Umro je.
Još prilikom rođenja.
Niko se nije drznuo da proslavlja smrt.
Niko nije baš toliko lud, baš toliko živ.
Nije ni zaorao brazdu, a kamoli bacio sjeme.
To što je u čovjekolikim nateklo bezlična je smrt, a ne lični život.
Bio sam jednom u njegovom društvu, u birtiji.
Život, nekoliko birtijaša i ja.
Nekako sam volio da nazdravljam tada:
–Živio, živote—rekao sam.
I čaše su zazvonile kao uzaludna zvona.
A život, umoran od života, reče:
–Život je lijep.
Podgurkivali se za šankom.
Nacerio sam se kao pas.
Onda je život otišao da živi.
Ostali smo bez života.
Šta se zbilo sa životom, slutim.
Slutim kako ponavlja: Život je lijep.
I tako svake noći umire pod strašnom ljepotom u nekoj dalekoj neživoj varoši…
Boris Jovanović
Iz zbirke Bog u birtiji u izdanju Zenita Novi Sad
