3. februar 1889.
Kada sam sa dobrim Rulenom izašao iz bolnice, činilo mi se da mi ništa nije bilo, tek posle sam osetio da sam bio bolestan. Šta ćeš, ima trenutaka kada se sav izobličim od egzaltiranosti, ili ludila, ili predviđanja, kao neki grčki prorok na svom tronošcu.
Tada sam vrlo rečit i govorim kao Arležanke, ali sve to čini da se osećam užasno slabim..
Moram da naglasim da su susedi posebno dobri prema meni, s obzirom na to da svi ovde pate, što od groznice, što od halucinacija ili ludila, razumemo jedni druge, kao članovi iste porodice. Išao sam juče da posetim devojku kod koje sam bio u svom rastrojstvu, tamo su mi govorili da ovde u kraju, takve stvari nisu neuobičajene. Ona je propatila, bila se onesvestila, ali se posle smirila. Uostalom, o njoj lepo govore..
Ali, mene ipak ne treba smatrati sasvim zdravim. Ljudi odavde, koji su bolesni kao i ja govore mi istinu. Čovek može biti star ili mlad, ali uvek će biti trenutaka kada će gubiti razum.Zato ne tražim od tebe da govoriš da mi nije ništa, ili da mi neće biti ništa.
(Tokom februara Vinsentovo stanje se pogoršalo. Umišljao je da hoće da ga otruju. Pošto Teo nije imao nikakvih novosti iz Arla, poslao je telegram doktoru Reju i od njega, 13. Februara, dobio sledeći odgovor: „ Vinsent je mnogo bolje, nadamo se da ćemo ga izlečiti, za sada, ne brinite.“ Nekoliko dana kasnije, Teo je dobio pismo od Vinsenta.)
