Mali urbanizam Bogdana Bogdanovića aktuelan i dan-danas
Tekstovi sabrani u ovoj knjizi pisani su za široku publiku – da bi joj se približila arhitektura, učinila zanimljivom, a i da bi se skrenula pažnja na naizgled sitne, a važne stvari.
Prva knjiga arhitekte i profesora Bogdana Bogdanovića, Mali urbanizam, objavljena je 1958. u sarajevskoj izdavačkoj kući Narodna prosvjeta. Urednici su bili: dr Veljko Korać iz Beograda, dr Rudi Supek iz Zagreba, te dr Andrija Krešić iz Sarajeva. Nedavno ju je opet objavio čačanski Gradac, u ediciji Alef, u jako malom tiražu od 200 primeraka. Urednik je Branko Kukić.
Kada se knjiga objavljena pre skoro 70 godina opet štampa, znači da je aktuelna i danas. Bogdan Bogdanović, enfant terrible naše arhitekture, bio je široko obrazovan, elokventan, odličan esejista, analitičar i pripovedač. Ironija i sarkazam doći će malo kasnije. Pisao je o arhitekturi za Borbu, Politiku, NIN i Književne novine.
U autorskom predgovoru iz onog vremena čitamo: „Većina tekstova sabranih u ovoj knjizi objavljena je u listu Borba, koja je imala stalnu nedeljnu rubriku pod naslovom Mali urbanizam. Uz ove, dodato je i nekoliko tekstova koji i po temi i po karakteru mogu da se pripoje ovoj seriji“.
Prva u nizu od tridesetak knjiga
Kakvo je to vreme bilo? Od kraja rata prošlo je tek desetak godina, zemlja je bila još razrušena, gradilo se ubrzano. Bogdanović ima 37 godina i već izveden Spomenik jevrejskim žrtvama fašizma u Beogradu (1951–1952), stambeno naselje Hidrotehničkog instituta na Avali (1952–1953), te Spomen-groblje žrtvama fašizma u Sremskoj Mitrovici (1959–1960).
Ovo mu je prva u nizu od tridesetak knjiga. Poslednja je objavljena 2009. godine. Pisao je o arhitekturi, politici, društvu, o svetovima koji je stvarao da bi mogao da podnese onaj u kojem je živeo.
Za njega je isključivo racionalni inženjerski kanon uvek bio preuzak. Smatrao je da je za dobru arhitekturu, kao i urbanizam, potrebno raznovrsno znanje humanističkih nauka, da arhitekta mora da bude i filozof i da mora misliti kako će ljudi živeti u gradu, kako će ga razumeti, čuvati i onda voleti.
Arhitekta Bogdan Bogdanović (1922-2010) | Foto: arhiva
Smatrao je da arhitekta mora da bude i filozof i da mora misliti kako će ljudi živeti u gradu, kako će ga razumeti, čuvati i onda voleti.
Ovi tekstovi pisani su za široku publiku. Da bi joj se približila arhitektura, učinila zanimljivom, a i da bi se skrenula pažnja na naizgled sitne, a važne stvari. Otud i mali urbanizam – pojam koji je Bogdanović formulisao i od tada ga koristio.
Objasnio ga je detaljno, od italijanskog naziva za nepriznatu arhitekturu – archittetura minore: „Čitavi stari gradovi su ostajali osiromašeni onda kad im je ova arhitektura bila uništena ili potisnuta. To je neka vrsta ‘horske’ arhitekture, zbir oblika i stvari, po sebi ne mnogo značajnih, ako svaku stvar uzmemo i merimo zasebno, ali koje se ipak grupišu u zanosne celine”.
Pisao je i da se veliki urbanizam misli kroz šeme i velike poteze, da se njima određuju stvari na duge rokove, što često prevazilazi ljudski vek. Uz sve to, govorio je, potreban je mali urbanizam, kao začin, fini vez za sve što čini život i donosi živost i boju gradu.
Autorski predgovor originalnog izdanja iz 1958. godine
O majstorijama i majstorima malog urbanizma
O čemu su ovi tekstovi? O majstorijama i majstorima malog urbanizma, o beogradskom jezeru i beogradskim vodama, o belezima, antikvarnicama i neonu koji tek što je počeo da se pojavljuje na našim ulicama.
Piše Bogdanović o tremovima, zidovima i baštama, o detaljima na ulici, o kamenu i radosti života. Ali, i o tome da na fasadama mora biti kvalitetna boja, da ulice i ćoškovi moraju biti čisti, da se grad mora voleti i razumeti ako se bavite njime, da se mora održavati i negovati, da je pešak u gradu važan, koliko i prodavnice i noćna svetla.
Piše o arhitektima, pesnicima i umetnicima. Govori i o razmerama gradova, malim i velikim, o tome kako sačuvati staro i graditi novo, kao i da su sunce, voda, čist vazduh i dobro provetravanje krucijalni za dobrobit grada. Kad se sve to sklopi dobija se grad po meri čoveka.
Reaguje u tim kratkim tekstovima na rogobatne nazive, piše o simbolima, obrazuje čitaoce, širi im vidike, ukazuje na detalje, govori o onome čega nema, a moglo bi da bude, kao i onome što je rogobatno ili štetno. Sve su to poučne priče, poetski iskazane, ali nemojmo se zavaravati, ništa tu nije ni površno ni jednostavno
Snežana Ristić
Mali urbanizam Bogdana Bogdanovića
Smatrao je da su simboli u našem vremenu efemerni ne samo u materijalu već i u idejama, gde je sve stilizovano na brzinu i pod dejstvom reklame
Dragoceni eseji Bogdana Boganovića (1922–2010), našeg izuzetnog arhitekte, graditelja, umetnika i mislioca, profesora Univerziteta u Beogradu i gradonačelnika Beograda, sabrani su u novom izdanju čačanskog „Gradca” njegove knjige iz 1958. godine „Mali urbanizam”. Reč je o tekstovima nastalim u okviru stalne nedeljne rubrike „Mali urbanizam” u listu „Borba”, ali povremeno objavljivanim i u „Politici”, NIN-u, „Književnim novinama”, „Delu”.
Kao i prema svemu drugom, Bogdanović se pažljivo odnosio prema ovom terminu malog urbanizma, koji zapravo otkriva svu njegovu kreativnost i umetničku maštu ispoljenu kroz shvatanja arhitekture, spomenika koji su uvek deo te šire kreativne celine prostora i pejzaža; zatim reklama, živosti ulica, humornih naziva kafana (Složna braća, a u stvari – žalosna im majka). Mali urbanizam označavao je za njega poeziju i anegdote urbanog, priče koje se svakodnevno dešavaju na gradskim skverovima, ideje i simbole koji stoje iza materijalnog, gde i kamen krije mnoštvo mogućnosti. Mali urbanizam odvaja nas od uspavanosti i uniformnosti velikog grada i udahnjuje nam život, toplinu i humanost, on je naš anđeo čuvar i dobri duh.
„Mali urbanizam nastoji da useli život u naše urbanističke perspektive, koje nisu – zašto to da krijemo – ni vedre ni živopisne. Često, čak i kad su najmodernije, one su sumorne i smrknute. Treba ih razdragati. Bilo je tako mnogo, za poslednjih dvadesetinu godina, urbanisitičkih realizacija u svetu, koje pored sve ozbiljnosti sa kojom su zamišljene, ili možda baš zbog te preterane ozbiljnosti, nisu mogle da pridobiju čoveka, da ga oduševe. Koliko je samo modernih gradova i modernih naselja u gradovima u kojima se, iako su higijenska i sunčana, uređena i čista, besprekorna, čovek ipak ne oseća drukčije ni bolje do u lepo uređenom sanatorijumskom krugu. Ponekad su to oni gradovi ili naselja koje ljudi ironično nazivaju – gradovima za spavanje. Jer evo šta biva: oni koji u njima moraju da stanuju, zatim pohitaju u stare i žive delove grada, tamo gde spontano i neodoljivo još uvek kuca pravo srce gradova”, pisao je Bogdanović.
Koliko je na smislen i duhovan način Bogdanović posmatrao urbanizam govori i njegovo shvatanje toga da je i svaka klupa u parku neka vrsta „utilitarne skulpture”, to je i česma, veliki časovnik na ulazu u park ili oglasni stub. Te male mudrosti urbanizma on je vizuelizirao kroz formu crteža, „crtežom se razmišlja i traži se kako će se postupiti”, kako je govorio, a iza svega stoje ljubav i strast koje posebno u izobilju imaju mlade arhitekte.
„Stil je tanana stvar”, smatrao je Bogdanović i to nije nešto što se na silu stvara i lako definiše, već se postupno gradi, profiliše se po nekoj unutarnjoj logici. Kao veliki zaljubljenik u Beograd, koga je posmatrao i kritički bio je mišljenja da i naš grad ima neki svoj unutrašnji stil „koji tek čeka da bude dostilizovan kako valja”. Jednom kolegi iz inostranstva skromno je rekao da Beograd i nema pravih arhitektonskih spomenika da bi mu sagovornih uzvratio da je Beograd sam jedan veliki spomenik i oduševio ga…
Na primer, Bogdanović je voleo da vidi kreativnost na svakom koraku, bio je fasciniran prelazima za pešake u Londonu, koji su bili oslikani muškim i ženskim stopalima, „kao da je neko stao u boju i prešao preko ulice. To je jedan opušteni stil koji će ljude veselo navoditi na to da ulicu prelaze gde treba, uz dozu prisnog humora. Takve stvari sviđale su se Bogdanoviću: „Oni koji hoće nečemu da vas nauče, paze pritom da vas ne uvrede”.
Kada su vođene polemike u vezi sa rušenjem staromodne ograde na Studentskom trgu ,,koja se teško miri sa novim okolnim zgradama”, naveo je argument: „Odluči se da rušiš samo ako si siguran da si smislio nešto bolje.” Uopšte, pažljivo je razmatrao odnos starih i novih urbanističkih celina, smatrajući da „staro i starinsko u nekom gradu uvek izgleda mudrije, ili bar malicioznije, jer kao da sa nekom vrstom lakog podsmeha gleda oko sebe, pa i na sebe”.
„Poneka starački kočoperna fasada, nikada lepa bila nije, a nije to ni danas, a uživa baš u tome što nije nova, što nije kao ’ove nove’ oko nje. Istina, dajemo joj katkad za pravo. Uživaj samo, ne izgledaš rđavo, još si živahna i živopisna, baš tako starinska, iz mode izišla, isto te je vreme i nevreme dobro raskupusalo”, literarno je zapažao Bogdanović.
Smatrao je da moderna arhitektura bez duha u potpunosti ignoriše pejzaž i logiku koju on neizbežno nameće arhitekturi, a da nastaje u projektantskim organizacijama bez nužnog osećanja odgovornosti. Postavio je pitanje kako se odbraniti od arhitekture uniformisanih zahteva…
Stvaralac brojnih jugoslovenskih memorijalnih obeležja žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, među kojima su spomenici jevrejskim žrtvama fašizma u Beogradu i spomen-groblja žrtvama fašizma u Sremskoj Mitrovici, spomenika „Kameni cvet” u Jasenovcu, posebnom umetnošću smatrao je njihovo postavljanje. Jer „jedan isti spomenik, dvojako postavljen, dvojako i deluje”, važna je „igra planova”, a važno je kakvo saglasje formira spomenik sa okolnim prostorom.
Arhitektura, spomenici, znaci su koje ostavljamo iza sebe, a Bogdan Bogdanović je smatrao da su simboli u našem vremenu efemerni ne samo u materijalu već i u idejama, gde je sve stilizovano na brzinu i pod dejstvom reklame.
Marina Vulićević
https://www.politika.rs/sr/clanak/671333/mali-urbanizam-bogdana-bogdanovica
