Istinito i neistinito znanje
Prva sutra:
Ispravno znanje ima tri izvora: direktno saznanje, zaključivanje i reči probuđenih ljudi.
Pratyakša, direktno saznanje, je prvi izvor istinitog znanja. Direktno saznanje označava susret licem-u-lice, bez ikakvog sredstva, bez ikakvog posrednika. Kada vi znate nešto direktno, saznavalac gleda u znano odmah. Nema nikoga da to povezuje, nema premošćavanja. Onda je to ispravno znanje. Ali onda se javljaju mnogi problemi.
Obično, pratyakša, direktno saznanje, je prevođeno, interpretirano, komentarisano, na vrlo pogrešan način. Sama reč pratyakša znači pred očima, neposredno zrenje. Ali same oči su posredovanje, saznavalac je skriven u pozadini. Oči su sredstva. Vi slušate mene, ali to nije direktno; to nije neposredno. Vi slušate mene kroz čula, kroz uši. Vidite mene kroz oči.
Vaše oči mogu pogrešno da vas izveste. Nikome ne treba verovati; nijednom posredniku ne treba verovati, jer vi se ne možete osloniti na posrednika. Ako su vaše oči bolesne, one će izvestiti različito; ako su vaše oči drogirane, one će izvestiti različito; ako su vaše oči ispunjene sećanjem, one će izvestiti različito.
Ako ste u ljubavi, onda vidite nešto drugo. Ako niste u ljubavi onda to nikada ne možete videti. Jedna obična žena može postati najlepša osoba u svetu ako je gledate kroz ljubav. Kada su vaše oči ispunjene ljubavlju, onda one izveštavaju nešto drugo. A ista osoba može izgledati najružnija ako su vaše oči ispunjene s mržnjom. One nisu pouzdane.
Vi čujete kroz uši. Uši su instrumenti, one mogu da funkcionišu pogrešno; one mogu da čuju nešto što nije bilo rečeno; one mogu propustiti nešto što je rečeno. Čula ne mogu biti pouzdana; čula su samo mehanička sredstva.
Onda šta je pratyakša? Šta je direktno saznanje? Direktnog saznanja može biti samo kada ne postoji posrednik, čak ni čula. Patanjđali kaže da je onda to ispravno znanje. To je prvi osnovni izvor istinskog znanja: kada znate nešto a ne morate zavisiti ni od čega drugog.
Samo u dubokoj meditaciji vi transcendirate čula. Tada direktno saznanje postaje moguće. Kada Buda saznaje svoje najunutarnije biće, to najskrivenije biće je pratyakša; to je direktna spoznaja. Nikakva čula nisu uključena; niko nije izvestio to; ne postoji ništa slično posredniku. Saznavalac i saznavano su licem u lice. Ne postoji ništa između. To je neposrednost, a neposrednost samo može biti istinita.
Dakle, prvo istinito znanje može samo biti ono od unutarnjeg Sopstva.
Možete znati ceo svet, ali ako niste saznali najdublju srž svoga bića čitavo vaše znanje je apsurdno, to nije pravo znanje, ono ne može biti istinito, jer prvo, osnovno ispravno znanje se nije dogodilo vama. Cela vaša građevina je lažna. Možete znati mnoge stvari. Ako niste spoznali Sebe, sve vaše znanje je zasnovano na izveštajima, izveštajima datim od čula. Ali kako možete biti sigurni da vas čula izveštavaju pravilno?
Noću vi sanjate. Dok sanjate počinjete verovati u san, da je on istinit. Vaša čula izveštavaju o snu – vaše uši ga čuju, vaše oči ga vide, možete da to dodirujete. Vaša čula vas tako izveštavaju; zbog toga padate pod iluziju da je to realno. Vi ste ovde; to može biti samo san. Kako možete biti sigurni da vam govorim u realnosti? Da li je moguće da je ovo samo san, da me sanjate. Svaki san je istinit dok sanjate.
Čuang Ce je jednom sanjao da je postao leptir. Ujutru je bio tužan. Učenici su ga pitali: “Zašto ste tako žalosni?” Čuang Ce je rekao: “Ja sam u nevolji. U takvoj neprilici u kakvoj nikada ranije nisam bio. Zagonetka mi izgleda nemoguća; ne može se rešiti. Prošle noći videh u snu da sam postao leptir!”
Učenici su se nasmejali. Rekoše: “Kakva je to stvar? To nije zagonetka. San je samo san.” Čuang Ce je rekao: “Ali čujte, ja sam u nevolji. Ako Čuang Ce može sanjati da je postao leptir, leptir možda sada sanja da je postao Čuang Ce. Dakle, kako presuditi da li se ja sada suočavam s realnošću ili opet sanjam. Ako je Čuang Ce mogao postati leptir, zašto leptir ne bi mogao sanjati da je postao Čuang Ce?”
To nije nemoguće, i obrnuto se može dogoditi. Ne možete se osloniti na čula. U snu vas ona obmanjuju. Ako uzmete drogu, LSD ili nešto, vaša čula počinju da vas obmanjuju; započinjete da vidite stvari koje nisu tu. Ona vas mogu zavesti do takvog stepena da možete početi da verujete u stvari tako potpuno, da možete biti u opasnosti.
Jedna devojka je skočila u Njujorku sa šesnaestog sprata, jer je pod uticajem LSD mislila da može da leti. Ćuang Ce nije pogrešio: devojka je zaista izletela kroz prozor. Naravno, umrla je. Ali ona za to nikada ne bi bila sposobna da nije bila zavedena svojim čulima pod uticajem droge.
Čak i bez droge mi imamo obmane. Prolazite kroz mračnu ulicu, i iznenada se prestravite – zmija je tu. Počinjete da trčite, a docnije saznate da to nije bila zmija, tamo je samo ležalo uže. Ali kada ste osetili da je tamo bila zmija, bila je zmija. Oči su vas obavestile da je tamo zmija i vi ste se ponašali saglasno tome – pobegli ste s tog mesta.
Čulima se ne može verovati. Onda šta je direktno saznanje? Direktno saznanje je nešto što se zna bez čula. Dakle, prvo istinito znanje može biti samo od unutrašnjeg Sopstva, jer samo tamo čula neće biti potrebna. Svuda drugde čula će biti potrebna. Ako želite da vidite mene moraćete da me vidite kroz oči, ali ako želite da vidite sebe, oči nisu potrebne. Čak i slep čovek može videti sebe. Ako želite da vidite mene svetlo će biti potrebno, ali ako želite da vidite sebe tama je u redu, svetlo nije potrebno.
Čak i u najmračnijoj pećini vi možete znati sebe. Nikakav medijum – svetlost, oči, bilo šta – nije potreban. Unutarnje iskustvo je neposredno, trenutno, a neposredno iskustvo je osnova sveg istinitog znanja.
Jednom kada ste ukorenjeni u tom unutrašnjem iskustvu onda će mnoge stvari započeti da vam se događaju. Neće biti moguće razumeti ih odmah. Ukorenjeni u svom centru, u svom unutarnjem biću, vi osećate to kao direktno iskustvo, onda vas čula ne mogu obmanuti. Vi ste probuđeni. Onda vas oči ne mogu zavesti, onda vas uši ne mogu obmanuti, onda vas ništa ne može obmanuti. Prevara je izostala.
Možete biti zavedeni jer živite u samoobmani, ali ne možete biti obmanuti jednom kada postanete pravi znalac. Ne možete biti zavedeni! Onda sve ubrzo uzima oblik istinitog znanja. Jednom kada znate sebe, šta god da znate postaće automatski istinito jer ste vi sada istiniti. Ovo je razlika koju treba zapamtiti: ako ste istiniti, onda sve postaje istinito; ako ste neistiniti, onda sve postaje pogrešno. Dakle nije pitanje činjenja nečega spolja, to je pitanje činjenja nečega unutra.
Ne možete obmanuti Budu – to nije moguće. Kako možete varati Budu? On je ukorenjen u sebi. Vi ste providni za njega; ne možete ga zavesti. Pre nego što znate, on zna vas. Čak i svetlucanje misli u vama on jasno vidi. On prodire u vas do samog vašeg bitka. Vaše prodiranje ide do istog stepena u druge, kao što ide u vas same. Ako možete prodreti u sebe, do istog stepena možete prodreti u sve. Što se dublje krećete unutra, dublje se možete kretati spolja. A vi se niste pomerili unutra nijedan inč, tako da šta god činite spolja je samo kao san.
Patanjđali kaže da je prvi izvor ispravnog znanja neposredno, direktno saznanje pratyakša. On se ne bavi čarvakama, starim materijalistima, koji su govorili da pratyakša, ono što je pred očima, jeste jedina istina.
Zbog ove reči pratyakša, direktno saznanje, mnogo nerazumevanja se dogodilo. Indijska škola materijalista je čarvaka. Izvor indijskog materijalizma je bio Brihaspati – vrlo pronicljiv mislilac, samo mislilac; vrlo dubok filozof, samo filozof – ne ostvarena duša. On je rekao da je samo pratyakša istina, a pod pratyakšom on podrazumeva da sve što znate kroz čula jeste istina. I on kaže da ne postoji način znanja ičega bez čula, tako je samo čulno znanje istinito za čarvake.
Dakle, on poriče da postoji bilo kakav Bog jer niko ga nikada nije video. A ono što se može videti jedino je realno; ono što se ne može videti ne može biti istinito. Boga nema jer ga ne možete videti; duše nema jer je ne možete videti. I on kaže: “Ako postoji Bog, dovedi ga ispred mene tako da ga mogu videti. Ako ga ja vidim onda on postoji, jer samo je viđenje istinito.”
On je takođe koristio reč pratyakša, ali njegovo značenje je potpuno različito. Kada Patanjđali koristi reč pratyakša njegovo značenje je na sasvim drugom nivou. On kaže da znanje koje nije izvedeno ni iz kakvog instrumenta, nije izvedeno ni iz kakvog posrednika, neposredno, jeste istinito. A jednom kada se ovo znanje dogodi, vi ste postali istiniti. Tada ništa lažno ne može da se vam desi. Kada ste vi istiniti, autentično ukorenjeni u istini, onda iluzije postaju nemoguće.
Zbog toga je rečeno da Bude nikada ne sanjaju, onaj ko je probuđen nikada ne sanja.
Jer čak ni san njemu ne može da se dogodi; on ne može biti obmanut. On spava, ali ne kao vi.
On spava na potpuno različit način, kvalitet je različit. Samo njegovo telo spava, relaksira se.
Njegovo biće ostaje budno.
A ta budnost ne dopušta nikakav san da se dogodi. Možete sanjati samo kada se budnost izgubi. Kada niste budni, kada ste duboko hipnotisani, onda počinjete da sanjate.
Sanjanje može da se dogodi samo kada ste potpuno nesvesni. Više nesvesnosti, više snova će biti prisutno. Više svesnosti, manje snova. Potpuna svesnost, nema snova. Čak i dubok san bez snova postaje nemoguć za onoga ko je ukorenjen u samome sebi, koji je neposredno spoznao unutarnje bivstvo (Sopstvo).
Ovo je prvi izvor ispravog znanja. Drugi izvor je zaključivanje. To je sekundarno, ali to je takođe vredno razmatranja jer, takvi kakvi ste sada, vi ne znate da li postoji Sopstvo unutra ili ne. Nemate direktno znanje svog unutarnjeg bitka. Šta da se radi? Postoje dve mogućnosti. Jednostavno možete poricati da ne postoji unutarnja srž vašeg bića, da nema duše, kao što čarvake čine, ili su na Zapadu činili, Epikur, Marks, Engels i drugi.
Međutim, Patanjđali kaže da ako vi znate, nije potrebno zaključivanje, ali ako ne znate, onda će biti korisno da se zaključuje. Na primer, Dekart, jedan on najvećih mislilaca Zapada, započeo je svoje filozofsko traganje kroz sumnju. On je zauzeo gledište od samog početka da neće verovati ni u šta što nije neosporno i očevidno. U ono u šta se može sumnjati, on će sumnjati. I pokušaće da otkrije tačku s koje se ne može sumnjati, i samo sa tog mesta će stvoriti celu građevinu svog mišljenja. Lep gest – iskren, težak za dostizanje, opasan.
Dakle, on je poricao Boga, jer možete sumnjati. Mnogi su sumnjali, a niko nije mogao da odgovori na njihove sumnje. On je nastavio da osporava. Sve u šta se moglo sumnjati, što je shvaćeno kao nepouzdano, on je osporavao. Godinama je neprekidno bio u unutrašnjem metežu. Onda je pao na tački koja je bila nosporna: nije mogao poreći sebe; to je bilo nemoguće. Ne možete reći: “Ja nisam”. Ako kažete to, samo vaše izgovaranje dokazuje da vi jeste. Stoga je to bio temelj, to “ne mogu poreći sebe samoga; ne mogu reći da nisam. Ko će reći to? Čak i da bih sumnjao u sebe, ja sam neophodan da bih sumnjao”.
Ovo je zaključak. Ovo nije direktno saznanje. Ovo je kroz logiku i dokaz, ali to daje senku, to daje letimično sagledavanje, to vam daje mogućnost, jedno otvaranje. Onda je Dekart imao stenu, a na ovoj steni veliki hram može biti izgrađen. Jedna neosporna činjenica, i vi možete stići do apsolutne istine. Ako započnete sa sumnjivom stvari, nikada nećete stići nigde. U samoj osnovi, sumnja ostaje.
Patanjđali kaže da je zaključivanje drugi izvor istinitog znanja. Ispravna logika, ispravna sumnja, ispravan dokaz može vam dati nešto što može pomoći na putu prema pravom znanju. To on naziva zaključivanjem, anumana. Direktno vi niste videli, ali sve dokazuje to, to mora biti tako. Dokazi su tako postavljeni da to mora biti tako.
Na primer, vi gledate okolo široki univerzum. Možda nećete moći da shvatite da postoji Bog, ali ne možete osporiti – jer ceo univerzum je uređen sistem, kohernetna celina, osmišljena. To ne možete poreći. Osmišljenost je tako očigledna da čak ni nauka to ne može poreći. Naprotiv, nauka stalno nalazi sve više i više planova, više i više zakona. Ako je svet samo jedna slučajnost, onda nauka nije moguća. Ali ne izgleda da je svet jedna slučajnost, izgleda da je planiran, i pokreće se prema određenim zakonima, a ovi zakoni se nikada ne narušavaju.
Patanjđali će reći da plan univerzuma ne može da se porekne, a ako jednom osetite da postoji plan, planer je ušao. Ali to je jedan zaključak, vi ga niste spoznali direktno – već samo plan univerzuma, planiranje, zakone, red. A red je tako veličanstven! On je tako detaljan, tako sjajan, tako beskonačan! Red postoji; sve bruji u jednom poretku, muzička harmonija celog univerzuma. Neko je izgleda skriven u pozadini, ali to je jedan zaključak.
Patanjđali kaže da zaključivanje takođe može biti pomoć prema ispravnom znanju, ali to mora da bude ispravno zaključivanje. Logika je opasna; ona je s dve oštrice. Možete koristiti logiku pogrešno; onda ćete takođe postići zaključak.
Na primer, rekao sam vam da plan postoji, model postoji; svet ima izvestan red, lep red, savršen. Ispravan zaključak će biti da izgleda da postoji neka ruka iza toga. Možda nećemo biti direktno svesni, možda nećemo biti u direktnom dodiru s tom rukom, ali ruka izgleda da je tu, skrivena. Ovo je ispravno zaključivanje.
Ali iz iste premise vi možete zaključiti i pogrešno. Postojali su mislioci koji su rekli… Didro je rekao: “Zbog reda ja ne mogu verovati da postoji Bog. Svetom izgleda vlada savršen poredak. Zbog tog reda, ne mogu da verujem da postoji Bog.” Koja je njegova logika? On kaže, ako postoji neka osoba u pozadini, onda ne može biti tako velikog reda. Ako je osoba u pozadini toga, onda ona mora počiniti ponekad greške. Ponekad on mora biti kapriciozan, pogubljen, ponekad se mora promeniti. Zakoni ne mogu biti tako savršeni ako je neko u pozadini. Zakon može biti savršen ako nema nikoga iza i oni su jednostavno mehanički.
To takođe ima privlačnost. Ako sve ide savršeno, to izgleda mehanički jer se o čoveku kaže, grešiti je ljudski. Ako je tu neka osoba, onda ona ponekad mora grešiti – dosađivaće se sa tako mnogo savršenstva. Ponekad ona mora želeti promenu.
Voda vri na sto stepeni. Ona je ključala na sto stepeni milenijumima, uvek i svugde. Bogu mora postati dosadno, ako je on u pozadini, Didro kaže, dakle samo radi promene, jednog dana će on reći: “Od sada na dalje voda će ključati na devedeset stepeni.” Ali se to nikada nije dogodilo, prema tome izgleda da nema osobe.
Oba argumenta izgledaju savršena. Međutim Patanjđali kaže da je ispravno zaključivanje ono koje vam daje mogućnosti za rast i napredak. Nije pitanje da li je logika savršena ili ne. Pitanje je da vaš ishod treba da postane jedno otvaranje. Ako nema Boga, on postaje zatvaranje. Onda ne možete da rastete. Ako zaključite da postoji neka skrivena ruka, svet postaje misterija. A onda vi niste ovde samo slučajno. Onda vaš život postaje značajan.
Onda ste deo velike šeme. Onda je nešto moguće; možete učiniti nešto, možete se uzdići u svesti.
Ispravno zaključivanje označava zaključivanje koje vam može dati rast; pogrešno zaključivanje je ono koje, ma kako savršeno da izgleda, zatvara vaš rast. Zaključivanje može biti takođe izvor istinitog znanja. Čak i logika se može iskoristiti da bude izvor ispravnog znanja, ali morate biti vrlo svesni šta radite. Ako ste samo logični, možete počiniti samoubistvo kroz to. Logika može da postane samoubistvo. To je postala za mnoge.
Baš pre nekoliko dana bio je ovde jedan tragalac iz Kalifornije. On je putovao dugo. Došao je da se sretne sa mnom. A onda je rekao: “Pre nego što meditiram i pre nego što mi kažete da meditiram, čuo sam da ko god dođe kod vas vi ga gurnete u meditaciju, tako da pre nego što me gurnete, imam pitanja.” Imao je listu barem od sto pitanja. Mislim da nije ispustio nijedno koje je moguće – o Bogu, o duši, o istini, o nebu, paklu – lista je bila puna pitanja. Rekao je: “Dok ne rešite ova pitanja, ne idem da meditiram.”
On je logičan na način što kaže: “Dok se na moja pitanja ne odgovori, kako mogu meditirati? Dok ne osetim pouzdano da ste vi ispravni, dok ne odgovorite na moje sumnje, kako mogu poći u nekom pravcu koji vi izlažete i pokazujete? Vi ste možda neistiniti. Dakle, možete dokazati vašu ispravnost samo ako iščeznu moje sumnje.”
A njegove sumnje su takve da ne mogu nestati. Ovo je dilema: ako on meditira sumnje će nestati, ali on kaže da će meditirati samo kada ne bude bilo sumnji. Šta da se radi? On kaže: “Prvo dokažite da ima Boga.” Niko to nije dokazao, niti će ikada neko moći. To ne znači da Bog ne postoji, nego da ne može biti dokazan. On nije mala stvar koja se može dokazati ili pobiti. To je tako vitalna stvar, morate je živeti da biste je znali. Nikakav dokaz ne može da pomogne.
Ali on je logično u pravu. On kaže: “Dok ne dokažete kako mogu započeti? Ako nema duše, ko će meditirati? Tako prvo dokažite da postoji Sopstvo, onda mogu meditirati.”
Ovaj čovek izvršava samoubistvo. Niko neće nikada moći da mu odgovori. On je stvorio sve prepreke, a kroz te barijere neće moći da raste. Ali on je logičan. Šta mogu da uradim s takvom osobom? Ako počnem da odgovaram na njegova pitanja, osoba koja može stvoriti stotinu sumnji može stvoriti milione, jer sumnjanje je način postojanja uma. Možete odgovoriti na jedno pitanje, kroz vaš odgovor on će stvoriti još deset jer um ostaje isti.
On traži sumnje, ako odgovorim logično ja pomažem njegov logični um da bude hranjen, da bude više ojačan. Ja ga hranim. To neće pomoći. On treba da bude izbačen iz svoje logičnosti.
Tako sam mu ja rekao: “Jesi li ti ikada bio zaljubljen?” On je rekao: “Ali zašto? Vi menjate predmet razgovora.” Ja sam mu rekao: “Vratiću se natrag na tvoja pitanja, ali mi je iznenadno postalo vrlo značajno da te pitam jesi li ikada voleo.” On je rekao: “Da!” Lice mu se promenilo. Pitao sam: “Pre nego što si se zaljubio, jesi li sumnjao u celu tu pojavu?”
Onda je bio uznemiren. Bilo mu je neugodno. Rekao je: “Ne, nikada nisam mislio o tome. Jednostavno sam se zaljubio, a onda sam postao toga svestan.” Onda sam ja rekao: “Učini suprotno. Prvo misli o ljubavi, da li je ljubav moguća, da li ljubav postoji, da li ljubav uopšte može postojati. Prvo neka bude dokazana, načini joj uslov da dok ne bude dokazana nećeš voleti nikoga.”
On je rekao: “Šta govorite? Vi ćete uništiti moj život. Ako načinim taj uslov, onda ne mogu voleti.” A ja sam mu rekao: “To je isto što ti činiš. Meditacija ja ista kao ljubav. Moraš prvo da je upoznaš. Bog je upravo kao ljubav. Zbog toga je Isus stalno govorio kako je Bog ljubav. To je isto kao ljubav. Prvo čovek mora to da iskusi.”
Logični um može biti zatvoren, i to tako logično da nikada neće osećati da je zatvorio svoja vrata za sve mogućnosti rasta. Stoga ispravno zaključivanje, anumana, znači razmišljanje na koji način se taj rast pomaže. Onda ono može postati izvor istinitog znanja.
A treće je najlepše. Nigde drugde to nije učinjeno izvorom ispravnog znanja – reči probuđenih osoba, agama. Vodila se velika polemika oko ovog trećeg izvora. Patanjđali kaže da možete znati direktno, onda je to u redu. Možete i zaključiti ispravno, onda ste takođe na pravoj stazi i dostići ćete izvor.
Međutim, postoje neke stvari koje ne možete nikada zaključiti, niti ih neposredno spoznati. Inače vi niste prvi na ovoj zemlji, niste prvi tragalac. Milioni su tražili tokom miliona godina – i ne samo na ovoj planeti, već na drugim planetama takođe. Traganje je večno i mnogi su stigli. Oni su postigli cilj, oni su ušli u hram. Njihove reči su takođe izvor ispravnog znanja.
Agama označava reči onih koji su spoznali. Buda je rekao nešto, ili je Isus rekao nešto… mi ne znamo šta su oni govorili. Mi nismo iskusili to, tako da nemamo način da sudimo o tome. Ne znamo šta i kako da zaključujemo ispravno kroz njihove reči. A reči su kontradiktorne, tako da možete zaključiti sve što želite.
Ima ih nekoliko koji misle da je Isus bio psihotičan. Zapadni psihijatri su pokušali da dokažu da je on psihotičan, da je bio manijak. Oni tvrde: “Ja sam sin Božiji, jedini sin” – on je bio lud, ego-manijak, psihotičan. Može se dokazati da je bio psihotičan jer ima mnogo psihotičnih ljudi koji tvrde iste takve stvari. Možete to otkriti. U ludnicama ima mnogo takvih ljudi.
To se jednom dogodilo u Bagdadu. Kalif Omar je bio kralj, a jedan čovek je objavljivao na ulicama Bagdada: “Ja sam poslanik, ja sam prorok. Sada je Muhamed izbačen jer sam ja ovde. Ja sam zadnja reč, poslednja poruka od božanskog. I sada nema potrebe za Muhamedom, njegovo vreme je prošlo. On je bio izaslanik do sada, ali sada sam ja došao. Možete zaboraviti Muhameda.”
To nije bila hinduistička zemlja. Hindus može da toleriše sve, niko nije tolerantan kao hindus. Oni mogu tolerisati sve jer kažu: “Dok mi ne znamo tačno, ne možemo reći ‘da’, ne možemo reći ‘ne’. On može biti izaslanik, ko zna?”
Ali muslimani su različiti, vrlo dogmatični. Oni ne mogu tolerisati. Tako je Kalif Omar, uhvativši novog proroka, bacio ga u tamnicu i rekao mu: “Data su ti dvadeset četiri sata. Ponovo promisli. Ako kažeš da nisi prorok, Muhamed je prorok, onda ćeš biti oslobođen. Ako čvrsto ostaješ u svojoj ludosti, onda ću posle dvadeset četiri sata doći u tamnicu i bićeš ubijen.”
Čovek se smejao. Rekao je: “Gledaj! Ovo je zapisano u spisima – proroci će uvek biti tretirani ovako, kao što ti postupaš sa mnom.” On je bio logičan. Sam Muhamed je bio tretiran tako, tako da to nije ništa novo. Čovek je rekao Omaru: “Ovo nije ništa novo. Ovako će se stvari prirodno razvijati. A ja nisam u nekom položaju da ponovo promišljam. Ja nisam vlast. Ja sam samo poslanik. Samo Bog može to da promeni. Za dvadeset četiri sata ti možeš doći, naći ćeš da sam isti. Samo može da promeni onaj ko me je postavio.”
Dok se ovaj razgovor odvijao, drugi ludak, koji je bio vezan lancem za stub, počeo je da se smeje. Omar ga je pitao: “Zašto se ti smeješ?” Odgovorio je: “Ovaj čovek apsolutno nije u pravu. Ja ga nikada nisam postavio! Ne bih to dozvolio. Posle Muhameda nisam poslao nijednog poslanika.”
U svakoj ludnici ovi ljudi su prisutni, i za Isusa može se dokazati da je sličan slučaj. I reči su tako kontradiktorne i nelogične. Svaka osoba koja zna je primorana da govori kontradiktorno, paradoksalno, jer istina je takva da može biti izražena samo kroz paradokse. Njihove tvrdnje nisu jasne; one su misteriozne. I vi možete zaključiti bilo šta iz njih na osnovu svojih zaključaka. Svojih zaključaka. Vaš um je tu; zaključak je postao vaš zaključak.
Zato Patanjđali kaže, treći izvor. Vi ne znate. Ako znate direktno, onda nema pitanja, onda nema potrebe ni za kakvim drugim izvorom. Ako imate direktno saznanje, onda nema potrebe za zaključivanjem ili za rečima prosvetljenih ljudi, vi sami ste postali prosvetljeni.
Onda možete odbaciti druga dva izvora. Ali ako se to nije dogodilo, onda može pomoći zaključivanje, ali zaključivanje će biti vaše. Ako ste ludi, onda će vaš zaključak biti lud. Onda je vredno pokušati s trećim izvorom – s rečima prosvetljenih.
Ne možete ih dokazati, ne možete ih ni opovrgnuti. Samo možete imati poverenje, a to poverenje je hipotetično; ono je vrlo naučno. U nauci takođe ne možete napredovati bez hipoteza. Ali hipoteze nisu verovanja. To je samo radna klasifikacija. Hipoteze su samo usmerenje; moraćete da eksperimentišete. Ako se eksperiment pokaže ispravnim, onda hipoteza postaje teorija. Ako eksperiment ispadne pogrešan, onda se hipoteza odbacuje. Reči prosvetljenih ljudi treba da se uzmu na poverenje, kao hipoteze. Onda ih primenite u svom životu. Ako se pokažu istinitim, onda su hipoteze postale verodostojne; ako se pokažu neistinitim, onda hipoteze treba da budu odbačene.
Odete kod Bude. On će reći: “Čekaj! Budi strpljiv, meditiraj, i za dve godine nemoj postaviti nikakvo pitanje.” To morate preduzeti na poverenje; nema drugog puta. Možete misliti: “Ovaj čovek me možda samo obmanjuje. Onda su dve godine mog života izgubljene. Ako se posle dve godine pokaže da je ovaj čovek bio samo hokus-pokus, samo varalica, ili je u samoobmani – u iluziji da je postao prosvetljen – onda su moje dve godine izgubljene.” Ali ne postoji drugi put. Morate rizikovati. Ako bez poverenja u Budu ostanete tu, ove dve godine će biti beskorisne – jer dok nemate poverenje ne možete raditi. A rad je tako naporan da samo ako imate poverenje možete napredovati u njemu u celosti, potpuno u njemu. Ako nemate poverenje, onda stalno odbijate nešto. A to odbijanje neće vam dopustiti da iskusite ono što Buda nagoveštava.
Rizik postoji, ali sam život je rizik. Za viši život, viši će biti rizik. Vi se krećete opasnom stazom. Ali zapamtite, postoji samo jedna greška u životu, a to je ne pokretati se uopšte, to je samo strah, sedeti, potpuno uplašeni da nešto može krenuti nepovoljno, tako da je bolje čekati i sedeti. Ovo je jedina greška. Nećete biti u opasnosti, ali rast neće biti moguć.
Patanjđali kaže da postoje stvari koje ne znate, ima stvari koje vaša logika ne može zaključiti. Morate primiti na poverenje. Zbog ovog trećeg izvora, guru, učitelj, postaje neophodan, neko ko zna. Morate preuzeti ovaj rizik, i kažem da je to rizik jer ne postoji garancija. Cela stvar može da se pokaže samo kao gubitak, ali bolje je prihvatiti rizik, jer čak i da dokažete da bilo beskorisno, naučili ste mnogo. Sada nijedna druga osoba neće moći da vas obmane tako lako. Barem ste toliko naučili.
Ako se krećete s poverenjem, ako se krećete sasvim sledeći Budu kao senka, stvari mogu započeti da se dešavaju, jer su se one dešavale ljudima; ovom Gautama Budi, Isusu, Mahaviru. One su se događale i oni znaju stazu; oni su je prošli. Ako raspravljate s njima, bićete gubitnik. Oni ne mogu biti gubitnici. Oni će vas jednostavno ostaviti po strani.
U ovom veku to se dogodilo sa Gurđijevom. Tako mnogo ljudi bilo je privučeno k njemu, ali on je kreirao takvu situaciju za nove učenike da dok oni nisu verovali potpuno, morali su da odustanu odmah – dok ne budu verovali čak i u besmislice. A te besmislice su bile planirane. Gurđijev bi stalno lagao. Ujutru bi rekao nešto, poslepodne bi rekao nešto drugo. A vi niste stigli ni da pitate! On bi razbio vaš logički um potpuno.
Ujutru bi on rekao: “Kopaj rupu. I to se mora. Do večeri ovo mora biti završeno.” I celog dana biste to kopali. Vi ste se trudili, umorni ste, preznojićete se, niste uzimali hranu, a predveče on bi došao i rekao: “Vrati ovu zemlju u rupu! To morate završiti pre nego što odete u krevet.”
Dakle, čak i jedan običan um će reći: “Kako to mislite? Ceo dan sam izgubio. Mislio sam da je ovo nešto vrlo bitno, do uveče je trebalo da bude završeno, a sada kažete: “Bacaj zemlju natrag!” Ako biste pitali takvu stvar, Gurđijev bi rekao: “Jednostavno odustanite! Idite odmah! Ja nisam za vas; vi niste za mene.”
Nije stvar u rupi ili kopanju. Ono što on isprobava je da li možete imati poverenje u njega čak i kada je on apsurdan. A jednom kada zna da mu možete verovati, da se možete kretati s njim gde god on vodi, samo tada će uslediti prave stvari. Onda je ispit završen, vi ste isprobani i utemeljeni istinski – kao pravi tragalac koji može raditi i koji može imati poverenje. A onda prave stvari mogu da vam se dogode, nikada ranije.
Patanjđali je učitelj, a ovaj treći izvor on zna vrlo dobro kroz svoje vlastito iskustvo sa hiljadama i hiljadama učenika. Mora da je radio s mnogima, mnogim učenicima i tragaocima, samo onda je moguće napisati takvu raspravu kao što su Joga Sutre. To nije od mislioca. To je od onoga ko je eksperimentisao s mnogim tipovima umova i koji je pronikao u mnoge slojeve umova, svakog tipa osobe sa kojim je radio. Ovo je on načinio trećim izvorom: reči probuđenih ljudi.
Osho
