Razgledajući novine u gradskoj čitaonici, ne možeš nikako da se načudiš onim silnim fotografijama, na kojima lepo izbrijani ljudi, odeveni u pantalone i kapute od istog materijala, hodaju po nekom predvorju popločanom mermerom bez ijedne pukotine, držeći katkad u ruci čašu ispunjenu providnim ružičastim vinom – kako to nekome polazi za rukom da i ono odelo, i onaj pod, i ona fina tečnost u čaši nema nikakve manjkavosti, da je sve u životu tih ljudi na svom mestu, kada zapravo znamo da stvari sveta užasno su ispreturane, da su razbacane posvuda, da trunu u smeću i prljavštini, i da je skoro neverovatno da se iz tih okolnosti ikada mogu iščupati.
Bora Ćosić
