Anatomija Fenomena

Sin Don Kihotov [Tema: Crnjanski]

crnjanski b&w

“Ne vidimo samo mi gradove. I oni vide nas, učio nas je Merlo-Ponti. Jedan pisac obitava podjednako u memoriji dva grada. Jedan je Beograd, grad u koji smo se vraćali sa naramcima knjiga u rukama, sa adresama jeftinih londonskih pansiona u koje nikada nećemo ponovo doći, iako smo obećali, grad u čije smo bele, osetljive prozore izlivali mleko svojih nesanica. Drugi je London. Oba grada sanjaju u jesen ovog pisca-poetu, od čije se smrti u novembru navršilo trideset godina. Pa ipak, kad pomislimo na njega, smrt postaje tako neuhvatljivo relativna, tako porozna i beznačajna. Jer čim jod prvog snega u plavu svetlost potopi grad, njegova senka ljubavno mine Beogradom. Uostalom, on je taj koji je pisao da je predgrađe Beograda – ljubavno.”

Miloš Crnjanski

“Ja nemam nacionalnosti, ja sam stanovnik Londona”, rekao je Tomas Eliot. A on je mrzeo to što je bio stanovnik Londona i sanjao je – Srem. Njegove snegove, njegove bregove, njegova nežna i stostruka nebesa. Posle, vratio se u Beograd, ostareo i bolestan, sa još dve-tri knjige koje su vrile u njemu. Tražio je telefonske brojeve nekadašnjih drugova i ljutio se kad ih nije nalazio. Posle su njihovi glasovi, zajedno sa vetrom, zasipali njegov sluh. On je tiho sa njima razgovarao sedeći sam na klupi.

Ponor u nama i oko nas

Te noći kada se vratio (plav kaput, potpuno providne, strasne oči i ruke aristokrate koje su milovale javne žene, šaputale ispod belih rukavica i pucale u Galiciji) Beograd je bio drhtav i potpuno utonuo u blagu bolest proleća. On je o njemu već napisao stihove na plaži Kuden bič i tako se oprostio od poezije. “Došao sam ovde da sanjam na devet jezika. Ne bojim se smrti, ja sam već toliko puta umirao. Moja prva smrt bila je moje rođenje.” Novine su pisale: “Vratio se Miloš Crnjanski”. Ali to nije bila istina. On nikada nije ni odlazio.

Na sva putovanja, a obišao je čitav svet, nosio je fotografiju jedne banatske ravnice koju je sam snimio. Krk, Trst, Venecija, Galicija, Beč, Pariz, Bretanja, Brest, Firenca, Rim, Ravena, Španija, Engleska, Škotska, Island, Norveška, Švedska, Danska… Na svim putovanjima pisao je, romane, drame, putopise, poeziju. A ipak je čitavog života tvrdio da su “najbolje knjige one nenapisane”.

“Crnjanski peva mutno, ali sugestivno”, pisao je Krleža. No, čini se da ovaj postulat nije precizan. Crnjanski je pevao – onaj ponor u nama i oko nas. Sve istine ovdašnjih letova koji su ličili na posrtaje, poljupce što bili su blizanci ubodima, odlaske u ratovanja kao u svatove. Poetskim, dakle uzvišenim glasom, Crnjanski je o ovdašnjim prostorima napisao isto što i podoficir Dostojevski o usudu svog naroda. Crnjanski je, uostalom, po Galiciji i čitao Dostojevskog. “Okolo su – umirali. Knjiga mi je disala u lice. Izdisao sam – Sibir.” Iz rata se vratio sa “Dnevnikom o Čarnojeviću”. Srce mu je bilo gladno ljubavi, a sito smrti. “Ime: Petar Rajić. Veroispovest: grčkoistočna. Čin: hrana za top. Dijagnoza: tuberkuloza”.

Stanuje sa Petrom Dobrovićem, u hotelu “Pariz”, na Terazijama. Ujutru se iz njegove sobe iskrada jedna sanjiva, nasmejana žena. Kasnije će tuda proći kao starac. I isto će mirisati ulica. Na maskot. “Dnevnik o Čarnojeviću” odbijaju da štampaju u celini i predlažu Crnjanskom da izdvoji nekih pet tabaka iz ogromnog rukopisa. U hotelu “Pariz” Crnjanski odabira nasumice delove teksta. Ostalo spaljuje. Kasnije je Vinaver ispremetao poglavlja i knjiga je tako bila objavljena. Ali Crnjanski nije mario. Ko u mladosti vidi toliko umiranja ljudi, lakše se miri sa nestajanjem rukopisa. Uostalom, on je bio siguran u svoj talenat. “Napisaću novo”, govorio je. “Od svih nas, jedini je Crnjanski rođeni pisac”, govorio je dvadesetih godina prošlog veka Andrić. Veliki je jedini mogao da ispravno sudi o velikome.

Hajka polutana

Preko trideset godina, ovdašnja je kritika (posle Drugog rata i u sprezi sa režimom), uglavnom uporno, žestoko i neargumentovano napadala Crnjanskog. Kritičari su kažnjavali stihiju njegovog dara zbog sopstvene jalovosti. Sam Crnjanski smatrao je da ima prava da im odgovori. Sudski anali iz tog vremena sadrže podatke o nizu sudskih procesa u kojima je pisac tužilac ili optuženi. On je, naime, smatrao da nepravedno optuženi ima prava da se brani. Nema, ukoliko je književnik. Biti umetnik, znači biti meta. Sam Crnjanski se od toga lečio ravnodušnošću. U pismu slavisti i prijatelju Aleku Braunu on 1960. izlaže svoje planove, gde predviđa da bi odjek njegovog opusa, da je preveden, u svetu odjeknuo koliko i Pasternakov. Ovaj pasus završava sledećom rečenicom: “Ali, ako mi verujete, ja ipak ne držim do toga”.

Pre emigracije, Crnjanski je bežao u svet, u Italiju. Nalazimo ga u Firenci: “Razboleo sam se u noći kada je bura stigla, i ležao, dva dana, u groznici, između četiri zida koji su fijukali. Prozori su celu noć bili žuti i tresli se, zvonko, kao nečiji ludi talambasi, a prasak i grmljavina vode, nad kućom, previjali me u mukama i probijali znojem. Domaćin mi je doveo lekara, ali sam, od sveće koju su dizali nad mojom glavom, i od prašaka koje su mi sipali u usta, gubio svest. Tek treći dan digao sam glavu i gledao kroz prozor. Žute, modre, zelene i crne vode, jurile su prema obali. Ostrva su bila nestala, a more se prelivalo preko brda, i zasipalo krov. Grmljavina nas je tresla, pomodrele i blede, ceo dan”.

Ondašnja kritika ovakve je putopise, naravno, dočekala pogrdama, odnosno potpunim nerazumevanjem. Crnjanski u tom trenutku govori devet jezika (mađarski, nemački, francuski, italijanski, engleski, portugalski, ruski, španski, poljski) i očekuje da ga razumeju na onom večitom, desetom, maternjem. Slede novi sudski procesi, a pisac i ne sanja da od nepravednih napada postoji i nešto gore. Ćutanje. Pisca takođe možete ubiti i potpunim prećutkivanjem. (“I mene i Lazu Kostića čitavog života je pratila hajka polutana”, kazaće jednom.) Kad prvi put odlazi u Beč, zapisuje čuvenu rečenicu: “On se sad dimi noću. Sneg i blatna voda, što curi sa njegovih krovova, isparava se. Ja sam ga gledao kako umire; sad je nabrekao, kao lešina. Ne, on se nije smanjio; mračan i prazan izgleda mnogo veći nego pre”.

Dvoboj u Vršcu

Kasnije, u emigraciji, u potpunoj samoći, sećaće se Čongrada, u kome ga je mati povijala u koritu u kome je mešen hleb. Bili su siromašni. Na fotografiji snimljenoj u Temišvaru, 1898, on gleda u stranu, sa velikim, malo nakrivljenim šeširom, koji kao da nije dečji. Čitavog života sam će fotografisati ljude, predele, obale, mora. O jednom pokušaju fotografisanja napisao je: “Nisu uobraženja. Ja sam u Skagenu, iz hotela, išao obalom, sve dok pesak ne prelazi u more. Na pesku sam naišao na skrhano krilo jednog galeba. Hteo sam to da fotografišem, ne znam zašto, a slučajno sam, s tim, snimio i moju senku na pesku. Bila je opomena. Ta senka me je pratila, a u Danskoj mi se pokazala. To je bila moja paralela”.

Jedne noći, vozio se vozom ka Novom Sadu. Nevidljiva grana nežno je i uporno udarala o njegov sasvim crn prozor. Tada je u sebi prvi put čuo stihove “Sumatre”. Upijajući blede, blage konture Rijeke i Lovrana, piše 1915. “Liriku Itake”. U Temišvaru, u javnoj kući, peva sa ostalim vojnicima “Oj, Srbijo, mila mati”. Nekoliko godina posle, spaljuje rukopise. A onda, 1926. izlazi na dvoboj u Vršcu. Taj dvoboj sada je legenda, koja kaže da je Dantes ovoga puta bio Tadija Sondermajer. Crnjanski je, naime, svojim belim rukavicama, ispljuskao po licu petoricu vazduhoplovnih oficira. Četvorica su odbila da se tuku. (Sažalili su se na pesnika znajući da će biti ubijen.) Sondermajer (koji je na Solunskom frontu oborio tri protivnička aviona) nije se sažalio. Svedoci Miloša Crnjanskog bili su Dušan Matić i Branko Gavela. Sva trojica su u Vršac stigli rano i odseli su u hotelu “Srbija”. Crnjanski je odmah legao i čvrsto zaspao. Ujutru je, na zakazanom mestu, Crnjanski imao pravo prvog pucnja. Pesnik je pogodio oblake, lišće, krovove nebesa. Ali ne i Sondermajera. Oficir Sondermajer mirno je nanišanio u Crnjanskog. I tri puta neuspešno pokušao da povuče oroz. Pištolj je bio ispravan, ali oficir nije znao kako se puca iz starinskog pištolja porodice Dunđerski. On je, naime, mesto oroza, hvatao kitnjasti sedefni ukras koji se nalazio ispred njega.

Godine 1923. on je “naročiti izveštač” za “Politiku”. Boraveći u Mađarskoj, šalje redakciji tekst “Srbi u Mađarskoj”: “Ja, lično, radi njih sam načinio ovaj put, a kad su došli na red, bio sam umoran i plašljiv. Šta bih njima imao da javim? Smrt mi se čini i suviše čista, a da je prljam štamparskim olovom. Šta je sa Srbima u Mađarskoj? Ništa. Svršeno je”.

Za vreme Drugog rata, Crnjanski ne piše ništa. “Za vreme rata nisam želeo da pišem. Ne peva se u kući mrtvaca.” Pošto se rat završi, diskretno mu daju na znanje da će, ako se vrati, sigurno nekoliko godina biti u zatvoru. Crnjanski odvraća da je “zavičaj ono što čovek izabere da mu bude zavičaj” i ostaje u Londonu. Tih godina Engleska ima pedeset dva miliona stanovnika, a Eliotove pesme štampaju se u dve hiljade primeraka. Jasno je da tu nije bilo mesta za pesnika koji je u trinaest godina sa šarlahom čitao “Rat i mir” (“mati je mislila da ću oslepeti”), za onoga ko je u Beču noću, kroz suzne prozore, gledao u bolnicu u kojoj je bolovao i umro Branko Radičević.

Čajanke lejdi Pedžet

U Londonu Crnjanski završava još nekoliko koledža (filmska režija, dramaturgija, spoljna trgovina), ali za njega nema posla. On je – suvišan. Kao što je pesnik uvek i svuda suvišan. On pokušava da bude hotelijer, recepcionar, raznosač knjiga, obućar. Ali ništa od svega ovoga ne uspeva. Sedi u podrumu jedne knjižare za četiri funte nedeljno. Živeo je i u “stanu kočijaša”, po rečima Crnjanskog, u japanskom vrtu Lili Pedžet, znamenite engleske lejdi, koja je bila bolničarka u Prvom svetskom ratu. Baš tu će, dok sitna, kliktava kiša opkoljava grad, napisati drugu knjigu “Seoba”. Njegova supruga pravi lutke. “One su bile tako lepe”, pisao je. “I ništa nije bilo lepo osim njih.” Po podne, Crnjanski odlazi u šetnju. “Moja žena je mislila da ću poludeti. Vraćao sam se po podne iz pustih parkova i govorio: Pavle odbija da umre. Koji Pavle, pitala je. Pavle Isakovič.” Za Novu godinu gledaju u prazno nebo, iz koga nemo sipi gust sneg. Razmišljaju o zajedničkom samoubistvu. A kad odmakne januar, u “stanu kočijaša”, Crnjanski nastavlja da piše. Dok on ispisuje: “Ne beše više snažna, ali joj kolena nikako nije mogao da zaboravi. Ne beše više ni strasna, ali joj glas još uvek beše mio i, od njenog zagrljaja, njega je još podilazila jeza požude”, Vida Crnjanski od četiri do šest po podne služi čaj gostima lejdi Pedžet. Nedeljom sprema tortu. Iznosi je pred goste nasmejana, sa izgrizenim usnama. U njenoj beležnici ostaju ispisani recepti za “tortu od čokolade, tortu princa od Velsa”. Ove su kolače gosti lejdi Pedžet najviše voleli.

Kad počnu da ga ponovo objavljuju u domovini, Crnjanski odlučuje da se vrati. Objavljuje “Roman o Londonu”, “Seobe”, “Kap španske krvi” i obnovljena izdanja poezije i pripovedaka. “Ja sam Roman o Londonu napisao da pokažem Marku Ristiću da sam živ”, kaže prijatelju.

Povratak u domovinu, povratak je u zemlju u kojoj su podjednako bespomoćni i starci i mladići, u zemlju gde se zajedno sa procvetavanjem trune i gde se ni jedan talenat, a ponajmanje onaj izrazit – ne prašta. Crnjanski ponovo obilazi Pančevo, gde su mu, kao već čuvenom književniku, dali da predaje đacima gimnastiku, Kalemegdan, na koji je, davno, pozivao Anicu Savić-Rebac.

Sanja Domazet

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/t51009.lt.html

Ostavite komentar: