadeset četiri sata, a onda učini šta god želiš. Čak i ako želiš da ubiješ, idi i ubij, ali čekaj za dvadeset četiri sata.”
Dvadeset četiri sata je previše, dvadeset četiri sekunde će delovati. Samo čekanje vas promeni. Energija koja je tekla prema ljutnji uzela je novi pravac. To je ista energija. Ona može postati ljutnja, ona može postati saosećanje. Samo joj pružite priliku.
Tako stari spisi kažu: “Ako dobra misao dođe u tvoj um, nemojte je odgađati; delujte odmah. A ako rđava misao dođe u vaš um, odložite je; nikada ne delujte odmah.” Ali mi smo vrlo lukavi i promućurni, mi mislimo. Kad god dobra misao dođe, mi je odgodimo.
Mark Tven je pisao u svojim memoarima da je slušao sveštenika u crkvi deset minuta. Predavanje je bilo divno, i on je mislio u svom umu: “Danas ću dati donaciju od deset dolara.
Sveštenik je divan. Crkva mora da se pomogne!” Odlučio se da pokloni deset dolara posle predavanja. Posle deset minuta je počeo da misli da bi deset dolara bilo previše, pet će biti dovoljno. Posle još deset minuta je mislio: “Ovaj čovek čak ne vredi ni pet.”
On više nije slušao. Brinuo je o svojih deset dolara. Nije nikome govorio, ali sada ubeđuje sebe da je ovo previše. Vremenom je rekao: “Predavanje se završilo, odlučio sam da ne dam ništa. A kada je čovek došao blizu mene da uzme priloge, dok se kretao, pomislio sam da uzmem nekoliko dolara i pobegnem iz crkve!”
Um se stalno menja. On nikada nije statičan, on je tok. Ako je nešto rđavo tu, sačekajte malo. Ne možete pričvrstiti um, um je tok. Samo čekajte! Samo sačekajte malo, i nećete biti sposobni da učinite zlo. Ako je tu neko dobro i želite da ga učinite, učinite to odmah jer um se menja, posle nekoliko minuta nećete biti sposobni to da učinite. Dakle ako je to delo ljubavi, ne odlažite ga. Ako je nešto nasilno ili destruktivno, odgodite to malo.
Ako ljutnja dođe, odložite je makar za nekoliko udisaja, i nećete biti sposobni da je iskažete. Onda ste slobodni da delujete. Nastavite neprekidno. To postaje navika; ne treba da mislite. Onog momenta kada ljutnja uđe, odmah vaš mehanizam započinje da diše brzo, duboko. Za manje od jedne godine postaće vam apsolutno nemoguće da budete ljuti. Nećete biti sposobni da budete ljuti.
Bilo koja praksa, bilo koji svesni napor, može promeniti vaše stare obrasce. A to nije posao koji se može obaviti odmah; to će tražiti vreme – jer ste stvorili vaš obrazac navika u mnogim, mnogim životima. Čak ni u jednom životu vi ne možete promeniti to – to je previse rano.
Moji sannyasini mi dolaze i kažu: “Kada će se to dogoditi?” a ja kažem: “Ubrzo.” A oni kažu: “Šta mislite pod vašim “uskoro”, jer ste nam godinama govorili “uskoro”?”
Čak i u jednom životu se to dešava – to je ubrzo. Kad god se to dogodi, to se desilo pre njegovog vremena jer ste vi stvorili ovaj obrazac u tako mnogo života. To treba da bude uništeno, osveženo. Stoga u bilo koje vreme, u bilo kom životu, to nije prekasno.
Njihov prekid nastaje uz pomoć trajnog unutrašnjeg napora i nevezivanja.
Od ovo dvoje, abhyasa unutrašnja praksa je napor da se bude čvrsto utvrđen u sebi samom.
Suština abhyase je da se bude usredišten u sebi. Šta god da se dogodi, ne treba odmah da se uzbuđujete i reagujete. Prvo treba da budete usredišteni u sebi, iz te usredsređenosti da posmatrate okolo i onda odlučite.
Neko vas uvredi i vi ste povučeni njegovom uvredom. Vi ste uzbuđeni bez savetovanja sa svojim centrom. Čak i bez vraćanja do centra ni za jedan trenutak, vi ste uzbuđeni.
Abhyasa označava unutrašnju praksu. Svesni napor znači: “Pre nego što se pokrenem van, moram se pokrenuti unutra. Prvo kretanje mora biti prema mom centru; prvo moram biti u kontaktu sa svojim centrom. Tamo, usredišten, pogledaću situaciju i onda odlučiti.” A ovo je tako ogroman, tako preobražavajući fenomen. Jednom kada ste usredišteni unutra, cela stvar izgleda drugačija; perspektiva se promenila. To možda neće izgledati kao uvreda. Čovek može samo da izgleda glup. Ili, ako ste stvarno usredišteni, vi ćete saznati da je on u pravu.
“To nije uvreda. Nije rekao ništa pogrešno o meni.”
Čuo sam da se jednom dogodilo – ne znam da li je to istina ili ne, ali sam čuo ovu anegdotu – da je jedan novinar neprekidno pisao protiv Ričarda Niksona, neprekidno! – klevetajući ga, osuđujući ga. Onda je Ričard Nikson otišao kod izdavača i rekao: “Šta činite? Govorite laži o meni i to dobro znate!” Izdavač je rekao: “Da, znamo da govorimo laži o vama, ali ako počnemo govoriti istinu o vama, bićete u većoj nevolji!”
Dakle, ako neko govori nešto o vama on možda laže, ali samo pogledajte ponovo. Ako je on stvarno u pravu, to može biti gore. Ili, sve što on kaže može da se primeni na vas. Ali samo kada ste usredišteni, možete posmatrati sebe nepristrasno.
Patanjđali kaže da od ova dva, abhyasa unutrašnja praksa – jeste napor da se bude čvrsto utvrđen u sebi. Pre pokretanja u delo, bilo koje vrste delovanja, krenite u sebe. Prvo budite utvrđeni tamo – makar samo za jedan jedini trenutak – i vaša akcija će biti totalno različita. To ne može biti neki nesvesni obrazac od ranije. To će biti nešto novo, to će biti jedan živi odgovor. Samo pokušajte to. Kad god osećate da ćete ići da delujete ili učinite nešto, pokrenite se prvo unutra, jer šta god da ste činili do sada postalo je slično robotu, mehaničko. Vi ste to stalno činili, neprekidno, u ponavljanim ciklusima.
Samo vodite dnevnik trideset dana – od jutra do večeri, trideset dana, i moći ćete da vidite obrazac. Vi se krećete kao mašina; vi niste čovek. Vaši odgovori su mrtvi. Sve što činite jeste predvidljivo. A ako izučite svoj dnevnik pronicljivo možda ćete moći da dešifrujete obrazac – da ste ponedeljkom, svakog ponedeljka ste ljuti; svake nedelje čulni, seksualni; svake subote ste borbeni. Ili ujutru ste dobri, posle podne osećate gorčinu, a uveče ste protiv celog sveta. Možete videti obrazac. Jednom kada sagledate obrazac, možete zapaziti da radite kao robot. A biti robot je ono što je nevolja. Treba da budete svesni, a ne mehanička stvar.
Gurđijev je imao običaj da kaže: “Čovek, ovakav kakav jeste, je mašina”. Vi postajete čovek samo kada postanete svesni. A ovaj konstantan napor da se bude utvrđen u sebi učiniće vas svesnim, oslobodiće vas mehaničnosti, učiniće vas nepredvidljivim, učiniće vas slobodnim. Onda neko može da vas vređa a vi ćete se još smejati; ranije se nikada niste smejali. Neko može da vas uvredi, a vi da osećate ljubav prema čoveku; ranije to niste osećali.
Neko može da vas uvredi, a vi možete biti zahvalni prema njemu. Nešto novo se rodilo. Sada
vi stvarate svesno biće u sebi.
Prva stvar koju treba uraditi pre kretanja u akciju – jer delovanje znači kretanje spolja – je kretanje unutra, a onda prema drugima, odlaženje od sebe. Svaki čin je odlaženje dalje od sebe. Pre nego što odete dalje od sebe, pogledajte, imajte kontakt, uronite u unutrašnje biće.
Prvo budite utvrđeni.
Pre svakog trenutka, neka bude trenutak meditacije; to je abhyasa. Šta god da radite, pre rada zatvorite svoje oči, ostanite smireni, krećite se unutra. Samo postanite bestrasni, nevezani, tako da možete gledati na sve kao posmatrač, nepristrasno – kao da niste uključeni, vi ste samo svedok. A onda se krećite!
Osho
