Kada je daleke 1925. zapisao sledeću rečenicu, u svom eseju o Njegošu, Miloš Crnjanski nije ni slutio da će gotovo vek kasnije ona imati apokrifniji karakter no tada: „Nikakve veze to nema sa hrišćanstvom, i prepredeno je hteti od Njegoša pravi ti sveca.” Pre i posle citirane rečenice u Razmišljanjima o Njegošu, veliki Crnjanski utkao je mnogo šta od svoje velike ideje sumatraizma, kojoj se nikako ne može oduzeti i svojevrsni religijski kontekst, ali takav da on ne nudi nekakvu „laičku pobožnost” već suštinsku – mističnu.
Parafrazirajući naslov poznate Isidorine knjige o Njegošu, i ovaj poetski esej mogao bi se imenovati tekstom duboke odanosti piscu Gorskog vijenca, Luče mikrokozma i niza kratkih, prevashodno refleksivnih pesama. Ali, i interpretacijom neuporedivo samosvojnijom, subjektivnijom i drugačijom od većine tadašnjih (pa i novijih, današnjih!), a samim tim i inspirativnijom. Lako je bilo te 1925. godine ponavljati opšta mesta o vladici Radu, koja manje-više i danas prihvata oficijelna literarna istoriografija i zbog kojih je ovaj pesnik književno kanonizovan. Teško je, pak, bilo iskazati smelost da se kaže nešto suštinski različito i novo, nešto sasvim autentično o genijalnom pesniku: to nije lakše ni sada, početkom 21. veka, na dvestotu godišnjicu njegovog rođenja.
Najpre, Miloš Crnjanski ne doživljava Njegoša prevashodno kao epsko-herojskog pesnika, smatrajući da je ono što preuzima iz narodne tradicije manje relevantno za samu bit njegove poetske veličine (nasuprot Andriću, koji će istog pesnika 1935. videti kao tragičnog junaka kosovske misli, determinisanog našim dubinskim kolektivnim osećanjem). Evo karakterističnih fragmenata tog netipičnog doživljaja autora Lirike Itake: tumačenja Gorskog vijenca, pre svega „… i filozofskih mogućnosti mnogih njegovih folkornih mesta su, za mene bar, samo zbir crnogorskih poslovica”; „To nije ep, jer ep je moćan na filmu, kao što je Ilijada i Odiseja, a Gorski vijenac ništa ne priča. Kupam se u njegovoj vedroj boji razboritosti, ali pred ljubav, jer on prvi više nije hrišćanski kljast i sumoran.” Šta afirmiše Crnjanski? Jednu sumatraističku vezu sa Brankom Radičevićem, udaljenu od epskog, ali blisku lirskom koje se izražava u „žuboru žalosti”, u nekoj neizrecivoj žudnji za stapanjem, u čulnosti, ali lirskom koje je unekoliko potisnuto i prigušeno. Tragizam Njegošev on poredi sa antičkim tragičarima, a njegovu metafiziku tumači kao čist lirski odnos prema Bogu i onostranom: to nadzemaljsko i neprolazno može samo genije da vidi, nezavisno od bilo koje teologije.
Isto tako, veoma je značajno i moderno sagledavanje Njegoša kao pesnika velike sinteze, a ne kao nekog samoniklog jurodivog talenta, kome ne treba Biblioteka niti kreativni dar jezika. Sima Milutinović Sarajlija, Lukijan Mušicki i ruski klasicisti – po mišljenju pisca Seoba – ostavili su najdublji trag na vladiku Rada: čak u takvoj meri da poređenja Luče mikrokozma sa Danteom i Miltonom smatra čistim stereotipima, odnosno površnim klišeima bez konkretnog pokrića u stihovima. U isticanju klasicističkih i antičkih elemenata kao bazičnom aspektu čitavog Njegoševog opusa, Crnjanski neće biti prvi, ali će izneti toliko asocijacija (modernim teorijskim jezikom rečeno: intertekstualnih mogućnosti) da bi se od svake ponaosob mogao sastaviti mali esej: Eshil i tragičko, Leonidas i Scevola u monolozima vladike Danila, Ilijada i Svobodijada, Egist i Orest u „Posveti” Gorskog vijenca, ode i elegije u podtekstu onih kratkih pesama koje nisu čak ni delimično naslovljene ovakvim žanrovskim odrednicama itd., i t. sl.
Međutim, prvi će Crnjanski istaći barok i mletačko pozorište – koje je imalo velikog odjeka u bokeljskim gradovima! – kao važan činilac Njegoševe poetike: odatle njegov lirizam vidi kao nešto natprirodno. Treba li naglasiti da će savremena nauka o srpskoj književnosti (Milorad Pavić, pre svega) dati za pravo takvim stavovima, dokazujući da je barokni oratorijum strukturalno analogan Gorskom vijencu; treba li takođe naglasiti da su najnovija istraživanja skrenula pažnju na Njegoševe poetičke veze sa klasicizmom, ne samo srpskim i ruskim? Zapravo, Petar II Petrović Njegoš podjednako je ukorenjen u srpsku i svetsku književnu tradiciju koliko i u lokalni folklor raznih provenijencija (iako tradicionalni „njegošolozi” to nerado priznaju, tj. najčešće prenebregavaju navedenu činjenicu!). Crnjanski ne samo da je pomenutu činjenicu jasno video, nego joj je davao nesumnjivu prednost u odnosu na neke druge, olako i intencionalno (najčešće utilitarno) isforsirane aspekte vladičinog opusa. Moramo prihvatiti kao vrlinu to što je Njegoš bio produktivniji čitalac znanih nam i neznanih književnih tekstova nego slušalac i poetski reinterpretator usmenonarodne tradicije (barem kada je reč o njegovim najboljim ostvarenjima!): uostalom, autor ovih redova je još u eseju „Njegoš kao čitalac” (2009) pisao o navedenoj problematici.
Ima još jedna dimenzija u sumatraističkoj recepciji i doživljaju Miloša Crnjanskog, koja bi mogla promaći nepažljivom čitaocu: gotovo istovremeno kada i naš veliki filozof Brana Petronijević, pesnik Lirike Itake otvara jedno šire kulturološko i civilizacijsko pitanje vezano za Petra II Petrovića Njegoša kao mislioca, a to je njegov odnos prema tada aktuelnim naučno-filozofskim tokovima. Obojicu u tom kontekstu najviše intrigira Čarls Darvin, koji je ne samo za nauku i filozofiju 19. veka nego i za hrišćansku teologiju i religijsku refleksiju uopšte predstavljao ogroman izazov. Nažalost, ovu liniju interpretacije malo ko danas sledi, iako skoro svi proučavaoci ističu kako je vladika Rade istovremeno bio i veliki poeta i veliki filozof. Ako se vratimo rečenici Crnjanskog citiranoj na početku ovoga teksta, onda ćemo razumeti i zašto je ovo u drugoj deceniji 21. veka još uvek gotovo tabu tema, mada je sam pesnik Luče mikrokozma često isticao da mu crkveno zvanje koje ima smeta i više ga opterećuje no što odgovara pravoj prirodi njegovog DUBINSKI RELIGIOZNOG bića.
Naravno da jedan jezički čudotvorac kakav je bio Miloš Crnjanski, posebnu pažnju obraća upravo jeziku pesnika o kojem piše. I naravno da je i po tom pitanju, kao i najčešće u svojoj poetici, on mimo tzv. „glavne struje” nauke o srpskoj književnosti: ističući kako ova potonja nedovoljno priznaje – još i danas, dodao bih ja! – jasne tragove jezičkih eksperimenata Sime Milutinovića Sarajlije, Njegoševog učitelja, Crnjanski taj „uzburkani jezik”, taj „zamršeni stih”, te „mitološke i omirske cvetove” (tj. zvučne neologizme i sve što mimoilazi usmeno-književni standard!) zapravo povezuje sa jednom tradicijom koja vodi od srednjovekovnog pletenija sloves, preko baroknih slavjanizama vrhunske melodijsko-semantičke moći, pa sve do nevukovskog pitanja poetskog jezika kao nečeg kreativnog a ne normativnog (što je najvišu ekspresiju dobilo u pesništvu Đorđa Markovića Kodera i Laze Kostića). „Pod bujicom njegovog jezika” pesnik Stražilova očito se oseća kao u sopstvenom auto-poetičkom prostoru, priznajući da već odavno manje pažnje poklanja sadržaju Njegoševih spevova no samog govoru njihovom, koji ga spaja sa iracionalnim dubinama narodne kulture i najdubljim, nevidljivim korenima te kulture. Svakako da je ovo retka, gotovo unikatna recepcija pesničkog diskursa vladike Rada, kakvu je mogao realizovati samo jedan takođe unikatan umetnik: diskursa o kome postoje tomovi bibliografskih jedinica, uglavnom pisanih po sličnom, kanonizovano-stereotipnom kalupu.
Razmišljanja o Njegošu takođe otvaraju i temu vazda stidljivo doticanu u našoj literarnoj istoriografiji: to je privatna ličnost vladike Rada i njegov život, umnogome obavijen velom tajne (još uvek!). Miloša Crnjanskog ova problematika ne interesuje samo u kontekstu ljubavnih stihova njegovih – gde osim autentičnih iskustava (Noć skuplja vijeka) vidi i odjeke Bajrona, posebno „crne jahače” Kaina i Manfreda, negde ispod britkih ali netipično muzikalnih deseteraca. „Da mi je moguće, proveo bih godine u traganju za sadržajem nekih mesta u njegovom životopisu”, zapisuje on već u početnim pasusima Razmišljanja o Njegošu, ističući svoje uverenje da tajanstvena harizma pesničkog života svakako utiče na Delo, ali i poseduje suštinskiju moć od dela samog po sebi (uverenje koje je pisac Seoba i inače negovao!). Sumatraistički zamršeno, ili možda dokazano upravo biografijama Petra II Petrovića Njegoša i Miloša Crnjanskog (kao i još nekolicine najizvrsnijih srpskih pisaca) – još uvek dubinski, ali i u najdelikatnijim nijansama nedovoljno poznatim?! Crnjanski otvoreno priznaje da su neki podaci iz života vladike Rada u njemu budili komplikovane žudnje i uzvišeno divljenje, što je – po njemu – najviša vrednost (ne samo estetička!), a istorija kamenite zemlje kojom je tvorac Luče mikrokozma vladao – mističnija mu je od tibetanske i raznih drugih, egzotičnih. Naravno, Crnjanski taj izazovni i poluskriveni životopis ne posmatra samo sa svojevrsnih „olimskih visina” nego ga mame i naizgled profani detalji poput Njegoševe strasti za kartanjem i igranjem bilijara, prepiske sa banom Jelačićem, raznih pikantnih doživljaja u Trstu (od kojih danas znamo za jedan romantični dvoboj, sličan Crnjanskovom decenijama kasnije!); najzad, tom kontekstu pripada i prava istina o Njegoševoj bolesti, tada zvanoj „grudobolja”… „Život, Literatura”, kako bi rekao duhovni – a umnogome i biografski! – naslednik oba ova velikana, Danilo Kiš!
Ovakvoj individualističkoj fascinaciji Njegoševom individuom – uz respekt prema književnom delu, ali nikako i uzdizanje toga dela do statusa nacionalnog kulturološkog kanona! – Crnjanski doprinosi i isticanjem onih elemenata koje je pesnik morao prigušiti, potisnuti ili prikriti upravo s obzirom na svoju (ne svojevoljno biranu!) neknjiževnu životnu ulogu. Taj „potajni”, literarno neeksplicirani ili sasvim neiskazani umetnik u ovom eseju je zapravo dominantan, između redova, u podtekstu: samo je takođe vrhunski umetnik sklon kostićevskim, tj. sumatraističkim „zamršajima” i „ukrštajima”, tajanstvenim vezama i nevidljivim nitima kojima je premrežen Univerzum, samo je dakle takav Umetnik mogao tako čitati vladiku Rada. Ali, i nekoliko godina pre eseja nagovestiti ovakvo svoje čitanje pesmom „Njegoš”, koju je sam Crnjanski ili onaj njegov čuveni „slučaj komedijant” uvrstio u knjigu Lirika Itake (1919) baš pre pesme „Reljef sa likom Danta”, posvećene „Anici Savićevoj” – potonjoj Anici Savić Rebac, njegovoj tada bliskoj prijateljici, budućoj izrazito nekanonskoj interpretatorki Njegoša. Pažljiviji čitalac može razumeti ovu pesmu kao stihovnu paralelu eseju o kojem je ovde reč, a koji ni sam nije lišen poetsko-lirskog diskursa: ta paralela posebno je vidljiva u „biografskom” pristupu Njegoševom delu, na kakvom Crnjanski zapravo insistira. „Njegoš” tematizuje možda najveću tajnu svakog smrtnika, pa i besmrtnog autora Luče mikrokozma i Gorskog vijenca, a to je predsmrtni tok misli, tj. one poslednje slike koje će nas ispratiti iz ovoga života. U viziji pesnika Crnjanskog, vladika Rade u Veneciji – virtuelnoj (u sećanju) ili stvarnoj, svejedno! – čita Homera (Omira, kako je u duhu srpskog romantizma napisao!) i umesto epske heroike Ilijade fokusira Ahilejevu tragičnu ljubav prema Briseidi, tako nalik njegovim ljubavima koje je – kao i u slučaju antičkog junaka – uloga dodeljena mu u životu i Istoriji sprečila da se ostvare do kraja, ili do one neizrecive tačke kuda bi njihov prirodni tok vodio. Poruka pesme je jasna, koliko i njen intertekst: intimno i lično važnije je od svega što naizgled ostavlja trag u večnosti, pa i od onoga kanona koji je Njegošu veoma brzo srpska kultura nametnula.
Gorana Raičević, u studiji Eseji Miloša Crnjanskog (Novi Sad 2005), ističe povodom Razmišljanja o Njegošu da je „glavni junak” tog eseja za autora Lirike Itake – i samog bliskog romantizmu! – personifikacija romantičarske izuzetne ličnosti (i duhovno, i fizički, i čitavom aurom tajanstveno-misterioznog koja ga okružuje). Tu negde treba potražiti suštinu Crnjanskovog čitanja i poimanja Petra II Petrovića Njegoša: ono nije samo biografsko-poetičko već više autobiografsko-autopoetičko, kao što je sličan „metod” primenjivao i u mnogim važnijim esejima o srpskim i svetskim piscima (na primer, o Lazi Kostiću ili o Mikelanđelovim sonetima!). Čitajući kroz Njegoša sebe samog, on daje uzbudljivije i dalekosežnije interpretativne rezultate od tzv. „objektivno-naučnih” pristupa svojih savremenika: uostalom, uporedimo Razmišljanja o Njegošu sa tekstovima književnokritičkih eksperata i „njegošologa” objavljenih u istom tematu Srpskog književnog glasnika” (br. 7), iste daleke 1925. godine: Pavla Popovića, Slobodana Jovanovića, Pera Slijepčevića i drugih. U takvom kontekstu, ovaj esej Miloša Crnjanskog još jednom podseća (ali i upozorava!) da je u svakoj nauci, a osobito u naukama koje se bave umetnošću, subjektivitet u najmanju ruku vrlina jednako bitna kao i objektivnost, te da lični ugao posmatranja predstavlja vrednost koju samo najizvrsniji tumači književnosti poseduju; sve ostalo, uglavnom je ponavljanje opštih mesta ili „već viđenog”. Otuda i prezent u naslovu ovoga teksta, iako je Miloš Crnjanski svoj esej o Njegošu objavio bezmalo pre jednog veka: njegovo čitanje i danas je živo, toliko živo da očito čeka autentičnog čitaoca-nastavljača koji će se, nakon stotine hiljada stranica ispisanih o vladici-pesniku (ili obrnuto?), ponovo uhvatiti ukoštac sa misterijom njegovog Bića (dakle – i dela, i života, i svega što počiva između života i dela!). Tek tada će, možda, Razmišljanja o Njegošu početi da se približavaju perfektu…
Sava Damjanov
1 Istraživanja na kojima je zasnovan ovaj rad odvijala su se u okviru projekta Fruška gora u književnosti, koji se sprovodi uz finansijsku podršku Pokrajinskog sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj AP Vojvodine, na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, pod rukovodstvom prof. dr Ljiljane Pešikan Ljuštanović.
