Embahade (10)
1
U ranijem poglavlju Embahada opisao sam odnos našeg kapućehaje u Berlinu i nemačkog ministra spoljnih poslova, Štrezemana.
U ovom pogiavlju, opisaću Baluga, u jednom, teškom, teatralnom, momentu njegovog boravka u Berlinu, prilikom atentata, u Skupštini, na šefa Hrvatske seljačke stranke.
2
Prvu vest o krvoproliću u Skupštini, u Beogradu, Balug je dobio od Nemaca. On se, posle toga, dugo mučio, da, telefonom, nešto više dozna, iz našeg Ministarstva spoljnih poslova i od svojih, političkih, prijatelja. U poslanstvu je bila nastala zabuna.
Istina, znali smo i mi, tamo, u Berlinu, da je u Skupštini, stalna, dernjava, i svađa, ali nismo očekivali, da će doći do praska revolvera. Balug je tvrdio, da sve to tako mora da bude, kod nas, jer je u nas „velika demokratija“.
Da odmah dodam, u poslanstvu, u to doba, nije bilo nikakve animoznosti, među Srbima, Hrvatima i Slovencima. Vest nas je, sve, porazila i svi smo smatrali, da se dogodila velika nesreća.
3
Prvi korak Balugov, posle tog groma iz vedrog neba, bio je, da naredi, da se zatvore vrata, i niko, kod njega, ne pušta.
Veli, dok ne dobije telegram iz Beograda, ne želi da vidi, nikoga.
Pobegao je bio u onu plavu svoju sobu, s leva, u plavim, velurnim, zavesama, i virio je odatle, iza zavesa. Kad sam ga prvi put video, ponavljao je, hvatajući se za glavu: „Crnjanski, ovo je strahota,
ovo je strahota.“
4
Međutim, u poslanstvo je bilo, odmah, nagrnulo, mnogo, novinara, a docnije, i Balugovih kolega. Svi su želeli da vide Baluga i da čuju novosti od Baluga.
Pre prvog svetskog rata, novinari, koji su bili dopisnici „sa Balkana“, imali su svoja gnezda u Beču. Odatle su izveštavali o nama. Posle tog prvog rata, centar dopisnika „sa Balkana“, bio je postao Berlin.
Balug je imao, među njima, mnogo prijatelja, a naročito je bilo u Berlinu mnogo Amerikanaca. Svi su bili dotrčali do poslanstva.
Posle izvesnog vremena, kao dete, i Balug je morao da iziđe iz svog budžaka i bio je bled kao krpa. Ličio je na onog noćnika sa razbijenom lutkom koga je nacrtao Dega. Začudo, bilo je dovoljno da malo počne posle da ćereta, pa da počne da prima, kao da mu je slava. Dočekivao je, ljubazno, novinare, uzimao ih pod ruku, ispraćao ih, i tociljao se po parketu, za njima. Izvinjavao se što nema vremena. Veli, treba da vidi Štrezemana. (Išao je da vidi Teodora Volfa.)
5
Balug je imao sijaset podataka o radu Stjepana Radića, u inostranstvu. Ali taj se materijal sastojao, uglavnom, od izveštaja raznih naših špijuna. Bila je to masa glupih priča. Kad su novinari, međutim, zatražili podatke o životu i radu Radićevom, i partiji HSS, Balug je počeo da viče, jetko: „Gde je Franja, gde je Franja?“
Balug je, za hrvatske probleme, imao, u Berlinu, specijalnog atašea, zagrebačkog novinara, Franju Kulundžića. Balugu je Franja, za te poslove bio, primabalerina.
To je bio veliki trenutak Franje Kulundžića, ali, kao što to biva, i sa velikim igračicama, i pevačicama, one promuknu baš takvih dana, ili ih nema, baš kad treba. Ni Franje nije bilo, nigde, toga dana. Kad su ga našli, zavesa je već bila pala. Tragedija je bila završena.
U stvari, slučaj, najveći komedijant u svim tragedijama, – i pojedinaca, i naroda, – hteo je da se u našem poslanstvu, od te strahote, napravi nešto kao venecijanska komedija.
Franja je bio debeo, i, kao svi debeljci, veliki prijatelj žena. On se tih dana bio zaljubio, smrtno, u ženu jednog našeg operskog pevača, koji je bio došao u Berlin, da izvrši operaciju nosa. Pošto ta dama, koja je bila lepa, nije htela da sluša Franjina uzdisanja, Franja je premestio svoje uzdahe, na njenu sestru, ženu jednog našeg poznatog milionara, koja je bila još lepša. Debeljušni Franja, gledao je da nagovori dame da iziđu u okolinu Berlina, a one su gledale da ga zadrže, po muzejima i modnim trgovinama. Franja je išao za njima, obnevideo, srećan, kao pudla, kad joj se veže, somotski, šeput, oko vrata.
Kad je dojurio do poslanstva, nemačka štampa bila je već puna vesti, koje je dobila od doktora Jelića, šefa hrvatskih emigranata.
6
Prva naređenja Balugova glasila su, da, mi, treba da govorimo mesto njega. Ministar treba da sačeka naređenje iz Beograda.
Veli, treba da se izbegne svaka polemika. Svaka prerana politička izjava. Kriza je, veli, parlamentarna, i rešiće se, u okviru parlamenta.
Balugdžić se jako ljutio na svog savetnika, Pernea, koji je, odnekuda, već imao informacije, da u Beogradu dolazi diktatura.
Novinari su smatrali, da Balug izbegava odgovore, da ih uopšte izbegava. Amerikanci su bili pobrkali i imena žrtava i smatrali, da ih Balug vara. Prvo im rekosmo, da pogibe Stjepan, a da je atentator samo ranio Pavla. Docnije smo tvrdili da je Pavle ubijen, a da je rana Stjepanova, laka. Amerikanci su mešali i prezimena. Između imena Radić i Račić, za njih, nije bila velika razlika. Nisu razumeli ni kako mogu da se ljudi nazivaju „braćom“, kad se radi o bratancima. Kao što rekoh, napravila se bila velika zabuna.
7
Pošto nikako nije imao uputstva, iz Ministarstva, Balug nam reče da će biti najbolje, da se držimo recepta, Ljube Živkovića.
Veli, Ljuba Živković je, kad su oficiri ubili kralja Aleksandra (Obrenovića), bio među onim radikalskim prvacima, koji su bili pozvani da sastave vladu. Pa kad je održana prva sednica, Ljuba je predlagao, da se izda kominike za štampu, i, da se kaže, da su „noćas kralj i kraljica poginuli u međusobnom razračunavanju“.
Za početak, – govorio mi je Balug, – takva treba da bude i naša taktika. Za početak, veli, ideja Ljubina je odlična. I mi treba, tako, dok se ne „razbistri situacija“.
8
Balug je, dakle, s početka, stvar predstavljao tako novinarima; da se radi o svađi dva čoveka.
Radić i Račić, veli, bili su, dotle, u dobrim odnosima i viđali se, pri čaši piva. Do ubistva je došlo u trenutku razdraženja i uvreda. Balug je ubicu opisivao kao propalog, drvarskog, trgovca.
Balug je u to doba, kao što rekoh, bio zašao u šezdesetu godinu svoga života, a ja u trideset petu. Kao što se to često dešava, i između oca i sina, pri takvoj razlici u godinama, Balug je osetio da se ja ne slažem sa njim u tumačenju atentata. Zato mi je, po svom običaju, kao od šale, podviknuo: „Šta je sad opet, šta se to ne sviđa gospodi literatima, šta se to ne sviđa, moliću lepo, gospodi „iz preka“?“ (Balug je, po majci, i sam bio „iz preka“.)
Ne sviđa mi se, velim mu ja, što pravite kafansku tuču od nesreće našeg naroda. Ta dva čoveka, ubijeni i ubica, sporedni su sad, posle toga. U pitanju je naša, srpska, i hrvatska, nesreća. Ja ne bih čekao nikakav telegram iz Ministarstva. Ja bih rekao, otvoreno, tim novinarima, zašto je krv pala. Balug mi na to podviknu, da su to ludorije jednog literata. I dodade, kao uvek, u takvim prilikama: „Propašćemo zbog prečana.“
9
Ali kraj svega trčkanja Balugovog, uredniku „Berliner Tageblatta“ Teodoru Volfu, berlinska štampa napravila je uzbunu, od prvog dana atentata na Radića, Jugoslavija se, – pisali su nemački listovi, bez razlike partija, – raspada.
To je bila, vele, kratkotrajna, versajska tvorevina.
Neki listovi su donosili i geografske karte, kako će se raspasti ta tvorevina versajska.
Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, na tim kartama, bilo je raspodeljeno, u nekoliko delova. Napravljena je bila velika Hrvatska, Mađarska je opet dobila Baranju, Bačku i Banat. Makedoniju Bugarska.
Na račun srpskog naroda, i Beograda, pisane su stvari, koje se nisu bile čule, od vremena sarajevskog atentata i ubistva Aleksandra Obrenovića. Nemačka je, o nama, progovorila, kao u doba Habsburga.
10
Balugdžić se bio jako snuždio, posle takvog pisanja nemačke štampe. I on je patio od iluzije, koja se javljala kod tolikih naših ekselencija, posle rata. To je iluzija, da se o našoj zemlji piše lepo, zato, što, na licu mesta, imamo ministra, koji je jako pametan. I koji ima, na licu mesta, „iskrenih“ prijatelja.
Ta vera u „iskreno“ prijateljstvo među narodima, bila je jedna od najvećih iluzija naših poslanika.
Balug je, istina, zbilja, imao dobrih veza kod Nemaca, i, ovakvo pisanje berlinske štampe, bilo mu je tužnije, od svega drugoga. To ga je žacnulo do srca.
To je bila njegova, privatna, tragedija. On je i sebe smatrao, celog svog veka, za novinara. Kad bih mu donosio jutarnje listove, sa tim vestima, i geografskim kartama, Balug bi bacio novine na patos, ili ih spustio snuždeno na kolena, pa bi procedio kroz usta: „Gle, oca mu, kao da smo Venecuela.“
11
Očekujući, prvi, telegram, iz Ministarstva, Balug je hodao kao somnambul. Nije hteo da ide sa mnom, ni na ručak kod „Aide“, ni da vidi Pirandela, sa njegovim metresama. Nije mu bilo ni do čega.
Nije hteo ni da mu se sprema salata, koja se zove „latuga“.
Taj Balugdžija, koji je onako napadao kralja Milana, koji je bio gotov da odere generala Petra Živkovića, koji je na Kosovu prenosio bombe u nedrima, bio se sad skljokao, kao onaj noćnik Degaa sa uštirkanim grudima. Nemačka, kao žena, bila ga je izneverila.
Ja sam, tako, video, nekoliko naših šefova, u embahadama. Izgledalo je, kad bi se raspilavili, da su gotovi da se tuku i stolicama, ali kad bi nas nesreća, zbilja, postigla, i kad je trebalo peći se na žeravicama, skljokali bi se, u suzama. Nad sobom samima. I taj potomak čamdžija iz Đerdapa, pokazao se, na mukama, samo jedna naša sirota, plehana, furuna.
12
Balugdžija je bio, naročito, zabrinut, prilikom tog atentata, kakvo će mišljenje, sad, da ima o nama, Evropa? Vajkao se oko toga da nam to ne naškodi kao u doba Obrenovića. Kao i cela njegova generacija, Balug je mnogo davao na mišljenje „kulturnog Zapada“.
Veli, u Parizu će ovo mnogo da naškodi ugledu dvora. U Londonu će, sigurno, da nas opet nazovu „ubicama“. U Rimu će, naravno, da likuju. Pa, ni u Moskvi, naša situacija, nije dobra. Radić je išao i tamo, i imao je mnogo uspeha, a, njemu, Balugdžiću, ne dadu.
Kad je, najzad, stigao telegram, iz Beograda, Balugu je kao kamen spao sa srca. Veli, odmah da se prevede i on će ga odneti Volfu, da se štampa. (Telegram je bio na francuskom.)
13
U stvari, u telegramu, nije bilo ničega, ni o situaciji u zemlji, ni o ubici, ni o motivima ubice, niti je bilo političkih direktiva.
U telegramu se, uglavnom, pričalo, kako je kralj, u bolnici, posetio Stjepana Radića, kako se Radić zaplakao, kad je ugledao kralja, kako je, sa suzama, poljubio, u ruku, kralja Aleksandra, i, kako ga je kralj tešio. I to je bilo na francuskom: „Ne craignez pas, ne craignez pas!…“
Dok se telegram prevodio, sa francuskog, na nemački, Balug je počeo da, veselo, ćereta. Kod njega je brzo prolazila, i veselost i tuga.
Ali, valjda je opet naslutio, da se ja ne slažem sa njim, pa mi, ovoga puta, ozbiljnije, podviknu:
„Šta je sad opet, moliću lepo, šta se sad ne dopada gospodi prečanima?“
Ne dopada mi se, velim mu ja, taj telegram, i, to „ne craignez pas“. Ja ne verujem, ni da je sve to istina, o poljupcima, i suzama. Ja ne verujem, ni to, što je kralj rekao. To je izmišljotina nekog našeg kretena i poltrona, u Ministarstvu, – da se pravi karijera. To valjda treba da znači, da Radić nema šta da brine, da će sve biti dobro? Ali ta fraza nije zgodna. Ja to uopšte ne bih davao novinarima.
Ali je Balug naredio, da se prevede baš tako, i da, od reči do reči, novinama. „Ne craignez pas… ne craignez pas…“
14
Sad, posle toliko godina, sasvim je svejedno, šta je Balug dao novinarima. Svejedno je i šta se pisalo povodom tog atentata.
Ipak, bilo bi, možda, interesantno, izneti, naknadno, šta se sve pisalo povodom tog ubistva o Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca.
Međutim, protivno očekivanju, versajska tvorevina se nije raspala. Niko nije, u to doba, još smeo da dirne u tu državu sa „versajskim“ granicama. Balugdžija je to tumačio prijateljstvom velikih demokratija, Francuske, Engleske, i ugledom naše zemlje u Društvu naroda.
Ja sam, u to doba, kao rezervni oficir, mlatio se po vežbama na stenama Mostara, i po šumama oko Kalinovika. Ja sam smatrao da će sve zavisiti, od toga, da li će stajaća vojska ostati mirna, u kasarnama, sa svojim podoficirima. Vojska je ostala mirna.
Po ulicama naših varoši odjekivao je kamen od njenih sirotih cokula i seljaci su udarali tabanima po kaldrmi u taktu bubnja: „Jedan, dva, dronjo, jedan, dva, jedan dva“.
15
Da, uzgred, spomenem i to, da sam ja, o atentatu u Skupštini, razgovarao, sa Balugom, i posle nekoliko godina. Kao što rekoh, ostali smo bili, do kraja, u dobrim odnosima, ali mi on nikad nije dao na znanje, da je ubistvo Radića bila „dvorska“ zavera.
Naročito se Balug smejao, kad smo jednom, u Beogradu, razgovarali o tome, da se priča, kako je atentatora, Račića, pripremio ministar dvora, Janković, Dragica.
Ja sam godinama poznavao i viđao Jankovića. On me je i poslao u Berlin. Veli, naši književnici treba da vide sveta. I sam je bio književnik i, kao dete, radovao se da vidi svoje radove štampane na stranicama „Književnog glasnika“. (Mnogo je hvalio moj roman Seobe, koji je izlazio te godine u „Glasniku“. Samo, takvi su književnici, kad čitaju, i hvale, jedan drugoga, da je bio zaboravio tačan naslov romana. Pošto se, u tom romanu, opisuje i poplava, Janković je imao običaj, da kaže:
„Gospodine Crnjanski, pre svega, treba da napišete još jedne Poplave. Još jedne Poplave. Ja nikad nisam patio od želje za slavom i uživao sam, da je stari gospodin, pomalo već „gaga“.)
Balugdžić je smatrao, da se fama, o tome, da je Janković organizator ubistva, pojavila kod našeg sveta, prosto zato, jer je Janković bio ministar dvora i, po ceo dan primao svakoga. Balug se kikotao, i pri samoj pomisli, na Jankovića, u ulozi Bordžije.
Ja se Jankovića sećam, odevenog, po modi Beča iz god. 1890. Nosio je cipele upadljivo lepe i čarape svilene kao iz Madrida. I zaista, Janković je doneo to iz Španije, gde čovek počinje od cipela i gde čistači cipela obilaze stalno one koji sede pred kafanama. Janković je, iz Madrida, kako rekoh, bio doveo i ženu. Teško je zamisliti pedantnijeg čoveka.
Janković je neko vreme bio dramaturg pozorišta, a posle ubistva se pričalo, da je pobegao iz Beograda, sa mesta ministra dvora, i da ga je kralj sklonio u Madrid, za poslanika, da bi ga sklonio, dok se svet stiša.
Ni to nije istina. Janković, ne samo da se nije sklonio u Madrid, nego je želeo da ostane u Beogradu, i bio je pristao, kao i Balugdžić, da služi i Petra Živkovića. Kralj je morao da ga u Madrid, prosto, otera. Ja sam Jankovića viđao i u Madridu.
Nikada ništa nije rekao, što bi se moglo tumačiti, kao neka „priprema“ atentata.
Janković se docnije vratio u Beograd i bio je penzionisan, pa je živeo u hotelu „Excelsior“, sa ženom koja je bila Španjolka.
Bio je postao tvrdica, i, razočaran starošću, i ljudima, kao i intrigama dvora. Pričao mi je, kao što književnik, književniku, priča, sve, i svašta, i o „dvorskim“ tajnama. Ali nikad ništa, što bi dalo da se namesti, kao neka „priprema“ atentata.
Janković je završio život nezadovoljan svojom činovničkom karijerom i bio je katkad jako ogorčen. O atentatu mi je pričao, kao o strahoti, koja je bila neizbežna, ali ne krivicom Račića. Janković je za sve, što se dogodilo, krivio – drugoga.
Sad, bilo kako bilo, zna se, da je Janković ostavio memoare, koji će se štampati kroz 26 godina. Mene više neće biti među živima, ali ne verujem, da će, u tim memoarima, Janković priznati, da je inicijator ubistva Stjepana Radića. On će, svakako, opisivati Karađorđeviće, pa i Radića, ali mnogo više, mislim, Azanju, Unamuna, i uspomene iz Madrida.
16
Već posle nekoliko dana, Balug je zaboravio atentat, kao da je neka stara priča. Počeo je, opet, da se šali, i veselo ćereta. Išli smo na ručak u „Aidu“ i Balug je, sa uživanjem, posmatrao Pirandela sa njegovim lepoticama.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
