Jasan Pogled

Pučina plava spava

pjena_party_budva1

Kul­tur­no je ovo lje­to. Baš ona­ko pri­stoj­no. Nas su, či­ni mi se, uči­li da su kul­tu­ra i pri­stoj­nost slič­ne ka­te­go­ri­je. Ma­da kul­tu­ra mo­že bi­ti i ne­pri­stoj­na. Naš kul­tur­ni, pa i ci­vi­li­za­cij­ski am­bi­jent ni­je baš oli­če­nje pri­stoj­no­sti i smjer­no­sti. Vi­še nam li­či na ha­o­tič­ni per­for­mans, na po­lu­a­ma­ter­ski ko­mad sa pje­va­njem, pu­ca­njem i sa mno­gim fol­klor­nim na­tru­ha­ma.
Red per­for­man­sa, red fe­sti­va­la, red po­li­tič­kog ma­ni­ja­če­nja, red fol­klo­ra i do­la­zi­mo do kom­plet­nog užit­ka, sti­že­mo do pro­jek­to­va­nog ci­lja. Pri­mar­ni cilj je uspa­va­nost, a ko­nač­ni cilj je – od­u­mi­ra­nje.
Ovih jul­skih da­na Cr­nom Go­ri­com u ga­lo­pu tut­nje mno­gi fe­sti­val­či­ći i ne­ki fe­sti­va­li. Ni­ka­da ni­je bi­lo vi­še fe­sti­va­la, a ma­nje de­ša­va­nja. Ni­je­sam ni­ma­lo zlu­rad ako umje­sto vas iz­ve­dem ja­san za­klju­čak – svi fe­sti­va­li su ne­pod­no­šlji­vo slič­ni, svi fe­sti­va­li pro­iz­vo­de mno­go bu­ke i lar­me, a isu­vi­še ma­lo do­bre ener­gi­je. Ne po­sto­ji vi­še uto­pij­ski duh po­bu­ne ili če­žnje za bo­ljim, pra­ved­ni­jim i slo­bod­ni­jim svi­je­tom. To­ga ni u tra­go­vi­ma ne­ma u na­šem kul­tur­nom lje­tu. Mo­žda po­sto­ji do­bra na­mje­ra, si­gur­no po­sto­ji do­bra or­ga­ni­za­ci­ja, ga­ran­to­va­no po­sto­je do­bri iz­vo­đa­či, pra­vi-prav­ca­ti maj­sto­ri svo­ga za­na­ta, ali ne osje­ća se ono što je naj­va­žni­je… Valj­da je naj­va­žni­ji uti­sak ko­ji na čo­vje­ka osta­vlja ne­što če­mu ne­po­sred­no ili po­sred­no pri­su­stvu­je.
Na­go­mi­la­va­nje iz­vo­đa­ča i su­ro­vo in­si­sti­ra­nje na kvan­ti­te­tu te­ško mo­že do­pri­ni­je­ti su­štin­skom do­ži­vlja­ju ili, ma­kar, a ni to ni­je za pot­cje­nji­va­nje, pra­vom uži­va­nju. Uži­va­nje je ne­ka­ko si­no­nim lje­ta. Ako već ne­ma do­ži­vlja­ja, uži­va­nje bi do­pri­ni­je­lo uspje­hu na­šeg kul­tur­nog lje­ta.
Da­kle, sve se sve­lo na uži­va­nje. Ima li ga ili ga ne­ma? Za nas ko­ji smo od­ra­sta­li i sa­zri­je­va­li u si­ro­ma­šnom kul­tur­nom am­bi­jen­tu, za­pra­vo, bu­di­mo pre­ci­zni­ji, u go­to­vo pot­pu­nom od­su­stvu in­sti­tu­ci­o­nal­ne kul­tu­re, po­sta­vlja se pro­blem sa­gle­da­va­nja. Ima­mo li, za­pra­vo, pra­vo da go­vo­ri­mo i iz­no­si­mo stav o ne­če­mu? Zar ni­je lo­gič­ni­je i po­šte­ni­je od­u­sta­ti od sve­ga? Zar ni­je, što je naj­va­žni­je,to na­ša du­žnost i do­kaz lo­jal­no­sti si­ste­mu ko­ji je ne­ka­da pro­iz­vo­dio ne­kul­tu­ru, a sa­da, re­ci­mo, fa­bri­ku­je po­lu­kul­tu­ru? Upor­no nam se su­ge­ri­še da za­ću­ti­mo i ne re­me­ti­mo po­lu­kul­tur­nu idi­lu ko­ja vi­še ni­je stvar lič­nog preg­nu­ća i in­di­vi­du­al­nog en­tu­zi­ja­zma, već je te­ko­vi­na jed­ne mo­der­ne me­di­te­ran­ske ili gor­štač­ke za­vje­re. Pod poj­mom za­vje­re pod­ra­zu­mje­vam te­žnju za po­mod­nim, ma­njim i be­smi­sle­ni­jim. Od­no­sno, ako či­ta­mo sa dru­ge stra­ne ri­je­ke, isto­rij­sko stre­mlje­nje ka tra­di­ci­o­nal­nom, ve­ćem i su­štin­skom. Bi­lo ka­ko bi­lo, pred mo­ju ge­ne­ra­ci­ju na­me­će se stra­hot­na di­le­ma: mo­že­mo li bi­ti ili od­u­sta­ti? S ob­zi­rom na to da smo in­sti­tu­ci­o­nal­no for­mi­ra­ni kao pot­pu­ni aut­saj­de­ri ima­mo li, za­pra­vo, pra­vo da bu­de­mo kon­zu­men­ti hi­ste­rič­ne po­lu­kul­tu­re ko­ja ga­lo­pi­ra ane­ste­zi­ra­nim pro­sto­rom na­še rod­ne gru­de. Ka­ko god okre­neš – te­ško na­ma! Ni­je­su nas za­da­ja­li kul­tu­rom, s na­mje­rom da oču­va­ju re­zer­vat hu­lja i rat­nih pro­fi­te­ra, a sa­da nas klju­ka­ju po­lu­kul­tu­rom sa istom tom na­mje­rom i sa još jed­nom na­mje­rom pri­de: da nas ubi­je­de da ne­kul­tur­ne ge­ne­ra­ci­je ne mo­gu shva­ti­ti po­lu­kul­tur­ne tren­do­ve. Ot­pri­li­ke: ako ne zna­te eli­za­be­tan­ski en­gle­ski ne mje­šaj­te se u Bronks re­po­va­nje. Ili ne­što slič­no. Na pri­mjer: ako ni­je­ste lje­to­va­li na Stra­du­nu ne­moj­te ni po­mi­nja­ti Cr­kvu Sve­tog Vla­ha, Kne­žev dvor, tvr­đa­vu Lo­vri­je­nac, pa­la­tu Spon­za, ili, ne daj Bo­že, Ru­đe­ra Bo­ško­vi­ća i Ma­ri­na Dr­ži­ća. Dru­ga­či­je re­če­no: sa­mo ko­koš mo­že pri­ča­ti o jaj­ci­ma.
Ta­ko to bi­va: pr­vo vam ološ odu­zme pra­vo na kul­tu­ru i pri­mo­ra­va vas na olo­ško sa­gle­da­va­nje svi­je­ta, a on­da vas ista ili slič­na ološ op­tu­žu­je da ste ne­do­stoj­ni kri­ti­čar po­lu­kul­tu­re ko­ja se od­sad mo­ra sma­tra­ti elit­nom kul­tu­rom. Tan­da­ra, man­da­ra-broć! Umje­sto kul­tur­nog slo­ga­na.
Opet – sve što ne pod­ra­zu­mi­je­va zom­bi­jev­sko sta­nje svi­je­sti i pra­zan hod ni­šta­vi­la pot­po­mog­nut mo­der­nim opi­ja­ti­ma i ni­je mo­der­na kul­tu­ra, već odur­no var­var­stvo. Da­kle, sa­svim je pre­po­zna­tlji­va po­tre­ba nametanja jed­nog po­lu­kul­tur­nog mo­de­la. Po­lu­kul­tur­ni mo­del is­klju­ču­je kri­tič­ki stav. Mo­že­mo li za­mi­sli­ti du­hov­nu po­tre­bu jed­nog mla­dog čo­vje­ka ko­ji se­be u pot­pu­no­sti po­is­to­vje­ću­je sa ko­lek­tiv­nim nji­ha­njem u ta­mi? To nji­ha­nje u ta­mi ni­je, sa­mo po se­bi lo­še, za­pra­vo mno­go je bo­lje ne­go nji­ha­nje na li­je­pom pla­vom Du­na­vu, ali je mno­go go­re od tr­ča­nja u do­brom prav­cu. Da li že­li­mo da op­se­si­ja po­lu­kul­tu­rom i oma­mlju­ju­ća pa­siv­nost bu­de je­di­ni po­želj­ni stav mla­dih po­ko­lje­nja pre­ma sve­mu što nam se de­ša­va? Ne­ka i to bu­de dio ne­či­jeg od­ra­sta­nja, ali se na taj na­čin ne od­ra­sta. Ma­kar mi se či­ni…
To­po­le se nji­šu dok ih ne skr­še cr­ni vje­tro­vi be­smi­sla. Ču­vaj­mo se cr­nih vje­tro­va i ču­vaj­mo to­po­le. Zbog ne­ke va­žne po­e­zi­je. A i po­e­zi­ja pi­sa­na na sta­rom je­zi­ku je, valj­da, dio kul­tu­re…

Ostavite komentar: