Priredila Mirjana Miočinović
Dragi Danilo!
Hvala za čestitke.
Pisao sam pismo Ljonji ., ali sam, verovatno, pogrešio adresu.
Prenesi mu pozdrav.
Kako tvoja literatura?
Piši mi.
Grlim te,
tvoj
Bulat
P.S. Ako možeš, pošalji svoju fotografiju.
Dragi Danilo!
Od tebe ni glasa. Šteta.
Jesi li dobio moju knjigu?
Bio sam u Parizu. Predivno. Dobio sam čir. Lečim se.
U Parizu sam nastupao u Mutualite.
Sada firma „Pesma sveta“ izdaje moju ploču. Odlazim u Minhen 15-og januara.
Biću tamo 20 dana.
Kada će „Atelje“ biti u Moskvi?
Svih se sećam.
Svima prenesi pozdrav.
Srećna Nova godina!
Kapodastro!!
Bulat
Moskva A-195, Lenjingradskoe šosse
dom 86, korpus 2, kv. 72
Dragi Danilo!
Raduje me prilika da ti pošaljem pozdrav. Tolja Šiguljin, izvrstan naš pesnik i moj sused. On zna šta je to tuga i šta je to čast.
Savetujem ti da ga zavoliš i on će, nadam se, zavoleti Beograd.
Zamoli da ti ukratko ispriča svoj život, i ti ćeš shvatiti da u njegovom životu i u tvojoj prozi ima mnogo zajedničkog.
Nadam se da si zdrav i da ti lekari na zabranjuju da piješ šljivovicu.
Silno bih želeo da se s tobom vidim. Možda će se to jednom i dogoditi.
Zdrav budi.
Grlim te.
Bulat
Ringlice!!! Kapodastro!!
P.S. Prenesi pozdrav Sveti Lukiću.
Danilo Kiš
Pismo Petru Vujičiću
Pariz, 26. maj 70.
Dragi Pjotr,
U jednom razgovoru sa sekretaricom Gallimarda, a u želji da malo zezam uobražene Fracuze, pomenuo sam joj roman našeg prijatelja Bulata Okudžave, prebacujući joj, mislim s pravom, da prevode razne sovjetske gluposti, samo zato što su sovjetske, a da ovaj roman, Zdrav bud školjar (ili Zdravstvuj, školjar, ne sećam se tačno), nisu preveli. Na moje veliko iznenađenje, ona je znala o kome i o čemu je reč, pa mi je čak rekla da oni pokušavaju da dođu do tog romana, ali uzalud, pa čak ni Bulata ne mogu da dobiju, jer mu ne znaju adrese. Dakle (posle ove vrlo-vrlo proširene rečenice) evo šta bih te zamolio, jer sam joj to obećao: da mi pošalješ Bulatovu adresu (ja je imam u Beogradu, ali nema ko da mi je pošalje) kao i, po mogućstvu, samu knjigu, na ruskom, jer sećam se da si je ti prevodio. Ja bih to njima dao na uslugu, pa kad je fotokopiraju da ti je vrate. Da li bi bio ljubazan da mi što pre pošalješ te stvari, ili, makar, da mi javiš ukoliko nemaš knjigu, da im bar kažem da ne mogu ništa da učinim. Tako mi treba kad se pravim važan! Kad sam ja već samo poslovan, budi bar ti dobar, pa mi napiši još ponešto, još poneku zanimljivu vest: šta radiš, šta ima novog kod nas i tamu podobno.
Da li si Šćepi preveo onaj čuveni članak iz poljskog časopisa? Onaj u kojem se kaže za njega da je uvatio boga za… Ukoliko nisi, prevedi mu to. Ukoliko jesi, prevedi mu ga još jednom. Njemu nikad nije dosta.
Najsrdačnije te pozdravljam
Kiš
Beleška
Do susreta između Bulata Okudžave i Danila Kiša došlo je zahvaljujući gostovanju nekolicine sovjetskih pesnika na I Bitefu, 1967. Bili su to, pored Okudžave, još i Bela Ahmaduljina, Viktor Bokov i Garoljd Registan.
Okudžava je u to vreme već uveliko poznat i njegove su pesme beležene i pevane na prijateljskim sedeljkama kod Leonida Šejke i Marije Čudine, Danila Kiša, Peđe Ristića… uz poneku od logorskih pesama, koje su takođ došle do nas. Okudžava je održao koncert u podrumu „Ateljea 212“ okružen uglavnom svojima.. I te se noći, uz druženje posle koncerta, stvorilo prijateljstvo između Bulata, Leonida (Ljonje) i Danila, čiji se tragovi vide i u ovim kratkim pismima, pronađenim u Kišovoj prepisci, zajedno sa jedanaest pesama koje je Okudžava svojeručno ispisao. U njima ima neke dirljive bliskosti i nekoliko reminiscencija koje se svode na ponavljanje reči „kapodastro“ i spomen „ringlica“ i „šljivovice“, kao pravih otkrovenja. (Reč „kapodatsro“, pomenuta dva puta, označava mali metalni deo koji se pričvršćuje na dršku gitare kako bi se smanjila dužina žica i tako promenio tonalitet. Kiš ga je „otkrio“ Okudžavi ne samo kao koristan deo, već i kao neobičnu reč, neobičnu za svoje zvučnosti.)
Kako pisma nisu datirana, niti koverte sačuvane, vreme pisanja i njihov redosled možemo samo posredno da odredimo. Uzmemo li da je Okudžavino gostovanje u Beogradu bilo septembra 1967., a gostovanje „Ateljea 212“, za koje se Bulat raspituje u drugom pismu , maja 1968., možemo zaključiti da su prva dva napisana u poslednjim mesecima 1967. Kako se u Kišovoj ličnoj biblioteci (SANU) nalaze tri Okudžavine knjige, sa znatno kasnijim godinama izdanja, jedna na ruskom (Putešestvie diletantov. Iz zapisok otstavnogo poručika Amirana Amilahvari, 1979) i dve na mađarskom, objavljene 1972. i 1975., nemogućno je da se na neku od njih misli u pomenutom pismu.
Stoga ne znamo o kojoj je knjizi reč. Nismo, nažalost, i pored upornog nastojanja, uspeli da doznamo ni tačan datum Okudžavinog boravka u Parizu. No i dalje, uprkos nepreciznosti, verujemo da je naše sumarno datiranje tačno.
Do susreta izme|u Okudžave i Kiša nije došlo u vreme gostovanja „Ateljea 212“ u Moskvi. Razlozi su nam nepoznati. Treće pismo, za koje smo najpre mislili da pripada istom vremenu, možda je poslato znatno kasnije. U njemu se pominje pesnik Anatolij Šiguljin koji je, prema podacima vezanim za Oktobarske susrete pisaca, boravio u Beogradu, najverovatnije prvi put, tek 1979. (Podatak dugujemo gospodinu Zorislavu Paunkoviću.) Tragovi kontakata i bliskosti mogu se, dakle, pratiti u razdoblju dužem od deset godina.
U nedostatku Kišovih odgovora, kojih, s obzirom na njegovu nesklonost prepisci, možda i nije bilo, ovom prilikom dajemo na uvid i jedno Kišovo pismo (za čiju fotokopiju dugujemo zahvalnost gospođi Biserki Rajčić), upućeno iz Pariza Petru Vujičiću, maja 1970. Ono je posredan dokaz i “produžen eho” prijateljske bliskosti izme|u dva pisca.
Mirjana Miočinović
Preuzeto iz časopisa Ruski almanah
