Kad se gorde, kad se kurče, čovjekoliki misle da su ponosni.
Ono kao: ponositi sinovi ponosne postojbine.
A u postojbini svega više od ponosa.
U toj prelakiranoj starinarnici ponosa kao da nema.
Namagarčeni gordoljubljem, čovjekoliki marširaju kao narodni heroji.
A sa narodnim herojima nikad nijesu čista posla.
Bilo kako mu drago, nosevi i dalje paraju nebesa iznad postojbine dičnih sinova.
A iz sniženog neba curka kao iz uzvišenog nosa.
*******
Gordi je zaštektao i cijev usta okrenuo ponosnome:
–Da si neko i nešto, ne bi uradio to i to…
I škljocnuo na tren jezični zatvarač.
Kao da se spustio crni poklopac brzim klopom.
Ili kao da je pala kutija-zamka na nesrećnog vrapca.
I svi smo se napeli u birtiji, za astalom.
Malko su i čaše ciliknule u krhkoj čekalici.
Gordi se kao u vesternu uzgordio, ponositi ćutao, mi-uzaslutili.
Šank u birtiji zaliven kao mermerni spomenik.
Onda se ponosni kao otkočen zaputio vratima.
Ostao zaboravljen šešir na stolici.
Sjutradan se vratio za šešir.
Gordi se nikad nije vratio.
Ima tu nekog ponosa…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač – Zenit, Novi Sad
.
