Ovde je istorija progovorila
na sav glas i zvezda progore čelo.
Ovde se ptice dovikivale
sa tvojim srcem, dok duvali
vetrovi nad dotrajalim predelima.
Ovde živi jeli svoje srce
da bi živeli, a mrtvi sve manje i manje bili
mrtvi. Ovde svi su podjednako
udahnuli oporu odsutnost
jednog cveta jednog mesta i vremena.
*
Recitujem vašu noć mome danu
muziku vašeg bića ko sazvežđe
oblicima udaljenim u nepoznate oblike
što slede svoje zvezde od crne vatre.
Vaš san u zemlji izmeni moje reči
blistave spolja izgubljene iznutra.
Vaš san u zemlji ispari
zvučne dubine kristala i sveta.
Predug je put od jedne
reči do druge, za vašu pesmu bez reči.
*
Samo on u gori iza groba labud
u smrti se svojoj usamio.
Kosti mu se u zlato pretvorile.
Iščilele mu oči ko miris na vetru.
Izraste u senu, a nije to iz sebe hteo.
Zadesila ga zvezda koja još nije znala
da mu izgovori ime u najdubljoj jami.
Ali nije zakopao svoje zlato;
ostavio je svoju krv da svetli
zaspao između očiju i sunca.
*
Ubijenom glavom pred praznim prostorima
pevaju. I gluhe siđoše u dan
gore. Ko je dozivao njihovo
jedino lice iz zemlje i kamena,
taj zna šta je bol. Taj je video
kako na drugoj obali, umesto šume,
raste jeka, buja odsutnost,
polje senku peva lomljive ptice
u pustinji što prazni sunce i šini
da je svet najsličniji zaboravu.
*
Ostaše u planinama
gde traje sneg i Misao.
Tamo se cvet razlikuje
od svojih boja.Tamo pogled
sam sebe gleda. O,
pomešano vreme u brdima
sa lanjskim snegovima!
Mnogi ostaše
na vrhovima usamljenim;
neki rekoše: “Mrtvi su”.
*
Želeo bih da sve što napišem
prepišem sa kapaka vaših očiju
sklopljenih: Revoluciju u kojoj
prošlost ispašta svoje lažne časove
i jedna bolest dovršava Istoriju,
pre nego se u zemlji pretvori u laž
sve osim vaših kostura,
nad kojim traje svađa vidika i gladi
uoči noći sa zvezdanim mozgom
koji zameni reči oblikom.
*
Ptice nad ništavilom i sunce umesto vida –
to je njihova zaostavština. Reči
odbijaju da se vrate. Pozajmljujem
njihovu misao i zvezdu iznad groba
mojoj noći zaljubljenoj u njihovu smrt,
u njihove mramorne beonjače, u njihov grob
koji prezire grobare i odbija
da se preseli iz sveta u zagrobnost,
gde se grbava praznina prepire
sa njihovim kostima bez imena.
*
Pred vašom krvi u koju padaju zvezde
čista, bez ljubavi, ljubav, sunce bez sunca,
kao ispod trepavica vatra bez plamena,
umesto izgubljene reči koja ima pravo
na sve zvezde u biću što prazninu bude.
Ja sam krilata ruža potpisana ispod zore,
kaže Ptica: uspavaj ga
u predelu koji se penje.
Na vrh brda ispeo se slepac i zaplakao:
ako me ne vide kako da ih nađem.
*
O kišo duga i neprestana
poslednjeg dana u godini! Sedim
u svojoj glavi, i pišem. Dok nebo
uvežbava pljusak, i mislim:
moje oko i slika koju gledam
još uvek nisu ono što vidim.
Vazduh poprskan krvlju. Samo ono
što damo zaista smo imali.Mrtvi su dosegli sebe, dok mi trajemo
u jednom detalju čiji smisao još nije poznat.
*
Muzika istekla iz naših zahvalnih prstiju
kao krv neka zaustavi vetrove i ptice
i neka bude kraj i početak
sveta koji će imati njihovo ime i naše ruke
ovde gde je istorija progovorila na sav glas
ovde gde ostaviše svoju krv da svetli
ovde gde od njihove smrti živi samo zemlja voda i vazduh
ovde gde dozivamo njihovo lice iz kamena
ovde gde recitujemo njihovu noć mome danu
ovde gde sa njihovog čela prepisujem svoju pesmu.
Branko Miljković
