Dodatak o osrednjosti
Ako se u detetu, piše Plotin, ne pojavi nikakav dar, i ako izgleda da je ono nepodobno za ozbiljniji poziv, roditelji kažu da će biti najbolje da ga daju na zanat. I danas se tako radi kao i pre hiljadu sedamsto godina. S tom razlikom što su nekada bili načisto sa osrednjošću zanatlije. Danas netalentovani, ne toliko svojim pretežnim brojem, više zbog prirode moderne civilizacije, sami sebe smatraju elementom održavanja čovečanstva. U ovom trenutku nije reč o opasci Bernara Šoa koji je, s uobičajenom duhovitošću i uobičajenom neozbiljnošću, smatrao da je čovek budućnosti tip šofera.
U ovom trenutku zbog moći tehnike zahteva se onaj koji se obično naziva tehničarem. Što je samo drugo ime za zanatliju. Među zastupnicima ljudskog duha tehničar nema ulogu niti će je ikad imati. Ali danas su prenakrcane tehničke škole i tehnički fakulteti, jer čovek bez sposobnosti, na osnovu onoga što tu nauči, najlakše stiže do unosnog zanimanja. Ovaj čovek određuje nivo razmišljanja i stil života i ukus i moral i raspoloženje. Najlakše stiže do životnih dobara. Taj čovek postiže takozvani uspeh.
Sada nije reč o tehnici. Ono o čemu je reč jeste tehničar. A. Pero kaže da je tehnika puerilna, karakterističan proizvod mašte tinejdžera. Svako ima manje-više razvijeno tehničko razdoblje, ali kod normalnog čoveka ono nestaje u osamnaestoj godini. Posle dosezanja duhovne zrelosti tehnička mašta zanima samo čoveka koji ne raspolaže višim kvalitetima. Šteta je, kaže A Pero, govoriti o realizaciji naročito velikih vrednosti u vezi s tehnikom. Iza cele tehničke civilizacije nalazi se onaj ideal Žila Verna prema kome bi svet trebalo organizovati onako kao kapetan Nemo svoj „Nautilus“. Ako duhovno valorizujemo avion na mlazni pogon za sto putnika, moramo uvideti da on ne vredi više od ringišpila, pre će biti manje.
Velika je literatura tehnokratije, ali je neupotrebljiva, kaže E. B. Valas. Za mišljenje svakog autora presudna je nekakva simpatija ili averzija, kao da je u ovom pitanju nemoguće zauzeti nezainteresovano stanovište. Tehnika se našla u žiži napetosti pogleda na svet. Spiritualisti je principijelno i bezuslovno odbacuju isto kao što je materijalisti uzdižu. Evropska filozofija ne raspolaže, niti je ikada raspolagala nepristrasnom merom kojom bi bez preokupacije mogla da odredi značaj tehnike. Bez obzira na nekoliko izuzetaka, naši filozofi su istoriju strasti formulisali tek kao dobro-loše, ali nije bilo nikoga ko bi je odozgo mogao videti. Evropska filozofija je u znaku talentovane ličnosti, ali nije u znaku apsolutnog duha. Za istinu treba više nego biti zanimljiv čovek.
Mirča Elijade tvrdi da je htonički ritam zemlje prilično spor, i tehnika je ubrzavanje ovog ritma. Čovek preuzima ulogu vremena. Ono što fizičkogeološko-hemijski život zemlje stvara tokom više hiljada godina, čovek to svojom tehnikom može eventualno da učini za nekoliko trenutaka. Čovek topi metale, čisti ih od elemenata koji tamo ne spadaju ili ih smišljeno meša s drugim elementima, oblikuje ih i izrađuje oruđa. Skraćuje prirodne procese, i sve postiže za kraće vreme.
Eto jedne od zanimljivih teorija Evropljanina, koja koliko god da je duhovita, isto toliko je neozbiljna. Naime, autor ne kaže najbitnije. Šta je cilj ovoga skraćivanja. Zašto čovek preuzima ulogu vremena i zašto ubrzava proces?
Čovekov stav prema prirodi može biti trostruk. Prvi je metafizički koji svako zrnce prašine prirode hoće da uzdigne i oplemeni. Za nas ovaj primordijalni stav čuva, budući da je savršeno nestao i iz istorijskih religija, baština alhemije. Alhemija želi da svet pretvori u zlato, odnosno svakim atomom želi da ga uzdigne u neiskvareni i neprolazni svet duha.
Drugi stav je očinska briga čoveka o prirodi. Arhaičke kulture izviru iz ove brige. Gde su zemljoradnja i stočarstvo još netaknuti, tamo ovaj duh živi.
Treći stav je postao opšti s nestankom arhaičkog doba, i to je eksploatacija prirode. Ako čovek danas vidi rudnike, iskrčene prašume, opljačkana mora, pobijene životinje i primitivne narode, i milijarde civilizovanih robova koji kuluče, nema nikakve sumnje šta se ovde zbiva. Za kratko vreme u prošlom veku se učinilo da će socijalizam ostvariti potpunu promenu životnog poretka, i svi su bili uvereni da će ukinuti ovu eksploataciju. Desilo se obrnuto. Socijalizam je isto tako evropska teorija kao i sve druge, nije rešenje krize, samo je proizvod krize, odnosno ne ume odozgo da uhvati stvar, jedino s velikom mukom formuliše teškoće. Umesto da ostvari radikalno rešenje, on je samo pojačavao pljačkanja, a svoj zločin uz to još opravdavao glupom ideologijom.
Postoje i oni koji rušilačku prirodu tehnike smatraju prinudnom posledicom prenaseljenosti. Inače ova suluda pljačkaška ekonomija ne bi imala nikakvog smisla. Autor se divi uobičajenim statistikama užasa koje svi znamo: koliko nas je bilo na zemlji 1800, koliko 1900, koliko će nas biti 2000. Tajno se nada da će atomski rat, ili neka epidemija prorediti naše redove. Ako se tako nešto ne bude zbilo, situacija će biti beznadežna. Kroz nekoliko stotina godina na zemlji će na jednom kvadratnom metru živeti po četiri čoveka, odnosno imaćemo taman toliko mesta da možemo samo stajati kao u tramvaju. Ovi ljudi, kaže G. B. Bejling, imaće tako visoku socijalističku ideologiju u odnosu na koju je današnja prost varvarizam, jedino što neće imati šta da jedu.
Nedvosmisleno je pljačkaško obeležje tehnike. Međutim, ova pljačka je prinuda koja se mora produžiti, jer nas je mnogo. Ako bismo produžili normalno gazdovanje, više od pola čovečanstva bi pomrlo od gladi.
Pronalazak je, veli autor, funkcija popularnosti. Strepnja koju izaziva sve veća brojnost stanovništva prinuđava čoveka da stvara nove pljačkaške mogućnosti, i da date mogućnosti eksploatiše bržim i uspešnijim metodama. Ako bi broj stanovništva zemlje pao na godinu 1800, tehnika bi bila ukinuta u osamdeset procenata, već i zbog toga što nas ne bi bilo dovoljno da održavamo industrijska naselja u kojima je zaposleno mnoštvo ljudi, i gusto raslojene grane zanimanja. Kibernetika bi nestala isto tako kao i najlon i konzerve od ananasa.
Naravno, stvari se mogu i obrnuti. Uopšte nije tako sigurno da je ustanovljenje pljačke prouzrokovano prenaseljenošću. Lako je moguće da je eksploatacija koja je postala opšta, odnosno svesno odgajivanje sluga – samo da bi bilo što više radnika, i da bi rad bio što jeftiniji – izazvalo ovakav ogroman prirast stanovništva. Izgleda da tako organizovana pljačkaška privreda želi da sve objasni popularnom prinudom, a da to nije ništa drugo do slabo opravdanje. Čovek ne može da bude dovoljno oprezan prema takvoj teoriji koja neku kriznu životnu pojavu pripisuje spoljnim uzrocima, i želi čoveka da oslobodi obavezne odgovornosti. Prvi uzrok je uvek čovek. Odgovornost treba prihvatiti ne samo zbog poštenja, nego jer je to tako razumno, tako postoji mogućnost da čovek svojom voljom promeni situaciju koju je izazvao.
Ima i takvih autora koji pokušavaju da svedu tehnokratiju i birokratiju na zajednički imenitelj. U životno pogubnoj mehanizaciji između njih dvoje zaista postoji nešto zajedničko. Neko bi mogao reći da su birokratija i tehnokratija, da su obe nusprodukt modernog utopizma. Autor starijom smatra administraciju, ali štetnijom tehniku. U svom demoralizatorskom dejstvu danas rade u zadivljujućoj saglasnosti, kao da je obema cilj istrebljenje života. Dž. V. Alington je inače od duhovitije vrste žurnalista koji je zapazio razorno dejstvo na život ove dve moderne pojave, ali on nije primetio funkcionalnu razliku između administracije i tehnike. Administracija je uvek pitanje humanog, napetost organizma i mehanizma. Cilj administracije jeste poremećivanje sreće. Tehnika je samoubilački pokušaj.
Prirodna posledica čovekove delatnosti, kako bi za što kraće vreme pribavio što više, jeste dvostruka: jedna je da se život ubrza, druga da postane sve prazniji. E. B. Valas ovu pojavu naziva loss of life-essence, gubitkom životnog sadržaja. Uvek što više za što kraće vreme. Što dalje za što kraće vreme. Za što kraće vreme istrčati ili isplivati sto metara. Što dalje baciti koplje. Skočiti što dalje, što više. Podići što veći teret. To je moderni heroj. Koliko cigla naređa stahanovac za jedan sat. Brzina automobila je dvesta kilometara na sat, vozova takođe, avioni lete brzinom zvuka. Jedan čovek rukuje s trideset mašina, drugi s četrdeset. Treba zracima ubrzati razvitak biljaka. Na manjem prostoru treba više proizvesti. Na manjem prostoru smestiti više ljudi. Kreveti na sprat, na dva sprata. Iskoristiti prostor, vreme, materijal, snagu, energiju. Ovaj grandiozni idiotizam naziva se racionalizmom.
Racionalizam je metafizika pljačkanja života. Što brže neko istrči sto metara, tim sve to manje ima smisla. Postoje takvi uspesi koji su potpuno apsurdni. Racionalizam je sjajan primer za to kako nešto može biti razumno i istovremeno potpuno besmisleno. Na što manjem prostoru zasaditi što više šećerne repe. To je razumno. Iskoristiti. Što brže. Još niko nije postavio pitanje šta se događa s onim vremenom koje čovek uštedi kada nešto uradi brže? Za ovu pojavu zbunjivanja koristi se reč proizvodnja. Jasno je kao dan da je reč o pljački. Sejati dva puta godišnje. Odgajivati krompir od pet kilograma. U severnom polarnom krugu izvršiti prilagođavanje pomorandži i banana. Skratiti postupke fabičke proizvodnje. Za najkraće vreme najkraći put. To je ono što Mirča Elijade naziva ubrzavanje ritma prirode kada čovek preuzima ulogu vremena, i diktira brži tempo. Želi da brže ispliva sto metara, ali ne zna šta da učini s vremenom koje je prištedeo. Sasvim je izvesno da M. Elijade nije muzikalan čovek, i ne zna šta je razlika između ritma i tempa. Ritam imaju priroda, život, mišljenje, umetnost, kucanje bila dato zajedno sa životom. Mehanika uvek ima tempo. Mašina je automat. Nikada se ne mogu pobrkati ritam i tempo. Ako se umesto ritma primeni tempo, rezultat je loss of life essence, gubitak sadržaja života. Ples poseduje ritam, vojnički korak tempo. Ritmično je lupanje srca, metronom otkucava tempo, čak i onda ako je njihova brojna vrednost istovetna. Racionalističko mišljenje je skraćeno i ubrzano mišljenje iz kojega su se izgubile esencije života. Racionalizam je bezumni tempo u istom mestu, tempo koji nema nikakvog smisla koji bi se nekako mogao nazvati. To je moderna strka i rekord i uspeh, brzina, pohlepa za životom, i hitati, i ždranje i žurba i opijenost i gubljenje esencija kada je čovek već samo egzistencija u Ničemu. U svakoj civilizaciji, kaže Peron, postoji stepen koji se može nazvati spirituelnim minimumom, i svi znaci govore da je taj minimum u svim civilizacijama istovetan. Uspešan život je moguć samo iznad ovoga minimuma. Ako čovek dosegne tačku mržnjenja, njegov život više ne usmeravaju duhovne sile, već pseudospirituelne prinude, koje znamo po psihičkim stanjima slaboumnih, nedoraslih, primitivnih, psihopata, i koje govorni jezik nazivaju fiks-idejama. A. Peron tvrdi ako se čovek spušta na spirituelni minimum, jer gubi kontrolu nad samim sobom, može postati plen svake abnormalnosti.
Abnormalnost je upravo u tome što čovekom upravlja fiks-ideja umesto razumni duh. Uopšte uzev, netalentovan čovek se može prepoznati po tome što su njegovi sadržaji života pseudospirituelni. Netalentovanost je zapravo jedna vrsta duhovnog minimuma. Život društva zavisi od bogatstva talenata u njemu. Raspad društva započinje nestankom talentovanih.
Racionalizam je zapravo fiks-ideja koja je nastala iz sprirtuelnog minimuma evropske civilizacije na početku novog veka. Plod ove pseudospirituelne prinude jeste tehnika, un rêve défaillant, omamljen san. Šta sanja ovaj san? Romane Žila Verna. Vazdušne brodove i avione i telegrafe bez žica i radio i televiziju, rakete i let na mesec, putovanje vatrenom rekom u središte zemlje, elektromagnetizam izlučen iz vazduha, i sunčevu energiju koja se može pohraniti u konzervu. Kapetan Nemo sedi u svom „Nautilusu“, dvanaest hiljada metara ispod morske površine, sam. Podmornica ima električnu centralu, svakovrsne bleštave svetlosti. Ima sopstveno grejanje. Sopstvenu proizvodnju kiseonika. Kapetan pritisne jedno dugme, i nevidljive orgulje zasviraju Bahovu Misu u h-molu.
Pritisne drugo dugme, i televizija prikazuje Hamleta. U međuvremenu kapetan ogladni, pritisne treće dugme, i ulazi sto s ručkom od osam jela i s vinom iz Bordoa. Pritisne četvrto dugme, i kroz teleskop iz neposredne blizine posmatra Mesec i Veneru i Jupiter. Pritisne drugo dugme, podmornica kreće, podiže se na površinu mora, opet novo dugme, „Nautilus“ dobija krila, uzdiže se u vazduh i doleće na vrh Mont Everesta. Kapetan Nemo sedne na palubu i puši na lulu, gleda kako planinom besni orkan, u međuvremenu pritisne dugme, i na stolu se nađe časa svežeg grejpfruta. Uvek samo mora znati koje dugme treba da pritisne. Kapetan Nemo pomno pazi na to da ako želi da čuje nedeljnu propoved u Vestminsterskoj opatiji, ne sme pritisnuti ono dugme na koje će biti automatski ispaljeno iz brzometnog topa četrdeset granata u minutu. Kapetan Nemo je kolosalan, jer on sve to uzima veoma ozbiljno, i kune se u teoriju pritiskanja na dugmad. Sve je on to sam pronašao i izgradio. Ako to opčara šesnaestogodišnjeg dečaka, razumljivo je, jer to je njegov svet. Ako zrelog čoveka, onda je to un rêve défaillant. Međutim, ako to postane celokupna civilizacija, onda je ona kolektivna umobolja. A ako se pak kolektivna umobolja priprema za rat, i sprema taktičko oružje, onda je to ono što se može nazvati samoubistvom. Kapetan Nemo je opasan protivnik. Ne zato što je pametan, nego upravo zato što je nečuveno ograničen i sulud i netalentovan. Jer je osrednji, jer nije odrastao, i nema ni pojma o vrednostima humanog. Njega jedino zanima koje će dugme pritisnuti. Kad bi bio đak, još bi bilo mogućnsti da sazri. Ali on je odrastao muškarac, i otuda je situacija beznadežna. Kapetan Nemo živi ispod spirituelnog minimuma, i nije mu ni jasno šta radi, kao đaku koga opije uspeh što mu je pošlo od ruke da razvije hlor – i otruje celu kuću.
U novije vreme je za osrednjeg čoveka pronađeno ime homo faber. Homo faber znači zanatlija. To je onaj za koga Plotin kaže da je nepodoban za ozbiljniji poziv. Ako neko hoće da razume ovakvog čoveka, treba da se obrati judejskoj baštini. Ova baština uči da je delo savršeno samo ako prođe kroz četiri stupnja. Delo nastaje u sferi potencije (azilut), kao mogućnost i misao. Odatle stupa u virtuelni svet (berijah), to je prva stepenica realizacije. Zatim se mora oformiti (jecirah), na koncu pak treba da bude fizički gotovo (asijah). Homo faber živi isključivo i samo u ovom poslednjem, četvrtom krugu. Bavi se samo onim što rukama i fizički treba uraditi. Ono što se obično danas naziva pronalaskom, to je takav zakržljali rad koji ne razume duhovne faze, zbog toga je tako i nezgrapna naprava. Zbog toga je najveći deo mašina čudan i groteskan. Mašina nije načinjena da bude predmet zadovoljstva koji će večno trajati (joy for ever), kao umetničko delo. Svaka mašina liči na gnoma, jer je puki fabrikat. Homo faber je ovakav zbrljavljeni čovek. Rad mašine je zastrašujući, istovremeno komičan. Mašina je glupa. Ništa nije toliko smešno kao gledati večito ponavljanje pokreta, kako mašina izbacuje iz sebe limene slonove. Budući da svaka stvar nije samo ona sama, nego istovremeno simbol i znak nečega drugog, treba postaviti pitanje čega je mašina simbol? Mašina je simbol racionalne funkcije, one ljudske sposobnosti koja se nalazi ispod duhovnog minimuma, o kojoj je maločas bilo reči, da je to osrednjost, odnosno bespomoćnost. Budući da se mašina kreće samo u krugu fabrikacije, ona fabrikuje nešto što se može fabrikovati, izvan toga ništa. Zbog toga je svako tehničko delo samo naprava kao gramofonska ploča, fotografija i reprodukcija. Mašina ne stvara, nego ponavlja. To je ono što je u njoj toliko nečuveno komično, jer život zna sve, sem jednog, da ponavlja. Mašina se nalazi izvan vremena.
Nema svoje metafizike. I ako bi neko upitao šta je metafizika ove nemetafizičnosti, trebalo bi odgovoriti da se ovde pojavljuje strah od vremena. Čovek je uspeo da stvori nešto što nema svest o prolaznosti. Ovo delo je, međutim, idiot, na žalost, i ne zna ništa drugo do da do kraja vremena govori jedno te isto. Što ne zna za smrt, to ne živi. Mašina nema svesti o krivici, nema savesti, nema religije.
Tehnika je, recimo, ineptia mysterii. Zbog toga je u krajnjoj liniji okultna pojava.
Čoveku je mašina mila zbog toga što je pokorna.
Prednost mašine nad čovekom jeste što nema pretenzije na slobodu. Ideal diktatora jeste mašina. Mašina je samo praksa, bez bilo kakve teorije. Ali znamo da je praksa iskvarena teorija. Mašina je manifestacija racija, tehnnika je manifestacija racionalizma. Mešanje u procese prirode njihovim ubrzavanjem ili skraćivanjem. Jedna vrsta veštačke prirode i antiprirode, tamo gde su stvari nepredvidljive, jer nema životnog vremena.
Tehnika je pokušaj da čovek živi bez žrtve. Mašina je mila onome čoveku koji živi u uverenju da mu je na zemlji dom.
Mašinski sentimentalizam (električna stolica).
Tehnika je trijumf spoljnjeg sveta, odnosno tehnika je dokaz da i najraspomamljeniji fantazmi imaju veću realnost od spoljnjeg sveta.
Ko na spoljnjem svetu gradi, degradira humano.
Tehnika je desakralizacija ljudskog rada. Smirujuća osobina tehničke civilizacije uklanja tragiku. Već postoje samo nesreće.
Sakralni i profani rad. Nema plodnog rada bez valeur liturgique (M. Elijade). Nema posebno sakralnog i profanog rada. Rad je realizacija snova. Osrednji snovi (romani Žila Verna, tehnika).
Budući da ju je nadahnuo strah od vremena, tehnika je obezbeđenje od prolaznosti. Iluzija. To je ideal mehaničke besmrtnosti.
Nikada nezamisliva postvarenost.
Tehnika je opijenost duha.
Tehnika je pronalazak, nije produktivnost.
Tehnika je odbrana od opasnosti genijalnosti. Zanatlija se skriva u zanat, kako se ne bi morao baviti ozbiljnim poslovima. Zbog toga je tehničar gluvilo spirituelnog.
Tehničar ima deformisan osećaj stvarnosti.
Tehnika i bespolnost. Hermafroditska mašina, ni ne začinje, ni ne rađa. Ekskrementira. Infernalni karakter mašina.
Tehnička civilizacija, i narkotici.
Improduktivnost mašina.
Mašina je projekcija onog subspirituelnog sloja, što jeste instinkt i refleks, baza mašine je Pavlovljev svet.
Mehanizovano priviđenje iz snova, kao utopija.
Bela Hamvaš
