Notes

Gabrijel Garsija Markes – S puta po istočnoj Evropi [Knjiga dana]

Markes protiv Markesa

Piše: Teofil Pančić

Radio je veoma jeftin u Sovjetskom Savezu, ali sloboda slušanja svodi se na izbor: ili slušati Radio Moskvu, ili ne koristiti radio.

Tamo gde uistinu postoji pisac, tamo ima i književnosti, sjajne i vrhunske, čak i ako je maskirana u novinarstvo; tamo gde pisca nema, ne pomaže ništa, majko, ni ljekari ni travari, ni romani, novele, dramoleti ni sonetni venci: tamo su samo šuplje reči nagomilane kao trunje u zapušenom sudoperu, pa čitaocu nema druge nego da ga otpuši i pusti verbalne naplavine da se srećno rastoče u slivniku Ništavila. Tamo gde, dakle, ima istinskog literarnog dara, zova i poziva, biće i milosti uobličenja, bez obzira na formu i okolnosti, a gde toga nema, uzalud i sva poza i sav šušur, i “boemski” šešir i lula i brada sve po redu, tamo se samo mrtve reči pljuckaju kao muhoserine, i čeka se da neko sve to fino pomete u utešni zaborav, već za života piščevog, ako u njemu pisca nema, nego samo kovača bižuterije na kilo, aranžera izloga jeftinih slatkiša.

Gabrijel Garsija Markes je od roda i kova pisaca, i to onih ponajboljih, to ćeš mu, ako išta o čitanju – a onda i o pisanju – znaš priznati čak i kad te stane zamarati svojim neumerenostima, a kamoli tamo gde je sav od jednog komada, pa se nema šta ni oduzeti ni dodati, nego samo uživati u nečemu što te prevazilazi, a tebi sve drago što te prevazilazi, jer kakav bi to uopšte (čitalački, a i inače) život bio u kojem bi ti bio najbolji?! E, taj je i takav Markes, iz svojih razloga, dubokih i nazbiljskih, celoga veka bio i novinar, stalo mu je bilo do toga da i u formi pisanoga novinarstva, toj možda i žanrovskoj esenciji dvadesetog veka, ostavi trag, ne tek da rmbači za plaćanje režija, nego da njegovo novinarstvo bude integralan i ravnopravan deo njegovog dela. Znaju to, ili bi morali znati, svi koji su se kadgod sreli s – nedovoljno, doduše, prevođenim – njegovim žurnalističkim i žurnalizmu bliskim radom, a da je tome tako još jednom prisnažuje i nedavno prevedena kolekcija reportaža i putopisa S puta po istočnoj Evropi (prevela Biljana Isailović; Sezam Book, Beograd 2018).

Ovi su tekstovi izvorno nastali i objavljeni pred kraj pedesetih godina, Markes je mladi kolumbijski novinar koji baza Evropom tek ovlašno oporavljenom od rata nad ratovima, duboko podeljenom na Istok i Zapad. Markesova je domovina čak zapadno od tog Zapada, ona dakle duboko pripada tom zapadnom svetu, ali mu pripada sa južne, periferijske strane, pomalo joj je neudobno u toj podređenoj pripadnosti – tako je barem ako mladoga Markesa pitate – pa bi da istraži i neke moguće alternative. I tako se Markes i još dvoje prijatelja, dosađujući se već pomalo u Francuskoj i Zapadnoj Nemačkoj, naprasno odlučuju na avanturu koja će potrajati nedeljama: na istraživačko-pustolovno putovanje rasklimatanim kolima i vozovima bez voznog reda, pa i peške ako treba, nastojeći da prozru što dublje u sfumato prizore tog sveta intrigantnog koliko i zastrašujućeg, sveta koji životari da li oslobođen ili ipak zatočen od jedne velike, (pre)ambiciozne utopije. Ili od njenih zemaljskih namesnika, a sa namesnicima utopije vam je isto kao i s namesnicima vere: nekako su uvek ispod nivoa vlastitog Učenja…

Vreme u kojem se ova avantura odigrava nije nevažno za oblik koji će priča dobiti. Pedesete polako idu kraju, Staljina više nema, krenula je stidljiva destaljinizacija, u vazduhu se oseća južina, knuta je pomalo popustila, negde i poviše; Berlinskog, pak, zida još nema (on će nići preko noći 1961, kad DDR vrhuška i njeni kremaljski gospodari kanda shvate da će im u protivnom ostati tek zemlja bez ljudstva, osim onog najslabije upotrebljivog), a sve što je progresivno među pesnicima i misliocima Zapada, dakle, sve što nije baš reakcionarno, još se uveliko zanosi tobože bajnim mogućnostima dokinuća trulog buržoaskog sveta, tom velevažnom objavom sa Istoka, zarad čije epohalne potrebitosti vredi zažmuriti na jedno oko, ili oba, ili sva tri, nad ponekim gulagčićem, masovnim gladomorom ili kakvom drugom nepodopštinom, valjda žalosno neizbežnom na ovoj burnoj tački dijalektičkog razvoja.

A kako će se mladi Markes razabrati u svemu tome? On bi, očevidno je od početka do kraja, jako želeo i voleo da veruje – kao neki mladomisnik koji se hrve sa sumnjama u postojanje natprirodnog bića – jer njemu je goruće potrebno da ugleda Svetlost na istoku. Istovremeno, avaj, Markes je pisac i Markes je novinar, i jedno i drugo – ili je to kod ponajboljih bazično isto? – u najrafiniranijem mogućem vidu, pa otuda njegovo pisanje ne može biti laž, jer laž je greh, čak i više estetske nego etičke naravi. I tako dobijamo jednu pomalo šizofrenu tekstualnost: Markes-svedok, putnik, hodočasnik, živo i predarovito, s briljantnom pronicljivošću opisuje to što vidi, a to što vidi uglavnom je odrpanost, bešćutnost, tihi očaj utapan u lošem alkoholu i bednoj cikoriji ili urlajuće poživotinjenje, to je ropstvo pod novim imenom, to su mase obespravljenih i obeznađenih ljudi kojima nije do utopijskog metafizičarenja nego do sočne šnicle, dobrog piva, kokakole, najlon čarapa i slobodnog čitanja i diskutovanja, do svega što im je nedostupno. To je svet besmislenih višečasovnih dreždanja na granicama, sadističkog birokratskog iživljavanja u svakom i najsitnijem aspektiću života, a koje jeste jedan Pražanin, Kafka se zvao, odavno naslutio, no su ga ovi stostruko prevazišli, a samog Kafku zabranili kao nepoćudnog izveštača iz stvarnosti. Ono što Markes vidi u besmislenom i nesrećnom patrljku Nemačke prozvanom DDR, u pijanoj i očajnoj, mada i neuništivo vibrantnoj Poljskoj, u posle sloma ustanka urnisanoj i prestravljenoj Mađarskoj, a da i ne govorimo o zaumnoj, veličinom i količinom svega impresivnoj, a opet neljudski zastrašujućoj konstrukciji zvanoj Sovetski Savez, te uz delimičan izuzetak srećnije (jer – tako dubinski zapadne!) Češke, to je, dakle, naličje sanjanog sveta, pre noćna mora nego ovaploćenje negovane fantazije lepih duša. Ali, Markes tumač i interpretator počesto ne pristaje da veruje Markesu svedoku, nego “filozofira” tražeći neku dublju suštinu u viđenom, neku koja bi mogla stvarnost protumačiti na neki drugačiji način, koji bi joj više išao u korist. Ove su reportaže delom, dakle, i svedočanstvo tog unutrašnjeg sraza – koji se kod Markesa, znamo mi sadašnji, nikada neće sasvim primiriti – i taj neobičan unutrašnji naboj, u kojem kao da jedan sloj teksta polemiše sa drugim slojem, čitaocu pruža posebno zadovoljstvo, mada i melanholijom osenčeno, jer čitalac zna kako se sve to završilo. Markes svedok je, naravno, nadvisio Markesa ideološkog vernika u pokušaju, Markesa progresivnog utopistu koji bi da zažmuri i da sanja da vidi nešto drugo, ali kako kad je Markes, zaboga, pisac, te još i novinar, pa mu je mašta, dakako, više nego dozvoljena, ali mu je laž više nego zabranjena?

Kako je samo moćna ova knjiga, naizgled tek skup bajatih reportaža iz jednog nestalog sveta, za kojim čak ne treba ni žaliti! Moćna, jer nespoznatljivo širok dar stoji iza nje, ali i zato što, dobrim delom i mimo volje onoga koji je te retke davnih dana ispisivao, o svojoj epohi svedoči kristalno jasno i čisto kao malo koja druga.

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1641186

Ostavite komentar: