Piše: Zoran Panović
6.07.2012.
Prosto je bilo neverovatno da je nekom iz DS palo na pamet da jednog Pekića, pritom i osnivača DS, kandiduje u radničkoj Rakovici i to protiv majstora demagogije Šešelja, koji je najbolje umeo da fascinira i nahuška narodne mase.
Šešelj je za kratko vreme uspeo da razbuca plejadu srpskih intelektualaca; da se sprda sa DEPOS-om (u kome su bili Ljubomir Simović, Matija Bećković, Nebojša Popov, Dušan Kovačević…), da pobedi Pekića, i najuri Dobricu Ćosića sa mesta predsednika SR Jugoslavije. I što je najtragičnije, velika većina pomenutih intelektualaca bila je prilično nacionalno utemeljena; nisu to bili neki soroševci, ujdijevci i fulbrajtovci. Fascinacija prostote bila je ultimativna. Posledice dalekosežne; od cirkusa zvanog „Cimermanov konobar“, preko nokautiranja poslanika SPO Markovića od strane radikala Vakića, pa teških demonstracija, hapšenja i prebijanja Dane i Vuka, i da ne nabrajamo dalje, jer valjda ne zaboravljate te bitne epizode naše Stradije…
Niko nije bolje od Šešelja demistifikovao uticaj intelektualca na narodne mase u Srbiji. Cinici bi rekli da je to Šešelju uspelo zato što je i on sam intelektualac. Cinici bi rekli i da se nakon 5. oktobra u Srbiji paradoksalno ostvarila Platonova utopija da državom treba da rukovode filozofi, jer su takvi i bili došli na vlast: Koštunica, Đinđić, Mićunović…
Ali, stani, zar Vesna Pešić, kao intelektualka, nije napravila džumbus u javnom mnjenju pred izbore? Stvari su proste; ako intelektualac nije istovremeno i političar (tačnije ima talenat za tu delatnost), njegov uticaj na politička dešavanja je ograničen. Nisu Šešelj, Koštunica, Đinđić ili Vesna Pešić imali, svako na svom planu, uspeha u masama zato što su intelektualci, već zato što su prevasodno političari (talentovani, svako na svoj način). Kao što mnogi intelektualci ne mogu biti lideri jer nisu političari u duši. Oni mogu da razumeju politiku, ali uglavnom ne umeju da je vode.
Ali, nama nasušno i fali razumevanje politike. I ne samo nje. Od pisaca takođe.
U vreme modernih, asimetričnih, ratova, Balkan stvarno pomalo deluje anahrono. U smislu da će ovde uvek, sa prvom istorijskom šansom, biti sasvim dovoljna kama i ćakija. S te strane, ovdašnji ratovi su nekako uvek „konvencionalni“, a tehnologija, čak i ona audio-vizuelna, tu ponekad ima samo bolesni voajerski zadatak da na VHS (DVD) način ovekoveči „konvencionalnost“ u kojoj je metak premija. Takav tip ratovanja bio bi manje inspirativan bez „konvencionalne“ nacionalne literature, koja priprema teren za još jedan ciklus osvete.
Teško je zamisliti nacionalnog klasika „zagledanog nad sudbinom svog naroda“ da napiše dobar žanrovski roman. Zato je Borislav Pekić, i danas kad obeležavamo 20 godina od njegove smrti, prilično unikatan.
Da ne ureknemo predstojeću Olimpijadu, ali ko je pročitao Pekićev roman „Besnilo“, morao je da oseti deža vi dok je na TV septembra 2006. gledao scene sa londonskog aerodroma „Hitrou“ povodom raskrinkavanja navodna tetorističke zavere sa ambicijama da nadvisi 11. septembar.
Besnilo je jedna od najtežih akutnih zaraznih bolesti. O njemu je pisao još i Aristotel. Pravu mu je prirodu otkrio Paster: utvrdio je uzročnika, izvršio njegovu kultivaciju i proizveo vakcinu. Pekić je od besnila napravio literarnu metaforu. I sam je priznao da je izbor aerodroma „Hitrou“ bio slučajan: Da je avion sa majkom Terezom, nastojnicom manastrira „Isusovo srce“ u Lagosu u Nigeriji, sleteo na aerodrom „Džon F. Kenedi“ u Njujorku, na „Šarl de Gol“ kraj Pariza, moskovsko Šermetjevo ili beogradski Surčin, priča bi se odvijala tamo.
Sama činjenica da se jedan srpski pisac te generacije zabavio temama kao što su one u „Besnilu“, „Atlantidi“ i „1999“, čine ga unikatnim. Izvesna fakta pisac prilagođava zahtevima priče, a priču, opet, tradicionalnim „pravilima igre“, onoga što sam ironično naziva „paraliterarnim žanrom“. Fiktivna epidemija besnila na aerodromu „Hitrou“ koji postaje karantin, univerzalna je metafora društva osuđenog na smrt. I uverenje da se tribalan može biti i u „high tech“ ambijentu. Pekić je „brendirao“ ono što je Suzan Sontag nazvala „bolest kao metafora“, i napisao da bude bolje od Forsajta, uzbudljivije od Stivena Kinga, dinamičnije od Artura Hejlija.
Pekićev karantin bar danas ima validnu kandidaturu za trendovski holivudski ep u kontekstu „kraja demokratije“, kad već nismo shvatili da je „kraj istorije“ u stvari bio „hladni rat“, a da je Pekić uprkos vizionarstvu i rasnom antikomunizmu, bio „čovek epohe“, pa je u rasplet svojih romana morao da uključi i SSSR. Umesto „hladnog“, danas imamo ono što Pol Virilio naziva „prvim građanskim ratom globalizacije“, sa vizuelizacijom (medijskom inkubacijom, telenadzorom, sajberprostorom i virtuelnim proširenjem optičkog obima realnog sveta) i pomalo anonimnim akterima. Nakon onoga što Šeron Stoun u „Niskim strastima“ zove „suspenzija neverice“, jer verujemo u sve što nam mediji serviraju, neminovno sledi suspenzija slobode.
Pekić je jednom rekao da se dugo pitao šta je komunistima značila ona njihova omiljena reč „budnost“, ali je posle zaključio da su on i njegovi imali tu „budnost“, možda im se komunizam ne bi ni dogodio. Tako, i mi „Besnilo“ pored žanrovskih kvaliteta možemo ponovo čitati i kao „roman budnosti“.
U jeku ratova na ovim prostorima, tadašnji italijanski ministar spoljnih poslova Đani de Mikelis, mojim prijateljima je rekao da se mnogim narodima u istoriji desi da polude. I Italijani su sa Musolinijem poludeli. Ali, ludilo prođe, a da se ne bi ponovilo, iz njega treba izvlačiti pouke. Otuda i „budnost“ danas dobija još jedan kontekst. Umesto „straha od devedesetih“, bolje koristimo termin „budnost“. Preporučujemo i „Stope u pesku“, knjigu Pekićevih traktata o istoriji, demokratiji i političkoj filozofiji, koju je nedavno objavio Službeni glasnik.
Pekića sam najbolje razumeo na milanskom aerodromu u vreme snežne oluje, kad su prvo stali avioni, pa je nestalo sendviča i fante, pa je iz WC-a počelo da smrdi, pa su ljudi polegali i zahrkali ko goveda po patosu, a one cice koje su samo do pre nekoliko sati po fri-šopovima kupovale firmiranu garderobu i parferme, počele su unezvereno da jecaju.
Evo za kraj nešto i za ljubitelje turske TV serije o Sulejmanu Veličanstvenom. Nebojša Bradić je dramatizovao priču iz treće knjige Pekićevog „Zlatnog runa“ koja opisuje događaj iz turske opsade Sigeta 1566. godine. Sulejman Veličanstveni je umro, ali se to zbog viših interesa krije od njegove vojske. Cincarin Simeon Njago šminka mrtvog sultana i njega prikazuju vojsci zarad održanja borbene motivacije…
I šta je posle bilo?
Eto, ja sam tako i dve prodavačice sa Kalenić pijace „navukao“ na Pekića.
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/citate_li_pekica.1083.html?news_id=243802
