9
Tada je sve obuzelo očajanje. Stvari su se toliko zamrsile da se ni sam đavo u njima ne bi snašao. Nepostojeće iznajmljeno preduzeće pomešalo se sa strugotinama, brabantske čipke sa elektrifikacijom, Korobočkina kupovina sa brilijantima. U stvar je bio umešan Nozdrjov, ispostavilo se da su umešani i simpatizer Jemeljan Zazjavalo i vanpartijac Lupež Antoška, otkrivena je i nekakva Panama sa Sobakevičevim akcijama. I pukla bruka po celoj guberniji!
Samosvistov je radio bez predaha i u opštu kasu umešao i putovanja sa sanducima i predmet falsifikovanih računa za službena putovanja (samo u taj predmet bilo je umešano oko 50.000 lica), i tako dalje, i tako dalje. Jednom rečju, počelo je đavo će ga znati šta.
Prepali su se i oni kojima su ispred nosa uzete milijarde, i oni koji su imali da ih pronađu, i pred očima je bila samo jedna neopoziva činjenica.
– Milijarde su bile i nestale.
Najzad, ustao je neki čika Mitjaj i rekao:
– Znate šta, braćo…Izgleda da ćemo morati formirati istražnu komisiju.
I tu sam se (šta čovek sve neće sanjati!) kao nekakav bog iz mašine, pojavio ja i rekao:
– Prepustite stvar meni.
Zabezeknuli su se:
– A…hoćete li…hoćete li se snaći?
A ja:
– Budite bez brige.
Pokolebali su se.
A onda – crvenim mastilom:
– Prepustiti mu stvar.
I ja sam počeo (u životu nisam usnio prijatniji san!).
Saletelo me sa svih strana 35 hiljada motociklista:
– Treba li vam štogod?
A ja im odgovaram:
– Ništa mi ne treba. Radite svoj posao. Sam ću se snaći. Potpuno sam.
Udahnuo sam vazduh i dreknuo tako da su se stakla zatresla:
– Ovamo Ljapkina-Tjapkina! Hitno! Na telefon!
– Ne može na telefon…Telefon je polomljen.
– Aha! Polomljen! Žica se pokidala? E pa, da ne stoji badava, obesite na njega onoga ko podnosi ovaj izveštaj!!!
Gospode! Šta li je ovo sad?
– Zaboga… nemojte… Odma’… he-he… odma’ ćemo… Hej!
Majstore, ovamo! Žicu! Odmah na posao!
U dva poteza su popravili telefon i dali vezu. I ja sam nastavio da teram svoje:
– Tjapkin? Huljo! Ljapkin? U zatvor s tom bitangom! Spiskove ovamo! Šta? Nisu spremni? Da budu spremni za pet minuta ili ćete se sami naći na spisku pokojnika! Ko je to?! Manilovljeva žena – arhivistkinja? Napolje s njom! Ulinjka Betriščeva – daktilografkinja? Napolje s njom! Sobakevič? U aps s njim! Kod vas radi nitkov Murzofejkin? Varalica Utešiteljni? U aps s njima!! I njih, i onog ko ih je postavio! Pronađite ga i u aps! I njega! I njega! I onog tamo! I ovog ovamo! Fetinju – napolje s njom! Pesnika Trjapičkina, Selifana i Petrušku prijaviti vojnom odseku! Nozdrjova u buvaru… Za minut! Za sekund!! Ko je potpisao spisak? Ovamo s tom svinjom!! Na dnu
mora da ga pronađete!!
Prava grmljavina u paklu…
– Sam đavo nam je došao u goste! Gde li samo takvog pronađoše?!
A ja:
– Čičikova ovamo!!
– Ne… ne… ne možemo da ga pronađemo. Sakrili su se…
– Ah, tako, sakrili su se? Divota! E, vi ćete na njegovo mesto.
– Zabo…
– Ni reči!!!
– Odma’… Odma’ ćemo… Sekund samo. Već ga traže.
I nije prošlo ni dva minuta, a eto ti Čičikova!
Uzalud se Čičikov valjao pod mojim nogama, čupao preda mnom kosu i cepao mantil, uveravajući me da mora da izdržava majku, koja je nesposobna za rad.
– Majka?! – grmeo sam ja. – Majka?… Gde su milijarde? Gde su narodne pare?! Lopove!! Zaklati ga, hulju! Brilijanti su mu u trbuhu! Izvršili obdukciju. Odista, brilijanti na licu mesta.
– Svi?
– Svi.
– Kamen oko vrata, pa u reku!
I zavlada tišina. I zavlada red.
I ja javljam telefonom:
– Sve je u redu.
A meni odgovaraju:
– Hvala. Zatražite što želite.
Tu sam se ja uzmuvao kraj telefona. Umalo nisam izneo u slušalicu sve račune, koji su mi odavno stajali kao kost u grlu:
„Pantalone… funta šećera… sijalica od dvadeset pet sveća…“
Ali sam se najednom setio da pravi pisac treba da bude nesebičan, pa sam napravio kiselo lice i promrmljao u slušalicu:
– Ne želim ništa osim Gogoljevih dela u povezu, koja sam nedavno prodao na buvljoj pijaci.
I… eto ti na! Na mom stolu se pojavio Gogolj u finom povezu sa zlatotiskom!
Obradovao se ja Nikolaju Vasiljeviču, koji me je ne jednom tešio u tmurnim besanim noćima, da sam dreknuo iz sveg glasa:
– Ura!
I…
Epilog
…naravno, probudio sam se. I ničega nema: ni Čičikova, ni Nozdrjova, i, što je najvažnije, ni Gogolja…
„E-he-he“, pomislio sam u sebi i počeo da se oblačim. I preda mnom je ponovo potekla svakodnevnica, graciozna i vetropirasta
Mihail Bulgakov
