Samo je još Desanka Maksimović umela da, čitajući svoju pesmu, tako zapeva, kao Brodski. Bio sam zapanjem kada sam ga čuo, pitajući se kako jedan moderan duh može uzeti ovakav ton. Onda sam shvatio da je ovo nekakva posebna navada ruskog čoveka, da u običnom opštenju govori kao i sav svet, ali čim treba nekog vraga da pročita, odmah kao da je poludeo, najgore je kod čitanja poezije. Ovo dokazuje da u njih leži jedno osećanje, moguće neizbežno, kako poezija i nije od ovog sveta i od ovog jezika, nego od nekog sa strane, ko zna odakle. Pa kada govoriš čak i sopstvenu pesmu, ti samo citiraš nešto što ti do kraja ne pripada, jer u Rusa, sve je većinom od Boga. Ne bi religioznost bila u osnovi svega u tog naroda, i dobrog i lošeg. Pa kada u oktobarskoj euforiji ruše tornjeve svojih bogomolja, oni i dalje ostaju religiozni, jedino zatucani po nekoj drugoj veroispovesti. Otud smatram da je svaki ruski pesnik sveštenik, bio to Majakovski ili moj dragi Vladimir Sorokin. Jer čak i taj neotesani i nevaspitani genije današnjeg pisanja ne može da ne zapeva, kao da je pred oltarom. Sve ovo sušta je slika koju pamtim o Brodskom, čiji nastup u istoriji ruskog pesništva, kao i na pozornici Jugoslovenskog dramskog jedne davne godine oglašavaju taj ton, propovednički, budući Rusi bez propovedi ne mogu. A kada jedan naraštaj želi svemu ovom da se naruga, scena ostaje ista, one cure koje su napravile opšti društveni kraval, ipak su, takođe, izabrale crkven oltar kao svoju scenu. Ovo je ispala manje nekakva beleška o Brodskom, pa ipak.
Bora Ćosić
Časopis Polja
polja.rs
