Besjeda na Top Hilu

Ko na hi­lu ak i ma­lo sto­ji, vi­še vi­di no onaj pod hi­lom. Znam ja to do­bro, dra­gi mo­ji, po­što­va­ni i lju­blje­ni mo­ji!
Znam i ko­li­ko ci­je­ni­te mo­ju ne­bo­zem­nu mu­drost, mo­je slat­ko­reč­je i mo­ju ne­bom bla­go­slo­ve­nu ple­me­ni­tost.
Skrom­nost je­ste mo­ja vr­li­na, htje­doh re­ći, jed­na od mo­jih ne­iz­bro­ji­vih i ne­iz­dr­ži­vih vr­li­na, ali zna­dem da sam naj­mu­dri­ji me­đu va­ma, pa i naj­ple­me­ni­ti­ji i naj­skrom­ni­ji, ako me već tje­ra­te da ka­žem. A ka­za­ti umi­jem! Mo­je ka­zi­va­nje ušlo je već u sve an­to­lo­gi­je ka­zi­va­nja, htje­doh re­ći go­vor­ni­štva ili be­sjed­ni­štva. Uče na­i­zust ri­je­či mo­je i ta­ko ne­u­ki spa­sa­va­ju du­šu svo­ju. Jer ri­ječ mo­ja, sku­pa je ri­ječ, zlat­na je ri­ječ, ču­de­sna je ri­ječ ri­ječ mo­ja je ri­ječ–ple­ti­san­ka, ri­ječ ko­ja za­do­bi­ja, ko­ja gla­ve sru­blju­je, ko­ja iz­bo­re kra­de, htje­doh re­ći – od­lu­ču­je! I kad ne bu­de bi­lo ove di­vlje, ho­ćah re­ći div­ne Go­re, ko­ja je, da ne bu­de za­bu­ne, vječ­na kao i ne­bo nad njom i mo­re pod njom, mo­re u kom se vol­ne lo­me i šum­no joj him­nu sri­ču, da­kle, zna­te šta sam htio re­ći…
Da­kle, kad vi­še ne bu­de vječ­ne na­še ze­mlji­ce i maj­ske zo­ri­ce, ko­ja će, iako je vječ­na, mo­žda jed­nom, kao i sve smrt­no, ne­sta­ti, pa će i kao sve be­smrt­no vas­kr­snu­ti, zna­te šta us­htje­doh re­ći…
Mo­ja ri­ječ, ko­ja ze­mlju po­mje­ra i ne­be­sa pre­mje­ra­va, ko­ja mor­ske ta­la­se pro­pi­nje je vječ­na i be­sa­mrt­na, vječ­ni­ja i od vječ­ne otadž­bi­ni­ce, jer je mo­ja ri­ječ ute­me­lji­la ovu Go­ru – lje­po­ti­cu, a ne obr­nu­to!
Ja sam sin ovo­ga kr­ša, sin sam, đe­tić sam ove pu­či­ne, ovo­ga do­ne­be­sja, in­san sam ovih po­no­si­tih ne­be­sa i mje­sto mi je nad va­ma i u va­šim sr­ci­ma i mi­sli­ma.
U čar­noj go­ri uvi­jek su na ci­je­ni bi­li mu­dro­slo­vi i gor­di be­sjed­ni­ci i za­to znam ko­li­ko me vo­le i ko­li­ko im tre­bam. Vo­le me, dra­ge mo­je i dra­gi mo­ji, ne­iz­dr­ži­vo, a tre­bam im, lju­blje­ni mo­ji, ne­is­ka­zi­vo. I kad zlob­ni­ci, a i ta­kvih, aj­me, ima, ka­žu da je mo­je pro­šlo i da su mo­je ri­je­či, o uža­sa, pra­zno lan­da­ra­nje i do­sad­no lu­pe­ta­nje, ja osta­jem pri­bran, ot­pa­su­jem mač usta i ne­u­mo­lji­vo i po­sto­ja­no lan­da­ram i lu­pe­tam kao Mak­sim po di­vi­zi­ji, ho­ću re­ći ne­u­mor­no be­sje­dim i pod­u­ča­vam kao i sva­ki, jel te ku­mro­vač­ki đa­kon i mon­te­ne­grin­ski ple­mić sa dna ka­ce, ho­ćah re­ći iz Gr­blja!
Mu­drac sam, to se zna i vi­di, ide­o­log i po­sla­sti­čar od za­na­ta, da se ma­lo na­ša­lim u ovom opo­rom i pe­li­nov­skom vak­tu. Ka­ko po­sla­sti­čar, naš uz­vi­še­ni drug, za­pi­ta­će se mno­gi mo­ji sled­be­ni­ci, da ne ka­žem no­vo­a­po­sto­li i ha­gi­o­gra­fi. Pa ta­ko, li­je­po, li­je­po ću od­go­vo­ri­ti, jer šta su mo­je ri­je­či mi­ri­sne, ako ni­je­su naj­sla­đa po­sla­sti­ca mo­je­mu pu­ku za­bri­nu­tom i za­ču­đe­nom i slu­đe­nom i omu­ta­vje­lom?!
Mo­ja ri­ječ je, mi­li mo­ji, vo­zlju­blje­na bra­ti­jo, naj­sla­đi ko­la­čić, me­de­ni za­lo­gaj­čić! I ono­me ko ni­šta ne­ma, a ta­kvih je, aj­me, naj­vi­še osta­le su mo­je ri­je­či, ostao je nek­tar i med sa mo­jih usa­na… Ta­ko sam ja go­vor­nik –po­sla­sti­čar oko ko­jeg se jag­me i či­je ri­je­či se u slast žde­ru! Za­to je me­ni ne­bom da­to da bes­kraj­no be­sje­dim i u bes­kra­ju is­tra­ja­vam, ma­da bi si­le mra­ka odav­no za­pu­ši­le mo­ja me­de­na po­sve­će­na usta! I kad si­no­vi ta­me za­ur­la­ju – ne la­pr­daj, pra­zna ti­kvo, ja la­pr­dam u inat si­no­vi­ma ta­me i ta­ko spa­sa­vam du­šu i pro­svje­tlja­vam um mo­je­mu jad­no­me pu­čan­stvu…
Za­to, pri­đi­te, si­ro­ma­si, po­slu­šaj­te i na­do­sti­te se mo­jih ri­je­či na ovom sve­to­vom hi­lu, htje­doh re­ći na ovoj sve­toj go­ri­ci!
Znam, ne mo­gu baš sve, za­pra­vo, ne mo­gu baš sve baš uvi­jek. Po­ne­kad se i mo­joj one­be­sa­noj mu­dro­sti de­si da oma­ne. Ali, avaj, zar ni­je već re­če­no: Da bi mo­gao da ra­diš sve ono što že­liš, tre­ba da se ro­diš ili kao kralj ili kao lu­dak. Ho­ću da ka­žem, sta­do mo­je, je­dan je Mi­lo… Do­bro, ni­je mi kri­vi dio, mo­ram pri­zna­ti i va­ma i ne­bu, i me­ni po­ne­kad kap­ne, i me­ni po­kat­kad zvek­ne zlat­ni du­kat za zlat­nu ri­ječ. Ko­li­ko zlat­nih ri­je­či, to­li­ko zlat­nih du­ka­ta, da se ma­lo na­ša­lim, pa­stvo mo­ja ku­mro­vač­ka, u ovim ogor­če­nim vre­me­ni­ma. Sti­če se, sti­če se, ne­ki ka­pi­tal­čić, jer­bo, iako ni­je­sam ma­te­ri­ja­li­sta već gno­stik, ag­no­stik, sto­ik, mark­si­sta-le­nji­ni­sta, ti­to­i­sta i epi­ku­re­jac, so­fi­sta i pred­so­kra­to­vac, okul­ti­sta i pi­ta­go­re­jac, ja sam, pri­je sve­ga, čo­vjek! Isti­na, go­to­vo bes­tje­le­san u spi­ri­tu­a­li­stič­ko-astral­nim tran­sfor­ma­ci­ja­ma, ali, ipak, čo­vjek. Da­kle, čo­vjek mo­ra da se sna­đe i za ne­ke čo­vječ­je po­tre­be. Mi­slim, ho­ću da ka­žem, da vi, za­do­je­na brat­ska go­mi­lo, mo­že­te da ži­vi­te od mo­je ri­je­či, ali go­vor­ni­ci sa­mo od ri­je­či ne mo­gu ži­vje­ti, ako ste shva­ti­li šta sam vam htio re­ći… I za­to, me­ni ime­tak, a va­ma me­tak, da se ma­lo na­ša­lim, me­ni zla­to, a va­ma ri­ječ od zla­ta, da se ma­lo opet na­ša­lim u ovim ža­lo­sti­vim vre­me­ni­ma.
I baš se ne­što pi­tam, se­stri­ce i bra­ćo, za­što su ova vre­me­na ova­ko gor­ka, ža­lo­sti­va, cr­na, jad­na i bi­jed­na, pra­va pe­lin vre­me­na ka­ko bih ja to re­kao, ma­da ne vo­lim da ci­ti­ram se­be? Ka­kve ve­ze ja imam sa ovom op­še­na­rod­nom mu­kom? Za­ni­mlji­vo, za raz­ma­tra­nje, mi­slim… Da­kle:
Pla­či­te, bu­di­te krot­ki, glad­ni i žed­ni prav­de, mi­lo­sti­vi mi­ro­tvor­ci, bu­di­te prog­na­ni­ci prav­de ra­di, osra­mo­će­ni i uni­že­ni… i ra­duj­te se i ve­se­li­te se, jer u to­me je su­šti­na i lje­po­ta ži­vo­ta.
A ja ću i da­lje be­sje­di­ti, slat­ki­ši mo­ji, i po­red ovih po­li­cij­skih si­re­na…
Ne da vas drug Sve­to ni­ko­me jer da je da, a ne je ne!