Čovek ne može dovoljno da mu se nadivi; o Fransu se pričalo da je volterovska duša, ateista, skeptik, epikurejac i paganin. A istina je da je malo pisaca u svetu koji uživaju toliko poštovanje kao Anatol Frans. Svetinu i bezočnike je zbunilo što on voli da se smeje. Ali setimo se da su u srednjem veku, u doba istinske vere, u crkvama prikazivane lakrdije; papama su prilikom velikih procesija u lice izvikivali nadimke i ismevali ih na ulici. Smelo se. Zašto? Jer je to jedan od najviših stepena pijeteta. Ono što je čoveku priraslo za srce, on to mazi, prema tome je grub iz nežnosti, kao muškarac prema dragani, kao otac prema detetu. Čovek se igra samo sa onim koga voli. Čovek grdi samo najboljeg prijatelja. Čovek istinski voli samo ono čime se igra, samo ono čemu se ruga i podsmeva. Jer samo to prihvata ozbiljno.
Pisac Pajaca naše gospe nije paganin. Frans je bigotan – rekao je neko jednom. I to je tačno! Frans je bigotan srednjovekovni, verni katolik. Ali neverni popovi nisu shvatali njegovu nežnost i duboku veru, nisu razumevali njegov anđeoski pijetet, i proglasili su ga za bezbožnika.
Ono čemu se Frans podsmeva, to i voli: Francusku (Ostrvo pingvina), božanski poredak (Pobuna anđela), Crkvu (Savremena istorija), veliki vek (Bogovi su žedni).
Frans je na mnogo mesta poput molitvenika.
Bela Hamvaš
Žak Anatol Tibo, poznat kao Anatol Frans, rođen je u Parizu 16. aprila 1844. godine.
Kao sin Noela Tiboa, bibliofila, Anatol je dobio zadivljujuću kulturu. Počeo je da radi u biblioteci Senata 1876. Tu je dao otkaz 1890. godine i od tada se potpuno posvetio pisanju. Bio je i pasionirani kolekcionar i bibliofil.
Frans je primljen u francusku Akademiju 1896. Priznat, uticajan, bogat, angažuje se u mnogim procesima (aferi Drajfus npr).
Dobio je Nobelovu nagradu za svoje celokupno književno delo 1921.
Papa 1922. godine osuđuje i zabranjuje sve njegove knjige.
Prisustvovao je proslavi organizovanoj u njegovu čast povodom njegovog 80. rođendana, 1924. Umro je iste te godine.
Epikurov vrt
Rod ljudski nije podložan neograničenom napredovanju. Da se on razvije bilo je potrebno da na zemlji budu izvesni fizički i hemijski uslovi koji nikako nisu stalni. Bilo je vreme kada naša planeta nije bila pogodna za čoveka: ona je bila suviše topla i suviše vlažna. Doći će i vreme kad mu više neće pogodovati: bice suviše hladna i suviše suha. Kad se sunce bude ugasilo, što ne može izostati, davno pre toga zemlja će biti biti bez ljudi. Poslednji biće isto tako nesposobni i glupi kao što su bili prvi. Oni će zaboraviti sve veštine i sva znanja. Oni će se bedno ispružiti u pećinama, ukraj glečera čije će providne gromade tada klizati nad iščezlim ruševinama varoši u kojima se sad misli, voli, pati, nada. Svi brestovi, sve lipe biće izumrle od zime: i jele će vladati same na sleđenoj zemlji. Ovi poslednji ljudi, očajni, ne shvatajući da su to, nece ništa znati o nama, ništa o našem geniju , ništa o našoj ljubavi, a ipak oni će biti naša novorođena deca i krv naše krvi. Slab jedan ostatak kraljevske inteligencije, nesiguran u njihovoj otupeloj lubanji, održaće im jos neko vreme prevlast nad merdevinama namnoženim oko njihovih pećina. Narodi i plemena biće iščezla pod snegovima i ledom, sa varošima putevima, vrtovima starog sveta. Jedva nekolike porodice opstojaće. Žene, deca, starci, ukočeni jedan preko drugog, videće kroz otvore njihove pećine kako se nad njihovim glavama tužno uspinje jedno tamno sunce po kome će, kao po ugarku koji se gasi protrčavati riđi plameni, dok će zaslepljujući sneg zvezda i dalje sijati celoga dana u crnom nebu, kroz ledeni zrak. Eto šta će se videti: ali, u svojoj gluposti, oni čak neće znati da vide nešto. Jednoga dana, poslednji od njih ispustiće bez mržnje i bez ljubavi u dušmansko nebo zadnji ljudski dah. A zemlja će produžiti da se kotrlja, noseći kroz ćutljive prostore pepele čovečanstva, Homerove poeme i uzvišene odlomke grčkih mramora, priljubljene uz njene ohladnele bokove. I nikakva misao više neće poleteti put beskraja, iz nedara ovog globusa gde se duša toliko usuđivala, nikakva ljudska misao bar. Jer ko može reći da druga kakva misao neće doći do svesti o sebi i da taj grob u kome ćemo mi počivati neće biti kolevka jedne nove duše? Kakve duše, ja ne znam. Duše insekta, možda.
Anatol Frans
Zadatak je da se spase stotinu knjiga. Svejedno je da li iz opsednutog grada, ili iz opsednutog sveta. Takvih stotinu knjiga s kojima bi se, ako bi nestale sve ostale knjige, uglavnom mogla uspostaviti književna linija čovečanstva
Ovom prilikom nije reč o tome da neko sačini katalog lektire za putovanje, ili da se iz razbibrige ponese na „pusto ostrvo“ sto svojih omiljenih pisaca, nego o tome da se priberu takva dela koja je već odavno trebalo da budu prevedena na sve jezike. Bar jedna od ovih stotinu knjiga bi uvek trebalo da se nalazi na noćnom ormariću, kako bi čovek, ako ne više, ono bar jednu jedinu reč pročitao pre spavanja i od istinskog sadržaja ljudskog bića bar nešto poneo sa sobom, kao svetlost, u noćnu tamu.
Pod stotinu knjiga ne treba podrazumevati sto svezaka. Ova situacija bi izazvala mnoge neobičnosti: kod Getea bi trebalo izostaviti Ekermana, ili pesme, kod Dostojevskog i Tolstoja sve sem jednog dela, kod dvotomnog Platona jedan tom.
Stotinu knjiga znači sto životnih dela, sto opusa, glavninu onoga što čini sto autorskih dela. Tamo gde je reč o samo jednoj jedinoj knjizi, kao kod Rablea ili Dantea, nema pogađanja. Moderni autori su pak višetomni; kod njih su naslovi knjiga predmet rasprave, broj knjiga je otvoreno pitanje.
Individualni ukus će izmeniti deset knjiga u ovom katalogu, možda dvadeset, eventualno trideset. Odstupanja se mogu napadati i braniti. Za pedeset dela svi ćemo se bezuslovno saglasiti; eventualno za šezdeset, u najpovoljnijem slučaju za osamdeset. Sudeći prema verovatnoći – za najvažnijih osamdeset.
Bela Hamvaš
