Predgovor za Borhesovu knjigu Budizam
Poznato je da se Borhes, taj „vieillard terrible” argentinske i savremene književnosti uopšte, nesustalim žarom bavio paradoksima intelekta, pa donekle paradoksalno i deluje njegovo okretanje takvoj temi kao što je budizam. Jer, kako inače povezati estetičara inteligencije, čija je vavilonska biblioteka svojevrsna suma zapadne civilizacije, sa filozofijom unutrašnjeg prosvetljenja koja na Istoku zapravo i nije toliko filozofija koliko svakodnevnica?
Moglo bi se doduše otpočeti pokušajem povezivanja spoljašnjih činjenica na način prirodnjačkog pozitivizma Ipolita Tena s obzirom na specifične sličnosti između Borhesove sredine i postojbine budizma. Te sličnosti postaju čak i veće u poređenju sa drugim područjima čije geomorfološke odlike i društvene prilike nisu tako raznolike pa i do krajnosti oprečne.
Tako, možda nigde kao u Argentini i na indijskom potkontinentu prostranstva koja već izgledaju kao da su se otela prirodi u nekom trenutku njene rasejanosti nisu ujedno ispunjena i tolikim kontrastima, od najviših planinskih vrhova na svetu do rečnih tokova takođe u superlativu kako po širini ušća (La Plata), tako i po običajima uz obalu (Gang), a preko nepreglednih ravnica, prašuma, mora pa i pustinjskih predela, zaključno sa kravom koja je i na jednoj i na drugoj strani nezaobilazna pojava. Naime, materijalno bogatstvo argentinske privrede počiva na životinji koja se u duhovnom bogatstvu Indije i zvanično poštuje kao svetinja. Međutim, time se sve u svemu i iscrpljuje ovakav pokušaj, koji bi uostalom pretrpeo poraz već kod prvog pitanja: a zar je Borhes jedini Argentinac? I nisu li se mnogi drugi Zapadnjaci i pre i poslednjega kudikamo dublje zaputili vijugavom istočnjačkom misli?
U stvari, ova nas pitanja najpre mogu izvesti na željeni pravac razmišljanja: Borhes nikako nije jedini, ni u svojoj zemlji ni izvan nje, na koga se okolnosti porekla i okoline mogu prelamati na polju stvaralačkih opredeljenja, ali je zato prvi Argentinac koji je sunarodnicima predočio pripadnost svekolikoj kulturi čovečanstva. Usput je žiteljima rodnog grada pokazao da taj skup ulica, koji se pod pravim uglom i usaglašenim brojevima retkom preglednošću prostiru uzduž i popreko višemilionskog megalopolisa, ima i svoju tananu dušu, i da ta duša može da bude skrivena u ružičastom dućanu. Taj dućan je Borhes rano opevao, ali ni kasnije nikada nije prestao da svoje pesme posvećuje Buenos Airesu.
Pritom je zločesti pesnik često izjavljivao da bi voleo da je građanin Švajcarske utoliko što, po njemu, niko ne zna ko je na čelu te države, a ne mora ni da zna jer ionako sve je do savršenstva podešeno, počev od čuvenih časovnika do neprevaziđenog bankarskog sistema. Zemljaci danas blagonaklono uzvraćaju da uprkos takvim izjavama Borhes ima bezbroj pristalica u domovini, pogotovu što se švajcarski grad Ženeva u kojem se književnik konačno pred smrt i nastanio, na španskom kaže Ginebra, a ginebra je naziv omiljenog pića mnogih Argentinaca.
Bilo kako bilo, nepokolebljiva radoznalost nije dopustila Borhesu da se skrasi na jednom mestu. Samo, pošto je ličnom življenju pretpostavio izvedeno iskustvo književnosti kao odabrane stvarnosti, on je svoja putovanja nastavio po teorijama, religijama i logičkim sistemima, ne bi li tako ispitao mogućnost umetničke obrade racionalnih pretpostavki. Naizgled, dakle, ništa udaljenije od intuitivnog puta bića koji se vezuje za Istok. Za Borhesa je takav Istok bio još jedan okvir unutar kojeg je mogao svoje knjiške tvorevine da izloži razornom dejstvu paradoksa i apsurda. Takvom besprizornom zloupotrebom razuma Borhes je i popunio biblioteku „koju neki nazivaju i svemirom” a za koju Borhes kaže da joj police čuvaju sve moguće kombinacije od dvadeset i nešto pravopisnih simbola, odnosne sve što se na svim jezicima izraziti može. „Sve: podrobna istorija budućnosti, autobiografije arhanđela, pravi katalog biblioteke, na hiljade lažnih kataloga, dokaz lažnosti tih kataloga, dokaz lažnosti pravog kataloga, Basilidovo gnostičko jevanđelje, komentar tog jevanđelja, pravi izveštaj o tvojoj smrti, prevod svake knjige na sve druge jezike, interpolacije svake knjige u sve ostale knjige, raspravu što ju je Buda mogao napisati (a nije napisao) o saksonskoj mitologiji, i izgubljene Tacitove knjige („Vavilonska biblioteka”).
Na ovo neumoljivo nabrajanje kojim kao pripovedačkim postupkom Borhes premrežuje stvarnost mogli bi se nadovezati stavovi stvaralaca iz drugih polja delatnosti, kao što je na primer slikarstvo: ultrapredmet jednog Šejke pokazuje da je i za tog klasifikatora, statističara, pesnika i slikara metafizike svet jedan veliki rekvizitarijum, kako bi to Joneskokazao, a da uz sva proglašavanja, posvećivanja pa i defunkcionalizovanja predmeta, stvari nisu ni ovakve ni onakve, one naprosto jesu, a mi možemo jedino da nastojimo da se izdignemo svešću o tome. Na tom pragu moglo bi se stići do francuskog novog romana, dok bi se ostajući kod Šejke moglo primetiti da je za njega svest o skladu višeg reda izvirivala iznutra, iz Kadisa, tj. prostora u slici koji bi po značaju odgovarao tački Alef kod Borhesa ili kibucu želje kod Kortasara.
Moglo bi se nadalje reći da su tačka Alef, kibuc želje i Šejkini kvadrati odeljeni po dijagonalama sa malim kvadratom u sredini, ključ za središte svesti. A u samom središtu, saznanje da će nam Nebo, koje će sada i ovde kao i Zemlja, večito izmicati, a da hod po periferiji kruga svojom beskonačnošću stvara utisak stalnog napredovanja, ali da napretka nema, kao što u Borhesovoj biblioteci nema ni miliona uništenih primeraka, a ni ta činjenica ništa ne menja: priča se završava sitno složenom napomenom da je biblioteka nepotrebna jer bi bila dovoljna i jedna jedina knjiga „običnog formata, otisnuta borgisom ili garmondom”.
Pritom, put do takvog središta nije ni jednostavan ni pravolinijski, bilo da se odvija na pločniku gde su iscrtane dečije školice, bilo da prolazi kroz mandale, bilo da zadire u lavirinte. Kao što je takođe poznato, Borhes je motiv lavirinta kao metaforu nedokučivosti sveta varirao u rasponu od zamršenih šara jaguara do potpune praznine.
I upravo tu, sred lavirinta, pri nemoći razuma da ponudi izlaz nadmoćnog ustanovljavanja bezizlaznosti, Borhes se u stvari najviše približava temeljima budizma, gde je smisao u putu a ne u cilju. U tom sklopu bi se i samo lutanje moglo posmatrati kao pravi smisao lavirinta. Kako se takvi zaokreti u poimanju sadržine života na Istoku protežu čak i na način na koji se smrt posmatra tek kao promena svesti, moglo bi se zaključiti da je izazov za Borhesa postao nepovratan.
Međutim, budizma je bilo kod Borhesa, kao i izazova istočnjačkih zaokreta, i pre susreta sa Budinim učenjem, uostalom kao što su se u samoj Indiji i pre dolaska Bude iz Nepala bile zgusnute one bitne osobine duha na koje se oslanjaju analogije sa Borhesom. ako, još se u Rg-vedi kaže da su mudraci stvorili reč i da su je prosejali kroz svoj duh kao brašno kroz sito da bi se ljudi sveta prepoznali u prijateljstvu čiji blagosloven znak leži skriven u reči. A da nije te reči, u Borhesovoj pesmi „Svanuće” san bi razatkao svet. Noć je za Borhesa sinonim smrti, no između nje i čoveka Borhes opet umeće reč u vidu haikua:
Čovek je umro.
Brada ne zna.
Nokti rastu.
(10. haiku)
Pa iako se možda učini da Borhes žali zbog neumitnosti smrti, što bi se moglo potkrepiti pesmom „Samoubica”, gde se kaže:
Neće ostati nijedna zvezda u noći.
Neće ostati noći.
Umreću i sa mnom zbir
Nepodnošljive vasione.
S obzirom na „nepodnošljivost vasione”, pre će biti da u toj smrti pomalo istočnjački sagledava i prednosti stečenog spokoja, a da ono što ga tišti jeste neostvarena etimologija, sama reč noć:
Nikada nećemo saznati ko je skovao reč za vreme koje deli sumrak i osvit. (Istorija noći)
I opet, nekom vrstom istrajavanja u prolaznosti kako je to na Istoku postavljeno, u pesmi „Jednom saksonskom pesniku” Borhes poručuje:
Molim bogove ili sveukupnost vremena
da moj život zasluži zaborav
da moje ime bude Niko kao Odisejevo
ali da neki stih potraje
u noći naklonjenoj sećanju ili u jutrima ljudi.
Doda li se na to da je Borhes isto tako rekao da onaj koji čita njegove reči istovremeno te reči i izmišlja, te da se sve dešava prvi put („Sreća”), i da se „samo jedan čovek rodio” zato što „tvrditi suprotno čista je statistika, sabiranje je nemoguće (ne manje nemoguće nego sabrati miris kiše sa snom koji smo sanjali onomad” („Ti”), moraće se konačno priznati da same Borhesove predstave sadrže noseće činioce budističkog pogleda na svet. Taj svet je inače privid, i to nizanje privida nazvano Samsara ili Sunsara, a koje se povlači iz inkarnacije u inkarnaciju, može da se predupredi nirvanom, stanjem optimalne subjektivnosti kojim se preokreće znak tako zamišljenog sveta, a koje se doseže uvežbavanjem sebe, kao i volja za saznanjem do koje Borhes stiže svojim subjektivnim idealizmom.
Zato Borhes i kaže da bi svet mogao da stane u jednu knjigu, i još da kada bi se napisala drugačija knjiga, i svet bi bio drugačiji, baš kao što za budiste svet može da stane u jednu školjku. Iz takve školjke budisti uspevaju da nepovoljno ponavljanje obmana i gubitak sveg lepog svakim pojedinačnim nestankom sagledavaju kao nastajanje iz nestajanja, isto kao što raskorak između stvorene biblioteke i suštine fusnote kao prodora stvarnosti, te između samih knjiga i njihovih suprostavljenih istina, pa čak i između pojedinih delova jedne jedine priče kao što je Tlon Ugbar, Orbis Tertius, gde se dobro i zlo do sablažnjivosti izjednačuju, Borhes premošćuje poništavanjem ovozemaljskih podela.
Setićemo se ovde da je u budizmu rečeno da se stalnim skretanjem na desno samo vrtimo u krug, i da činjenje dobra nužno podrazumeva nekakvo zlo ili nečije stradanje, pa da se zato u Taou čak i kaže da svet nastaje koliko činjenjem, toliko i nečinjenjem (wei i vu-wei). Tim nečinjenjem na Istoku se dokida sopstvo ulančanih zabluda i dospeva do sveopšteg jastva vrhunske usklađenosti sa poretkom činjenica. Sa svoje strane, Borhes pak kaže: Biću svi ili niko. „Biću onaj drugi (koji, ne znajući, jesam, onaj koji je gledao) ovaj drugi san, moju javu” („San”).
Odgovore na pitanja ko je, da li smo i koliko Borhesa ima, pesnik je tražio i u pričama beskonačnih prelamanja kao što su Kružne ruševine, pri čemu mu se ogledalo čini čudovišnim jer kao i čin kopuliranja umnožava ljude (Tlon, Uqbur…) Poput prelamanja tih ogledala, i vreme je beskonačno za Borhesa, a uz to je i kružno, kao kod Indijaca.
Patnja za Indijce nije proisticala otuda, već iz neznanja o tome. Znanjem, pak, i odgovarajućim pripremam, lamaisti su na Tibetu mogli sebe da sagledaju čak unazad i unapred, pre rođenja i posle smrti. Uzme li se u obzir da je tek psihoanaliza uspela da dopre do odjeka intrauterinog iskustva, s tim što se ni tada čovek ne seća sopstvenog rođenja, shvatiće se veličina istočnjačkog poimanja stvarnosti kao projekcije celokupnog bića obučenog da se, odlučnim zaokretom u najdubljem sedištu svesnosti, što skladnije uklopi u okolnosti koje, dakle, sam stvara, čak i posle smrti. U tom smislu budisti tvrde da je čovek naslednik svojih dela. Na Zapadu vekovima preovlađuje gledište da se svet meni događa, a ne da ga ja prouzrokujem. Svet se meni događa voljom nekog Svevišnjeg ili pukim slučajem, a svoje čuđenje pred proizvoljnostima potiskivaću prikupljanjem čvrstih dokaza, svejedno da li o postojanju boga ili o strukturi DNK molekula. I svejedno ću se negde u dubini duše osećati izgubljenim, naročito suočen sa sobom a uprkos trudu da se sa tzv. sudbinom nagodim kako me ne bi zatekla, ili da se protiv nje pobunim, jer je iz svega toga sama duša ispuštena, ako ne i izgubljena. A duša, duša ne mora da stane ni u jednoj školjki ni u jednoj knjizi ni u jednoj metafori: ona je sama sobom metafora.
Duša je metafora plemenite zbunjenosti čoveka u odnosu na ljude i na sebe; ona je metafora nedosegnutih odgovora na tu zbunjenost, i neuništive nade pred vazda otvorenim pitanjima. Ako se prihvati ovakav prevod čovekove neutoljene misaonosti, onda i budizam može da se shvati kao metafora egzistencijalne mudrosti. Tako preveden, budizam prerasta doslovnost svojih obreda, čiji smisao postaje primenjiv u meri čovekovog podešavanja sopstvenom duhovnom krugu.
Tada se budizam ogleda u veštini življenja čoveka koji, dajući najbolje od sebe a ne pridajući naročiti značaj tome, svoje prilagođavanje protoku stvarnosti ume da posmatra kao prevazilaženje sebe, i time zapravo sebi prilagođava stvarnost.
Time, ipak, još nije razrešen Borhesov odnos prema budizmu kao metafori s obzirom da po definiciji ona najviše uspeva kada se najmanje očekuje, dok je kod Borhesa slučaj sasvim obratan: njegove metafore su najbolje, pa čak i bez premca, kada se u njima prepoznaju njegovi standardni motivi. Drugim rečima, da bi tom metaforom mudrosti uspešno označio način opstajanja u lavirintu, budistički pogled na stvari je morao da bude blizak Borhesu ne samo i pre susreta sa budizmom, nego čak i mimo toga potpuno njemu svojstven.
Budizam kao takav je inače neprepoznatljiv kod Borhesa čak i prilikom oduhovljavanja jednog grada i priključivanja njegovih stanovnika zajednici ljudi; pri čemu je sledstveni civilizacijski potez moglo da bude i predočavanje mogućnosti vere i bez boga, što je odlika budizma a što tako nedostaje Zapadu, zagušenom svakojakim božanstvima, od namrgođenih mučenika do Coca-Cole za osvežavanje.
Međutim, za takav preokret u pristupu ustaljenom, Borhesu nikakvi žuti čaršavi ne trebaju. Borhes je zapravo najviši izraz budizma bez budizma, i takvog budizma ima kod njega i u pobudi i u izvedbi, i u prozi i u poeziji, i u izričitim vidovima i u najširim postavkama. Kao primer ovog poslednjeg mogla bi da se navede Borhesova pesma „Saučesnik” gde reči osvešćenog bića odjekuju kao osnovna poruka iz Slova o Atmanu:
Razapinju me, a ja moram biti krst i čavli.
Pružaju mi pehar, a ja moram biti kukuta.
Obmanjuju me, a ja moram biti laž.
Peku me, a ja moram biti pakao.
Moram da veličam svaki trenutak vremena
i da mu budem zahvalan.
Moja hrana su sve stvari.
Tačan zbir vasione, poniženje, radost.
Moram opravdati onoga koji mi zadaje ranu.
Moja sreća ili nesreća su beznačajne.
Ja sam pesnik.
(Borhes, Zagonetka)
Kada ubojica misli da ubija,
kada žrtva misli da je ubijena,
oni ne shvataju suštinu zbivanja:
jer niti tko ubija, niti je tko ubijen.
(Slovo o Atmanu)
Već jednim stihom iz pomenute pesme Borhes navodi na suštinu iz Taitirije brahmane: „Ja sam hrana, hranom se hranim, jedem onoga tko mene jede”. Pa onda Borhesovo „veličanje vremena i njegovih trenutaka”, te zahvalnost jeziku, pa muzici, „tajanstvenom obliku vremena” („Druga pesma o darovima”), zar odnosom zadivljenosti prirodom i radosnim mogućnostima čovek u njoj ne podseća na upanišadske slavopeve i pohvale uspostavljenom skladu?
S druge strane, kad se vedski pesnik pita:
I šta je ono veliko počelo
i da li stvori svet ili ga ne stvori
Onaj što stoluje na najvišem nebu:
On jedini zna, a možda ni on ne zna?
Uočićemo da je slična zebnja sadržana i u pesmi „Šah”, gde Borhes kaže:
Bog igrača miče, a ovaj figure.
Ko je iza Boga bog arhitekture
prašine, vremena, snova i nevolja?
Na ovo pitanje se Borhes inače stalno vraćao, a posebno ga je razradio u priči Kružne ruševine. I opet, kao što bi budisti potražili odgovor izvan pravila logičkog zaključivanja, u oblasti trenutnog prosvetljenja nazvanog satori, tako i Borhes seže za fantastičnim svetovima izrađenim na osnovu dopisivanja enciklopedija (Tlon, Ugbar…), primenjujući zaprepašćenje poput koana, koji u budizmu pospešuje satori a za koji Borhes kaže da ima dejstvo uspelog vica. Naime, uspeli vic spaja najdivergentnije ravni razmišljanja pri najvećoj ekonomiji sredstava, prilikom čega se oslobađa energija čiste apstrakcije srazmerna sažetosti kojom su obuhvaćene prizemne prilike i naravi čoveka. Na Istoku najdublja se spoznaja stiče putem koana, i u tom smislu koanom bi se mogao nazvati i susret sa nekim osobama koje nas svojim veličanstvenim neuklapanjem pomeraju iz ležišta promišljanja sklada i savršenstva, i upravo time dovode do mudrosti o uzajamnom uvažavanju i razumevanju pri nesavršenosti.
I sam Borhes kao da je podstakao Krišninu misao iz Bhavagad Gite o tome da „za stvar nijednu ne prijanja, u dobru se on ne raduje, u nevolji on ne tuguje: njega ja zovem mudracem”. Uostalom, zar nije Borhes i rekao:
„Moja sreća ili nesreća su beznačajne”.
I zar se budističko poistovećivanje sa pojavama na mesto njihovog zapadnjačkog raščlanjivanja ne ogleda kod Borhesa u njegovom poistovećivanju sa vrlo određenom pojavom kao što je intelekt, i zar ne služi taj intelekt i Borhesu za istočnjačko saznavanje na mesto ogoljenog znanja Zapada? I zar nije Borhesovo poimanje vremena ciklično kao i kod starih Indijaca, te se pored učestalih peščanika i klepsidra u jednoj pesmi iz zbirke Pohvala tami nalazi i ovaj iskaz: „Ja koji sam Jeste, Beše i Biće, opet pristajem na jezik koje je neprekinuto vreme i znamen” („Jovan, I, 14”).
Najzad, i Borhesova svedenost u postupku odgovara jezgrovitosti pretežnog načina razmišljanja na Istoku. Borhesova veština svođenja ide dotle da bi po sopstvenoj tvrdnji i Kafkin Zamak mogao da napiše na tri stranice, tako da bi se i celokupno Borhesovo stvaralaštvo moglo smestiti između dve opaske, one po kojoj je život opaka bolest s obzirom da mu je ishod uvek fatalan, i one po kojoj sve skupa i nije tako bezizgledno, jer kako reče izvesni inženjer Nikolić sa Bagdale, „Život je lep, ljudi su dobri, i svi se volimo… To su načela na osnovu kojih živim, a nijedno od njih nije tačno”.
Prema svemu rečenom, moglo bi se još samo podvući da Borhes jeste budizam, a da njegova knjiga o budizmu predstavlja tek povod da se u podužem pogovoru, nalik na Borhesove propratne beleške u odnosu na samu priču, sa ovakvog stanovišta sagleda ovaj Bodisatva dvadesetog veka.
Knjiga je stoga prvenstveno zanimljiva zbog samog Borhesa i njegovih sagledavanja i upoređivanja. Iz tog razloga budistički pojmovi nisu posebno obrazlagani u prevodu već su sačuvana samo izvorna obrazloženja autora. Poštovano je, tako, i Borhesovo obrazloženje Hinajane i Mahajane, mada se ove dve škole mogu prevesti kao Mala i Velika skela, s obzirom da je za Indijce svet opasna reka strasti te da se svi proroci smatraju „skeledžijama” koji svojim učenjem prebacuju sledbenike „na drugu obalu”.
U vezi sa prevodom takođe treba reći da je kod transkripcije indijskih reči sa slogotvornim r prihvaćena istovetna vrednost tog glasa i na srpskohrvatskom jeziku.
Prepevi indijskih primera preuzeti su iz knjige Hiljadu lotosa prvosveštenice Vesne Krmpotić (Nolit, Beograd, 1973), a pored Rade Iveković, u želji za čijom saradnjom se i došlo na zamisao o ovom pogovoru i prevodu same knjige, neizostavno treba pomenuti i Alisiju Hurado koja je sarađivala sa Borhesom u više knjiga, pa i u ovoj. Alisija Hurado je višestruko nagrađivana argentinska književnica koja je između ostalog napisala knjigu i o Borhesu, njegovom životu i delu. Na početku ove zajedničke knjige, Huradova napominje da se njeno ime nalazi pored Borhesovog zahvaljujući nesebičnosti za koju su znali njegovi prijatelji i saradnici, ali da se njen rad odnosi na prikupljanje i razvrstavanje gradnje iz novijih tekstova te na pripremu rukopisa za štampu, dok je opšti plan postavio i popunio Borhes na osnovu svojih predavanja o ovoj temi.
Silvia Monros Stojaković
