Đedovina
Nema ko se među njima ne kurči porijeklom.
Nema ko nema ćesu punu- punanu medalja za hrabrost.
I one kurce sa ukrštenim mačevima.
Ostalo od đeda.
I levor-kolaš- burence mu još malo kao badanj.
Više odlikovanja nego ljudi.
Kako li se postizalo…
I koliki je đedo morao biti da ukreše onoliki levor…
Levor veći od pucača.
Da su imali kome, čovjekoliki bi prodali.
I medalje i levor.
I đeda.
Kao što su budzaštili i kuću i pojatu i njivu i potok.
Rasparali komad neba iznad starog odžaka, isprali ga, pa i to prodali.
Prodali i prag i grob.
Prodali mrtvi brk i presvisle gusle.
Ko nije prodao, sve dao korovu i trnju.
Zmijama i akrepima.
Poneki ponekad i navrate, napune se grozom i uteknu.
Kao miši pred mačorom.
Bježe od sebe, ne mogu da se sustignu.
–Neće da proda—sikće pa zapečati psovkom i pljuvkom.
Žile mu nabrekle, cakti prstenom o čašu.
Sve bi srsnuo kad bi mogao.
Led tiho bućne u malom okeanu.
Gleda onoga što neće, kao krvnika da gleda.
A onaj što neće, srkuće tanku kafu i vodicom je spira.
Čisti ćelu ispod kačketića i ćuti.
–Neće, pa neće—sikće volovrati i prstenom astal pečata.
Pomislim: neka neće, a onaj što neće ustaje, pa k vratima.
Nema ni medalje, ni levor.
A to što nema i ne treba mu…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u Birtiji, izdavač Zenit – Novi Sad
