Bilo bi je opet da ima glava.
I zaklempastih ušesa na koje pada.
Ove ovakve tikve i nijesu za nju.
A ova ušesa ne mogu je začekati da na oči ne padne.
A i oči koje nijesu pod njom i nijesu one oči.
Bio je jednom onaj te su ga zvali Oko Sokolovo.
Njemu je najviše pristajala.
Ne trebuje ovim ćorkanima.
Bilo bi lijepo da je napune žitom.
Ima žita, ali to nije ono žito.
I od ovoga se može nakrkati, ali se ne može na’raniti.
Drukče je to.
Ko zna šta na ovo žito kaplje.
Sigurno ne kaplje znoj ispod nje.
Bilo bi lijepo u njoj zaititi vode.
Pa se iz nje napiti.
Tako se žeđa tuli, ovako se rasplamsava.
Bilo bi lijepo da je čovjekoliki nijesu zatrpali.
Dobro je dok je ne obuvaju.
*******
Unio je šajkaču, a umalo da ne iznese glavu.
Onaj birtijaš što ga zovu Kopito, slomi mu nos.
Šajkača odletje kao golubica.
–Danas bez kape, sjutra bez glave—pa ga ritnuo još jednom i zarzao.
Udareni doteturao do šajkače, strpao je u njedra, jedva potrefio vrata.
Pa bio smijeh, birtija se prepunila dimom.
Onome sa šajkačom svu noć kapala krv.
Napunila šajkaču.
Kad mu je sjutra punanu donese u birtiju, birtijaš će precrći od straha.
Strašne su krvave šajkače…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač – Zenit, Novi Sad
