Piše: Jovanka Živanović
Ovoga te puta, vala, ostavljam zauvek!, pretio sam ljutnjom koja nije svojstvena bogu – ni svekolikom, ni ličnom, dok sam se spuštao strmom ivicom urvine koja je u obrnutom smeru bila uspon i jedina staza kojom se moglo stići na vrh povećeg brda u okolini grada. Neobavešteno kamenje je ignorisalo moju fluidnu konstituciju pa se ispod mene kotrljalo baš kao da imam težinu i oštar korak, kao da o njega zapinjem limenim đonovima, i sve je kao jer drukčije nije moguće. Nemam zglobove, nemam ekstremitete, niti jasne konture – imam nešto tek nalik magličastoj formi, te tako i čudesnu moć da se savijem, suzim, izvijem, proširim kad treba, jer gibljivost je važna u nezemaljskom – teško je poverovati, gustom saobraćaju. Nevidljiv sam za druge, nevidljiv i za čoveka koga sam u najboljoj nameri dovukao na ovo uzvišenje. U terapeutskom smislu planina bi svakako bila delotvornija, ali zbog hitnosti intervencije domogli smo se onoga što je bliže. I sa ovog vrha vidi se daleko, horizont je nedogledan, a samo takav može da razveje, ako ne i potpuno obeznačaji muku koje je pun, koja ga je prožela sasvim i počela da ga nadrasta pa je svuda oko njega, te njome i diše. Vrhovi i širine koji u krajnjoj tački podupiru nebo, nude sliku beskraja, nesaglediv prostor koji svaku situacionu konkretnost svodi na ništa – to sam znao, pa nisam sumnjao u delotvornost ove šetnje. Nisam sumnjao jer nisam znao da ne znam gotovo ništa: o strasti, o žilavosti čula, o senzibilitetu, o temperamentu, o patnji koja je neminovna kod osetljivih ljudi, o dubini te patnje koja je uslovljena blagoslovom, ili prokletstvom, tek svakako – lepotom duše.
Čovek kog sam ostavio na uskom proplanku za mene je tajna, evo, već pet zemaljskih decenija. Daleko je starija zabluda lingvista i potpuno pogrešna definicija pojma stranac. Nije stranac čovek koji živi u drugoj zemlji, niti su stranci ljudi koje nismo nikada sreli i upoznali – to je tek neizbrojiva populacija koja hoda planetom, tek potencijalni stranci sa nano šansom da to i postanu – bar za mene, bar za čoveka o kome brinem, a o kome tako malo znam. Sva je prilika da smo nekom višom promišlju dodeljeni jedan drugom – duh čoveku, ili čovek duhu – relacija je nevažna. Tek, tu smo. Duh koji nema JA, ovoga puta se, za potrebe naratorskog posla, samo privremeno, krišom, gotovo na kvarno latio tog svojstva. I, evo me u čoveku, oko njega, nad njim, pa i u bekstvu od njega. Ja sam njegova esencija, čist oblik svih njegovih života – prošlih i budućih, i ovog sadašnjeg, jedinog kog je svestan – bolno svestan jer sam mu zapao baš ja: sa vazda podignutim kažiprstom, sa pažnjom koja ga uvek drži budnim, ja kao njegova muka i kao lek za tu muku, kao kadija i sudija. Savijam ga i lomim, i kažem: „Možeš ti to!“
O, znam ja dobro da sve ima genezu, pa i njegov strah koji, o ironije, nije tu da njega upropasti, nego da sa mnom odmeri snage. Moj stranac je tek poprište i poligon na kome se odvija natezanje, stalni test izdržljivosti i podnošenja. A podloga je ne-može-biti-bolja. Voli strah prohladnu zanesenost melanholika, večitu glad za harmonijom kakve nema nigde do u iluziji koju nikako ne smemo olako shvatiti. Iluzija nije ništa paperjasto, niti nepostojano – ona je dovoljno i vitalana i kalorična, ona je plodna, ona rađa i goji čežnju, a čežnja je energija koja je u stanju da drži život onda kad svi drugi oslonci otkažu.
Kad smo u pitanju on i ja, pada mi na nepostojeću pamet bizarno korelacijsko poređenje sa bokserskim ringom u terminu odvijanja meča – vidim njega sa razbijenom arkadom i podlivima na čitavom licu, a vidim i sebe kako mu prosipam vodu na glavu, masiram mu vrat i butine i govorim mu kako će dalje, kako da to pseto baci na pod. Pravila duhovnog života čvrsto nalažu da se božija milost ne sme otvoreno pokazati, da se ona čak teško i može pokazati jer je bez težine (to je više prozrak najfinijeg kvaliteta), te da kad padne na nekoga taj to ni ne oseti. Protivno pravilima, čak u inat njima, tri puta sam učinio čudo. Za mene je nemoguće bekstvo od istine, pa to i ne činim. Ja sam svog štićenika zavoleo. On je uspeo što niko nije – nešto milo i toplo što se prelilo iz njegove duše, kao magijom se slilo u moje prazne kapilare i evo me gde osećam. Tako sam postao mutant, kadar da razumem čoveka u meri opasnoj po autoritet boga, a da sa druge strane bez velikog prenemaganja uvedem svog štićenika, čak u tri pomenuta navrata, u prostore koji će ovom tekstu ostati nepoznati, ne što ih krijem ja, ili moj štićenik-stranac, već što ih nije moguće oslikati rečima. Dva puta sam to učinio dok je spavao, jednom u budnom stanju. Nakon toga, čitav dan je hodao sa nekim mirnim ushićenjem na licu, sa usnama tek neznatno razvučenim u jedan od onih osmeha iza kog stoji tajna koju nije moguće podeliti, jedno iskustvo koje ostaje lično i znanje koje svaki ostavljeni trag obezvređuje. On je to pokušao da zapiše – virio sam mu iznad ramena kada je razvlačio nesigurne rečenice u kojima se pominje staklasta providnost vode u čiju su mirnu površinu bili pobodeni zvezdasto ukršteni svetlosni zraci, jedna caklina svega što je besprekorno čisto, savršena izoštrenost obećanog zanosa, nesumnjivi fakat mogućnosti u koju se mora verovati. Sve je precrtao, i odmah načeo pasus u kome je, zimom ogolelo, veliko drvo, na njegove oči, u vidu mnogo malih, munjevitih prasaka ozelenelo bujnom velikom krošnjom. I to je precrtao, i odustao. Ono što nije moguće uporediti sa ovostranim ekspresijama, nije moguće ni opisati.
Ono što jeste moguće, što je čak i poželjno preneti na papir, tim pre ako je čovek otelovljen kukavac i nesreća kao ovaj, on je činio. To niko sem mene nije čitao. Može biti da je baš meni, za čije postojanje nije znao, bilo i namenjeno, jer pisanje nikada nije bez adrese čak i kada su u pitanju zamandaljeni dnevnici. To je kao neobelodanjena, još neosvešćena vera ateiste. Meni je čitanje bilo i mučno, i dosadno. Na momente sam se, onim mutantnim svojsvom, i nervirao, bešumno lupao nepostojećim nogama o pod, jer mi je u tim trenucima ovaj čovek bio potpuni stranac, neznalica, loš đak, a baš se u takvim trenucima, razume se, nesvestan šta čini, držao o moje fluidne skute – bio je to znak da sam mu potreban, da mi se sopstvenom ispovešću poverava, da nije od sebe digao ruke kao sada dok zgrčen, sa rukama ukrštenim na spljoštenom želucu, drhti gore – na onom obronku. Iz naredne dve beleške biće vam jasno šta je trn u njegovom mesu, o šta to udara kad gine. Čitam: “Koliko li se puta još moja duša mora roditi da bi porasla, ojačala i oblikovala se u celovitost – tako da može razumeti svaki stadijum sopstvenog praoblika nastanjenog u mom liku, kao liku čoveka? Ne mogu ni da zamislim da bi to mogla biti projekcija mojih budućih moći, ali zavidim i sa divljenjem se klanjam svetačkom miru nekolicine odabranih koje sam imao priluku da sretnem, a u kojima mir ostaje u prisustvu svakog, ma kakvog, čoveka. Bilo ko da stoji sučelice njima, oni nepogrešivo, odmah dolaze do božanske čestice u tom čoveku i sa njom vode tihi razgovor – onaj koji miluje i teši, u kom isto priča sa istim. Ja to ne umem, i ne mogu. Lomim se i savijam na svaku naznaku frontalnog zla, poganog jezika i tona, mržnje u pogledu, principijelne krutosti i isterivanja stvari na čistac.”
Znam da vam, kao i meni uostalom, želudačni sokovi već gmižu uz jednjak, pa ću, dok ne bude suviše kasno, požuriti sa još jednim pasusom, koliko da vam bude jasnija moja tužna duhovna sudbina: “Uputiš im toplu ljudsku reč – oni te gledaju s podozrenjem i sumnjom; naučen da se svako ponaša impulsom sopstvene prirode ne uzmičeš odmah, jer je upravo ta topla reč tvoj impuls i tako ti je najlakše – oni krive usta u sadroničan osmeh; tada otvoreno napadaš ljubavlju – polažeš dlan na njihov obraz, oni počinju da reže. Uzmičeš poražen, al’ ne daleko jer je to tvoje neposredno okruženje. Shvataš da je vrag odneo istinu, i premda nevoljno, nabacuješ mrsku ti masku stroge poslovnosti i praznim dlanovima, ko mnogi što rade, kopaš ponor između čoveka i čoveka.”
Dakle, međuljudska komunikacija, preosetljivost na nesporazume uprkos punoj svesti o posebnosti svake prirode, neutaživa glad za ljubavlju i cupkanju u beskrajnom veselom kolu u kom se ljudi drže za ruke. Trice! Budalaštine! Ja to ne razumem, a nije ni potrebno. Dovoljno je što znam – muka je što ne mogu, u njegovu ludu glavu, da smestim to znanje, esencijalno znanje o sebi samom. Ne bojim se ja za njega – on će i ovako, sve spotičuci se, stići gde treba, časno iživeti svoje, ali ne mora tako…ne mora! Tu je nesporazum, tu smo stranci. Ono što po mojim merilima nije vredno truda, vremena, ma nijednog drhaja, za njega je katkad pitanje opstanka. I ja tad ne vredim mnogo. Sklonim se, suzim se i slušam dugotrajan, nadražajni kašalj, pratim poludeli puls, provalu leda u vene. Uzalud vičem da mi mora pomoći, da je tom čistom, lepom i svetlom biću potrebna njegova glava, njegove ruke, noge, pa i grlo, grlo naročito, te glas iz grla… Glas!
Bude perioda, dugih u kontinuitetu, kada me, prepušten blazenoj banalnoj svakodnevici, otpusti načisto. To su retko periodi mira koji su dati urođeno staloženim, ne preterano duhovnim, ljudima – onima koji znaju za svaki red, i šta je pristojnost. Više su to euforični dani – oni u kojima se ugađa fiziologiji, porocima i estetici svake vrsete. Ta varalica o svetu punom potoka i cveća ubrzo će mu doći glave, a visine koje, zahvaljujući konzumiranju kaloričnih zadovoljština dosegne uživajući, postaće tačna mera deonice u kontra smeru i dubinu pada koji će neminovno uslediti.Tu ga čekam da, nadalje nepoznati jedan drugom, nastavimo zajedno.
U našem međusobnom odnosu, moje ingerencije su gotovo nikakve. Ja samo motrim na ono što jeste moj izvor u njegovom biću, zbog kog sam uostalom tu. U tom smislu pazim na posledice njegovih odluka i njegovih izbora, ali nikako ne utičem na same odluke, i same izbore. Već sam pomenuo stečena duševna svojstva, pa je samim tim jasno da sam neka vrsta čudovišta u svojoj vrsti. Posedujem čak i specifičnost koja se u ljudskoj sorti zove ukus – naročito za dela umetnosti. Umem da se razbaškarim po leđima dragog mi stranca, obavijem se oko njegovog vrata, podiđem pod pazuhe i netremice zurim u ekran kompjutera i u film skinut sa interneta – TV program nema u ponudi ništa što bi zadovoljilo njegove filmofilske apetite. Nekad film odgledam bez stresa i u miru, nekad to bude turbulentno u meri koja je nepodnošljiva.
Ovoga se časa, u umu koji nemam, pojavljuje udvojena slika čoveka kog stalno napuštam, i kome ste iznova vraćam. Vidim ga u čučećem, fetusnom položaju sa svim simptomima onoga kog proždire problem, i koga sam ostavio da se muči. Tik uz nju, stoji još nepatinirano sećanje: zajedno gledamo Džarmušov film Kafa i cigarete! Tom prilikom se moj štićenik poistovetio sa junacima u toj meri da je svaki čas pritiskao pauzu kako bi skuvao još jednu, pa još jednu kafu…i tako pet-šest puta, a o broju popušenih cigareta da ne govorim – u sobi je bilo toliko dima da sam i naglašene aure mogao komotno ploviti pred njegovim nosom – ne bi me primetio. Mom čuđenju nije bilo kraja, pa je sasvim logično što sam pri sledećem sličnom poduhvatu najozbiljnije zebao. Samo što je krenula projekcija Vendersove Pine, ozbiljno sam se prepao da će se, ovaj put, priključiti baletskim bravurozama koje su u nizu smenjivale jedna drugu u čitavom toku filma. Dnevna soba je nudila gotovo nikakav, u svakom slučaju, skučen scenski prostor – bilo kakav ozbiljniji plesački zahvat značio bi rizik po zdravlje, pa i po sam život. Bio sam pripravan – ne znam tačno za šta, jer je moje materijalno nepostojanje bilo kočnica za intervenciju bilo koje vrste. On me je i ovog puta iznenadio. Nije se pomakao sa mesta – sav se skupio, potpuno skoncentrisan na priču koju su unisono pričali muzika i ples. Pričali su njemu, od svih gledalaca na svetu baš njemu su pričali. Ovo je tek bio spektakl za moju neobavešetnu prirodu. Pratio sam kako se napetost povlači, kako popuštaju grčevi u mišicima, kako se disanje produbljuje i sve se, u telesnom sklopu, smešta lagano na svoje mesto. Transfiguracija preobražava energiju, ono što kipi mora napolje, a kipi tečnost, a tečnost su suze, a suze kipe kroz oči, i liju preko obraza i nosa, i sole moju neorgansku bljutavost. I evo, malo po malo, otkrivajući povode počinjem da razumem posledice. Stranac je sve manje to – stranac. On je sve bliži bogu, ja sve bliži čoveku. Evo, već sam i strah osetio, pa znam. Brinem za njega, korim sebe i kajem se što sam ga ostavio gore, na proplanku, ili litici – kakogod.
Vraćam se prečicom, jer mogu gde korak ne može. Nalazim ga uspravnog, snažnog, uzdignute glave i ruku raširenih tako da mogu da dočekaju beskraj. Nedogled horizonta učinio je svoje, a na meni je da nikada ne ostavljam svog čoveka, pa ni sada kad mu, čini se, nisam potreban. Odenuo sam ga sobom kao košuljom. Magličastim krajevima ovlaš sam dodirnuo njegove slepoočnice, srozao se niz ramena, podlaktice, potom mu zašao pod nokte i tu se sasvim umirio.
Jovanka Živanović
