Razgovor sa Dadom
□
Eruval, 6 . novembra 1969.
ŽV: Imaš ujaka slikara, je li to neka umjetnička porodica?
MB: Vrvi…
D: Nevjerovatno.
MB: A imaš i jedno bratovljevo platno, tamo…
D: Ah! Moj brat, dobro slika!
ŽV: Još živi u Jugoslaviji?
D: Ali je dobar slikar, je li, baš dobar…Moj brat, čudan je on, znaš, lažovčina! Ta njegova potreba da laže, da slaže priče… Recimo ovu: tetka Jula je imala dva sina, od kojih je stariji, šarmantan tip, bio u pokretu otpora, uhapšen i ubijen, to je sigurno… Ali moj brat, nađe načina da mi napriča koješta, kao (ima jedan tip u Crnoj Gori koji je bio u Anveru i vidio tetka Julinog sina, bogalja, kako prodaje šibice na ulici… Sledio sam se od toga jer smo deset godina gledali tu tetku, bila nam je kao majka, došla je u kuću s utvarom svoga sina. I svaki dan karte: je li živ ili nije? I svaki dan je padalo: živ je, ona odbija penziju, sin joj je živ… svaki dan karte i crna kafa… Možeš misliti da o nama nije ni brinula! Sva je bila u mitologiji svoga starijeg sina…
ŽV: A u stvari ga nikad nisu našli?
D: Ne! Naravno… Svi ti štosevi ostanu djetetu u glavi… Rat, priče koje se pričaju o prethodnom ratu koji je bio još spektakularniji, i na kraju…
MB: U Crnoj Gori, rat je ljudima nešto dosta blisko?
D: Sve u svemu, ničeg drugog nije ni bilo: gladi, ratovi, u nekoliko riječi sažima se svačiji život. Istina je.
MB: Često govoriš o turskoj okupaciji, u tvojoj priči sve to izgleda tako blizu …
D: Ima tu neke istorijske misterije, Crna Gora praktično nikad nije bila pod turskom okupacijom.
ŽV: Ali je ostala neka vrsta opsesije…
D: Da, recimo kad sam ušao u upravu S.N.A.S.-a odmah sam se sjetio jedne kule na par koraka od kuće…,boja zidova… Nedostajale su samo zastave izrešetane kuršumima, a naročito je nedostajao predmet koji me je najviše opčinjavao… ova su djeca njime bila opčinjena: posmrtna maska nekog paše, posmrtna maska nekog paše koga su ubili Crnogorci, i koja je bila pod staklenim zvonom, glava izuzetne ljepote, orlovski nos, evo ovako, sklopljenih očiju, nekako kao da spava… od gipsa, valjda.
ŽV: Ali kako si ulazio u tu kulu?
D: Mogao sam da uđem sa čuvarevim sinom. Spavao sam, ako baš hoćete, na 50 metara od pašine glave. Možda je u mojoj psihi utisak koji sam svakodnevno sticao, bio, pretpostavljam, jedan sklad stravičnih pojava koje se ponavljaju, i konačno uokviruju ličnost, dijete, i onda je ono pečeno, valjda… Paša, poštarev sin kome iz uva curi gnoj, takve stvari… sve je to stvarno, ništa nije izmišljeno.
ŽV: I do kog si uzrasta ostao na Cetinju?
D: Do praga puberteta, da tako kažem…Detinjstvo je bilo Crna Gora, uostalom, zato se tamo i ne vraćam, jer mislim da je to jedan potpuno zaokružen svijet, sklopljeno poglavlje, smetalo bi mi da opet gledam sve to …
ŽV: I nikad se nisi vraćao?
D: Vraćao sam se kasnije, negdje do dvadesete, tako nešto… ali samo na odmor, i… tako, sve je to bilo s nekim drugim opsesijama i drugačijom moći hvatanja stvari…
MB: Pa dobro, gdje si posle toga bio?
D: Malo sam lutao, išao sam u srednju umjetničku školu, sa četrnaest godina.
MB: Kakva je ta Crna Gora?
D: Crna Gora, to ti je jedan hibrid, ne, nije hibrid, ali, kako da ti kažem…to ti je ništa! To se ne može definisati… nema nekog arhitektonskog stila koji bi me opčinio, koji bi dominirao tim svijetom.
ŽV: Nema muslimanskog uticaja?
D: Nikakvog, nikakvog… ima poslastičar musliman, i to je sve… , ne, ali moja draga Crna Gora bila je to nekakvo ostrvce, vrlo čudno, jer ima kuća koje podsjećaju, ako hoćete, na francuske kuće, crveni krovovi, prozori…
MB: A pejzaž, kakav je?
D: Pejzaž… U to vrijeme, vazda je imalo koza koje su bile osnovna hrana ljudima…
MB: Da, ali su to planine? Kamen?
D: Pa, da! Baš zbog tih koza nije bilo nikakve vegetacije. Bilo je ruzmarina, i to je sve! Koze ne brste ruzmarin…,sve što je ličilo na žbun, visine 20-30 santimetara, obrstile su, pa je posle rata bio pokolj koza, sve su ih poubijali… stvarno! fik! sve koze…
MB: Da bi ih pojeli?
D: Tad se koze baš i nisu puno jele, ali su ubijane na milijarde, premda ne znam kako, ni gdje? Ali znam da je bio pokolj, iako ga nisam vidio. I rat je bio a da ga ja nisam vidio, bio je na pragu grada, a ja, nisam vidio ništa, nagađao sam… baš zato je postojala neka žeđ za čeprkanjem…, ah! Strašno je to, prvi prizori užasa… nema tu ništa komplikovano… išao sam u uobičajenu šetnju s drugovima da gledamo Skadarsko jezero, na 10 km odatle, i onda, iza jedne okuke, puf… bili smo…kao pokošeni smradom.. ma, neviđene žestine, raspadanja, razumiješ. Šta je, dakle, bilo? Tri kljusine gurnute onako, pod put, na suncu…, a iza ta tri konja, bilo je Skadarsko jezero, najljepša široka panorama koja se da zamisliti!… pošto se jezero vidi iz ptičje perspektive, na 15 km. Nije to plavetnilo koje vam je pred nosom, sa talasićima i ribama unutra… ništa se ne vidi, to vam je jedan… jedno platno s prekrasnom pozadinom. Takvi elementi su sigurno gradili dječiju psihu… To, između ostalog… Često sanjam Crnu Goru, ali, na moj način. Sanjao sam je čak neki dan. Ali, vidi… to je nemoguće prepričati, nemoguće! Najprije . . . , slijećem avionom (Crna Gora kao nije više na kopnu, nego je ostrvo)… Šta vidim? prepoznajem moj lijepi crnogorski manastir, ali sav ispucao, i sazidan od cigala, ali ne industrijskih cigala, kojih ima svuda, nego od ogromnih cigala… i od cigala, a ne od kamena… i to bez spojeva, prosto naslaganih.. . , sve su kuće bile sazidane bez cementa, a uz prekrasni manastir. Poređane kao kutije šibica, onako, blago razmaknute, ali sad, bilo je tih kuća i nad manastirom…tap, tap, tap… krenem ja tamo.. . , bješe tu nekoliko žitelja, jedno stepenište, pomalo blatnjavo, tako nekako, u svakom slučaju čudno. Ma, pravi san! Gotovo sam mogao da prebrojim sve cigle, bilo je tako stvarno.. . , a bilo je i ptica.
MB: Je li to bila Crna Gora?
D: A šta bi drugo! Crna Gora, izmijenjena… Ispred tih nekakvih cigala, oker–crvene boje, ne opeke, nego peščara, bilo je nekoliko čudnih ljudi, s kokošima čudesnog perja, ali ne dugačkog, divnog kratkog perja… kokice, ali crne, crvene, bijele… eto, to je bio san o Crnoj Gori… Drugi put sam sanjao drugačije, brežuljci… umjesto ruzmarinom i niskim ispošćenim rastinjem, bili su prekriveni spomenkom, i ovi su brežuljci bili takvi, plavi.. . , prekrasno! Ali to sam sanjao kad sam bio jako bolestan, u bolnici. sanjao sam to u našem dragom Parizu.. . , ali taj je san bio izazvan, jer me je prethodnog dana posjetio jedan drugar, zemljak, koji mi je pričao o Crnoj Gori…
ŽV: I oživio je taj pejzaž…
D : Oživio ga je na svoj način, ali ga ja nisam slušao.. . , bio mi je tu Renišo, došao je i on, a ja sam bio jako vezan za mog prijatelja Renišoa, pa mi je tako drugar Jugosloven pomalo smetao.. . , imali smo nešto da pričamo… ali ipak je to izazvalo san. Renišo mi je dolazio u posjetu svake nedjelje, jedini prijatelj koga sam imao, donosio mi je da crtam, pa kolače…, ah! Kako sam tad bio gladan! Znaš, bio sam potpuno ispran. . .isklistirali su me i nisam smio ništa da klopam.. . , dali me na ispitivanje, i kad su mi rekli da mogu da klopam…nevjerovatno šta čovjek može da proždere, vidi.. . , isprazne ti debelo crijevo, posle klopaš novine, bilo šta, da ga napuniš, to je užasno! Renišo… donosio mi je suve kolače, pomorandže koje sam ždrao kao pas!
Nastaviće se
