Priča je štampana u knjizi Novi Jerusalim, Beograd, Nolit, 1988, © Borislav Pekić
Jedne se večeri, po završenom poslu, umesto u potkrovlje na spavanje, uputi predgrađu Saint-Antoine.
Bio je mlak, pljuskom ovlažen jesenji sumrak, tek prožet žutilom prvih fenjera. Vazduh je gust, težak za disanje. Perika se opušta. Za visoke potpetice hvata se lišće, noga, od sedenja ukočena, klizi u stranu. Ali, kosa, kaldrmisana uličica, u kojoj živi Rigoutova porodica, još je puna sveta. Taj svet razgovara, čuje i o čemu. Dovikuje se, smeje, čuje i – čemu. A on je poslednji smeh slušao kad je sudija Belleville s velikim darom zapažanja opisivao kako su nekom Besnom na gubilištu spale pantalone. Sedeo je u Palati pravde, kao u mrtvačnici, u mrtvoj kancelariji, nad mrtvačkim Protokolom i zamišljao da je i Pariz umro, da je mrtav koliko je to bio on, da se njegovim ulicama ne čuje ništa osim škripe osuđeničkih dvokolica, bubnjeva doboša Nacionalne garde i fijuka gvozdene bradve.
A Pariz je živeo! Pariz je uživao! Pariz se smejao!
Oseti gorčinu, pa i umerenu netrpeljivost, prema svim tim ljudima koji su njemu, Jean-Louisu Popieru, prepuštali da misli o giljotini, a oni, izgleda, živeli kao da je nema, kao da će večno živeti.
Porodici se neće obraćati. Ona će biti pristrasna. Reći će mu da od njihovog Rigouta boljeg čoveka nema, da je njegovo hapšenje teška, besmislena greška. Raspitaće se kod suseda, drugih zanatlija iz ulice. Oni će mu o obućaru Rigoutu dati verodostojnija obaveštenja.
Zaprepašćen je bio kada je spoznao koliko se prevario, a uplašen kad shvati kakvu bi grešku počinio da se o obućaru nije raspitivao nego ga izabrao samo na osnovu svojih građanskih predubeđenja. Prema opštem sudu, Rigout beše najveći nevaljalac u kraju. Niko za njega ni jednu jedinu lepu reč nije imao. Niko u njegovoj nevolji saučestvovao. svi behu srećni što su ga se oslobodili.
Zbunjen ovolikim neprijateljstvom čak i obućarevih najboljih prijatelja, premda nije nameravao, poseti Popier i optuženikovu porodicu. Ona je o Rigoutu imala gore mišljenje i od suseda. Toliko rđavo da izrazi spremnost, ako je pozovu, protiv njega na Tribunalu svedočiti.
Popier se, zbunjen, povuče i ode da pod mostovima Sene potraži poznavaoce drugog Rigouta, ne očekujući da o kradljivcu čuje išta povoljno, očekujući, u stvari, da ostane bez oba izabranika, bez ijedne presude za sutrašnji ručak.
Još jednom se prevari. Lopovi pod mostovima Sene govorili su o svom Rigoutu samo najlepše.
Vrativši se u potkrovlje Palate pravde, očisti cipele od lišća, osuši vlasulju, pojede parče sira, svuče se, pokri ćebetom preko glave, i probde noć.
Teška beše, najteža posle one u kojoj je sažvakao prvu presudu. Ali se isplatila. U zoru imađaše spreman odgovor. Znao je kako će izabrati između obućara i lopova Rigouta.
Obraćati se za pomoć ljudima nije vredelo. Stvarnost će uvek služiti onome ko je opisuje i uvek biti drukčija. U jednoj će obućar Rigout biti zao, u drugoj bi, da je za lutanje po predgrađu i istragu imao više vremena, možda i dobar postao. U jednoj će lopova Rigouta hvaliti, u drugoj kuditi. Kako se onda između njih odlučiti?
Očigledno je da se pomoću nepouzdanih i promenljivih činjenica pravedna odluka ne može doneti. Ona je mogla ležati samo u njemu, u njegovoj inspiraciji, njegovom instinktu. (Filosof bi govorio o slobodnoj volji, ali Popier nije bio filosof, pa je već tada mislio na neku vrstu ćefa, samo mu nije znao ime.)
Ko moć pritežava, mora pre svega u sebe, u sopstveni sud poverenja imati. Ni Fouquier-Tinville nije tužio na osnovu činjenica nego svojih revolucionarnih nagona. Tužbe su, doduše, mahom bile pogrešne, u najmanju ruku preterane, neprikladne zavrtnju, ali je moć Državnog tužioca Revolucionarnog tribunala bila nešto sasvim drugo od njegove. Ona je ubijala, njegova oživljava.
Kad mu, oko podne, donesoše presude obućara i lopova Rigouta, ne nalazeći u sebi inspiraciju koja bi ga opredelila, obojicu u Protokol upisa, i ručak, posle dužeg vremena prvi put, pojede bez gorkog začina mastila.
Oseni ga tuga što tog dana nikog nije spasao, kako se zarekao, ali osećaj krivice posramljeno povuče pred savešću da mu moć nameće odgovornosti koje zahtevaju lične žrtve,
Priča je ostavila Jean-Louisa Popiera 24. marta, Germinala, da u Sudski protokol upisuje na smrt Hébertiste, kao preplašenog čoveka, svesnog opasnosti kojima se izlaže; ostavila ga je usukanog, ispijenog, modrog od probdevenih noći, posvećenih razmišljanju o jučerašnjem ručku i strahu od nedoumica sutrašnjeg; ostavila ga je neobrijanog, zapuštenog, u potpunoj nebrizi za izgled, i usredsređenog na njegovo delo; ostavila ga je, najzad, usplahirenog, unezverenog, na pragu živčanog sloma.
Dočekuje ga, na mesec dana posle 5. aprila, Germinala takođe, i zavođenje Dantona i drugova u Protokol, kao drugo biće. Još je smotren, zna da će ga i najmanja omaška koštati glave, ali nije preplašen. U svakom slučaju, manje strahuje nego u početku. Kao da veruje da do hapšenja ne može doći, čak i ako pogrešku napravi. Pa i da uopšte ne može pogrešiti.
To povoljno utiče na njegov izgled i držanje. Nije više bled, ispijen, izmrcvaren. Za ondašnje prilike čak i dobro deluje, premda se hrani kao i drugi, ne računajući mastilom natopljenu hartiju što je svakodnevno guta. Koliko mu plata dopušta, upadljivu pažnju obraća na spoljašnjost.
Lišava se jela da nabavi komadić odeće koji će ga razlikovati od neuredne rulje pisara oko sebe. S utegnutim modrim žaketom, zamenom za pohabani crni kaput, iz čijeg rukava lepezasto vire okrajci košulje, buhavim belim žaboom, belim dokolenicama i plavom perikom koja je pripadala nekom pogubljenom aristokrati dovršava promenu izgleda što verno prati promenu u njemu.
Jer, dublje od svega menja se njegovo držanje. Nestaju zgrbljena, kamilja, leđa, po kojima se u sudskim hodnicima prepoznavahu pisari. Kratkovide oči, upropašćene lojanicom, dobijaju naočare metalnih okvira, okruglih okana, i hladnu oštrinu unutrašnjeg pogleda, sposobnog da prodre i tamo gde pravi ostaje bespomoćan. I ranije je bio povučen, uzdržan. I sada je. Samo na drugi način. Dok je pre preobražaja zakopčan bio kao neko ko osim nemoći nema šta da krije, sada je to kao neko ko moć neće da pokazuje.
Neće da pokazuje, ali je poseduje. Poseduje i oseća. Svim svojim bićem.
Promena nije mogla ostati nezapažena. U svakom drugom vremenu okolina bi tražila objašnjenja, i kada ga u društvenom statusu, koji je ostao neizmenjen, ne bi našla, kada bi svako drugo razumnije tumačenje propustilo da je objasni, proglasila bi ga ćaknutim i smejala mu se. Ali je Revoluciji sve moguće. Da nije, ne bi bila moguća ni ona. Nije li od smešnog provincijalca iz Arrasa postao Robespierre? I ko je bio Danton pre Prevrata?
Ne liči li taj Popier s modrim žaketom, plavom perikom, okruglim naočarima i krutim nepristupačnim držanjem sve više na Nepodmitljivog?
Da, do vraga, zaista liči!
Primetio sam ja to odavno i pitao se kako se usuđuje.
Ne bi da ne može.
Ne, ne bi.
A pošto može…
Pošto je mogao, počeše da ga se plaše. U početku, osim u držanju, koje nije dolikovalo ni zanimanju ni rangu, a ni Popieru kakvog su ga poznavali, stvaran razlog strahu nije postojao. Ubrzo postade neophodan. I nađen bi u opštem ubeđenju da je Popier tajni poverenik Odbora javne bezbednosti. I ovde su se revolucionarni običaji razlikovali od manira ancien régimea. Nekad se policijski žbir prezirao i izbegavao. Sada se za njegovo društvo otimalo. Izbegavanje beše opasno, jer je bilo sumnjivo. Vrlina nema čega da se plaši, besedio je Robespierre, nevinost je zaštićena. I zato su oni koji su se Popiera najviše bojali najviše za njegovom blizinom žudeli.
Sam Popier malo je šta od promene u osećanjima Kancelarije osetio. Ni dok je bio bedni zapisničar smrti, nemoćan da u njenom toku išta menja, ljudi mu nisu nedostajali, niti je zbog usamljenosti patio. Sada, kad je moć posedovao, kad joj svrhu nađe, kad misiju imađaše, nedostajali su mu još manje. Nametljivce da obeshrabri, postade nepristupačniji. To pojača njihov strah, te bivahu sve nametljiviji.
Da li je znao da na Robespierrea liči? Da li je sličnost slučajna posledica unutrašnjeg preobražaja ili težnja moći da se na moćniji uzor pozove? Da ga – ako mašti na volju pustimo – parodira, da se iz tajne svog dela, delu onog drugog ruga?
Ne upuštajmo se u besplodne pretpostavke koje priču o Jean-Louisu Popieru zavode na stranputice mimesisa. Preuzeli bismo obavezu da sličnost do posledica dovedemo. Jamačno bi nam se učinilo da najveću dramsku virulenciju ima susret originala i kopije, Maximiliena Robespierrea i građanina J.-L. Popiera (čime se izneverava istorijska istina da, pre suđenja, Robespierre nikad nije posetio Revolucionarni tribunal, od čije je slepe efikasnosti toliko zavisila vladavina Vrline).
Da li se Vođa užasava groteskne verzije za stolom, na kome se vodi najverniji zapisnik njegove utopije? Da li njen neverni zapisničar, građanin Popier, odoleva iskušenju da svoju priču dovede od homeridskog kraja – jer on već je duboko u drugom Popieru, svesnom svoje moći – i kako to izvodi? Zapali bismo u grdne komplikacije dužne da se razreše slanjem našeg Robespierrea, građanina Popiera, na giljotinu, pod koju svakako, kao kontrarevolucionar, spada, ali ne pre vremena određenog ovom istinom o njemu.
Više nas brine šta se u njemu nego šta se s njim događa.
Šta se, dakle, u njemu događa?
Videli smo ga kako želi da se odgovornosti otrese i prepusti je kocki. Kad ga ona nepravednim odlukama razočarava, prihvata se izbora. Pokušava da ga zasnuje na uočljivim razlikama u vrednosti dva života. Lakonske biografije u presudama nisu od pomoći. Upućuje se onima koji kandidate najbolje poznaju. Ni oni ne pomažu. Dovode ga u još veću zabunu.
Obraćanje takozvanim realnostima života ubeđuje ga da one ne postoje, da su njihove činjenice nepouzdane i da se na njima ne može doneti zdrav sud. Opet je sam, ali svestan da drukčije ne može biti. Moć je uvek sama. Za savetnika ima ona samo sebe i neograničenu veru u svoje pozvanje. Otada se oslanja isključivo na vlastiti sud.
U početku sledi taj sud Razum, njegovo osećanje pravde, u neku ruku celo Popierovo životno iskustvo. Ali, sećanje na slučaj Rigout ne izumire. Onda ga zamalo nije obmanulo poverenje u tuđ sud. Sada se plaši da ga ne obmanjuje vlastiti. Ni on nije oslobođen zabluda. Donosi se na osnovu nekoliko štedljivih podataka u presudama koje bira Fouquier-Tinville. Ko jamči da su istiniti? Germaine Chutier je jamačno žudela za dobrim vretenom, ne za dobrim kraljem, a da se nije umešao, smakli bi je kao ubeđenog rojalistu.
Čemu, dakle, za pomoć da se obrati? Sve je probao. Ništa mu pomoglo nije. Ničeg nije bilo.
Bio je sam.
I tek kad shvati da se mora otresti predrasuda razuma – kome su u Notre-Dameu održavana bogosluženja – i prepustiti se nadahnuću, jer samo ih je ono lišeno, samo ono od razloga ne zavisi i računima ne podleže, da zaboraviti mora sve što je iz akata Tribunala o optuženiku saznao, ma koliko malo to bilo, i suditi mu po volji, onako kao što deluje božanska pravda, tek tada je mogao mirne savesti da spasava, znajući da će ga sutra, ma kakav izbor predstojao, sama moć naučiti kako da postupi, i da će, ma kako postupio, izbor biti pravedan.
Otada je svakog dana Jean-Louis Popier oduzimao giljotini po jednu ljudsku glavu. Mislio je samo dok ne bi eliminisao osuđenike koji nipošto u obzir nisu dolazili, jer su bili poznati ili im krivice behu naročite, a onda je prestajao da razmišlja, poveravao se vidovidosti nadahnuća i mirno jeo presudu koju mu je ono izabralo.
Jer, nadahnuće nikad nije grešilo.
