Fenjer
Šta li im sad sine i pokaže put…
To što im sjaji, to što im blješti i nije svijetlo.
To im je neki usijani mrak.
To im je mrkalište što se blista.
Čovjekoliki gaze kao da Savaota vide, a ne vide ni prst pred nosom.
Ne vide ni sebe, ni onoga s kim su se zaputili.
Stvarno im treba.
Da mu kanu malo gasa i izviju fitilj.
Pa da mu ukrešu palidrvce i spuste staklence.
Da probeče.
Ovako gaze, gluvokučkare.
Stigli do ivice.
A jedva čekaju da zakorače.
*******
Što li ga je donio, ko će znati…
Ušao pokunjen u birtiju, izvadio fenjer ispod kaputa.
Okačio iznad šanka.
Priždio.
Umilo nas njegovo svijetlo.
Fenjerdžija izašao.
Gledali jedan drugoga.
Migoljili se kao crvad ispod kamena.
Uhvatio neizdrž.
Onaj te razbija sve, razbio i fenjer.
–Kome još treba fenjer—jeknuo kao uboden, pa razbio i čašu.
Opet nas poplinuo mrak.
Bez fitilja…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač – Zenit Novi Sad
