Prije podne se skijaš, popodne se kupaš ili obrnuto. Đe to ima…Čuš! Uveče neđe večeraš, napiješ se, ujutro se probudiš, doručkuješ nešto, pa se skijaš do ručka. Ima li to iđe…Čuš! Poslije ručka pocugaš dvaes-tries piva, malo dremneš, pa opet na kupanje, ono pred veče, kad je voda najljepša, topla k’o pišaćka, još ako ima talasa da te malo izubijaju i isprevrću. Pa šta ćeš ljepše…Čuš!
Večeraš nešto, dobro se nasabijaš, popiješ dvaespešes da bolje zaspiš, pa ujutro ustaneš i doručkuješ prije skijanja. To ti je milina…Čuš! Skijaš se do ručka, a sunce upeklo, mozak vri, a ti pičiš go-golcijat po stazi…ima li išta mimo toga…Čuš!
Ručaš na more, dobro se pretovariš, nalokaš se piva, malo dremneš do predveče, pa ondak na ležaljku, talasi šume, vjetar pirka, ladi ti snagu…ako ima nešto ljepše, ti reci…k’o da ja ne znam da nema…Čuš!
Uveče večeraš, nagrdiš se od piva, ujutro poraniš, doručkuješ prije dvanaes’, pa na skijanje oko dva kad je najljepše…Čuš!
Sunce prži, oči ispadaju, a ti na snijeg…ako to bude još neđe bilo, da sam sramotan…Čuš!
Ručaš na plažu, nadereš se mesine, nalokaš se pivčine, svališ se na ležaljku…ima li iđe te slasti…čuš ima li…nema…Čuš!
Prije večere opet u planinu, pa piri niza stazu dok ne poludiš od miline…ko da ja ne znam da se i od miline može izluđet’…Čuš! Ne smeta mene što je snijeg malo umečio, pa mora, avgust, plus četeres…Čuš!
Ako si večerao u planinu, ne moraš opet večerat’ na more, ali i možeš ako ogladniš, ko će ti zabranit’…Čuš!
Kad jopet večeraš, dobro se prebiješ, pa onako pljan gledaš u vodu…tvoje pare, tvoje more, tvoja stvar. Ko će ti zamjerit’…Čuš!
Ujutro se probudiš, šineš tri-četiri-pe-šes’ prije doručka, pa doručkuješ na snijeg, možeš slobodno u kupaće…što bi se presvlačio kad prži ka’ na more…Čuš!
Prije ručka možeš opet doručkovat’, ogladni čojek na snijeg, a ne valja gladan na skije, krvave ti se zamute, jedeš ako ti se jede, nećeš valjda gladovat’…Čuš!
Ručaš na more, smotaš gajbu poslije ručka, malo odrijemaš, ako si dremovan, pa pravo u vodu. Ima li većeg meraka…Čuš!
Prije večere opet na skijanje, da malo promijeniš ambijent, popiješ sedam-osam putnih, kaka crna milicija, njihovo je da mi salitiraju, pa opet na more. Šta ćeš u planinu svu dragu noć…Čuš!
Večeraš na more, pošteno se nakrkačiš iza skijanja, popiješ desetak, pa roniš, a voda bistra, sve one šarene ribetine-buljave s pjegama i brčićima oko tebe, a one žive samo u najčistijoj vodi…Čuš!
Poslije večere možeš i doručkovat’, ako ćeš sjutra baš da poraniš na skijanje, ali i ne moraš baš-baš ranit’, na odmor si, a odmor je odmor…Čuš!
Skijaš se do doručka, smotaš nekolike da se malo razavizaš, pa pravac na more, ne moraš nosit’ skije i onako se vraćaš prije ručka, a sve ti blizu, nema ovake zemlje niđe, ako ima, ja ne znam za nju, a proša’ sam vas svijet…lažem li ja nešto…pa znam…Čuš!
Prije ručka-buć u more, da se malo rashladiš od puta, mada je to mali put, ja za sedam i po minuta sletim sa snijega na plažu, da to drugi imaju bili bi najsrećniji na svijet’, ali mi smo stoka sitnozuba, vazda nam je tuđe milije i slađe…nego šta nego sam u pravu…Čuš!
No, ko će sad i o tome razmišljat’, nije odmor za to…Čuš!
Ručaš, pojedeš nešto slatko, valja ponekad, kako ne valja, naklokoćeš se crnoga vina radi krvne slike, nema ništa zdravije, pa nazad u planinu, na skijanje do predveče. Sunce te šamuti, letiš ko munja po bijelome snijegu, ako bude iđe ovako, ja više nikad neću stat’ na skije…Čuš!
Prije večere ošineš nekolike na brzinu, pojedeš tri-četiri tufahije, ostaviš skije na stazu, pa pravo-na more! Ako ima iđe na svijet’ da čojek ne zna je li u planinu ili na more, osim ođe, onda ođe kod nas ništa ne valja…znam…nemoj me ti učit’…Čuš!
Večeraš na more, popiješ neku žestinu da ti se pritisak izjednači, progutaš na brzinu nešto slatko, ne dobija se, jadan, šećer od šećera nego od stresa, pa na gliser, da se dobro izglisiraš, da ti se sve nekako-slegne. A nema ljepšeg osjećaja nego kad ti se sve nekako-slegne. Znam da sam u pravu…Čuš!
Ujutro doručkuješ prije doručka, da ne gubiš vrijeme na doručak, pa doručkuješ u planinu kad ti se otvore sve dizne od ruže vjetrova, okineš nekolike loze, natakneš se na skije, pa pičiš i ne ustavljaš se, sad da ti je rođeni otac na stazu, da te dobro išiba onaj adrenalin…kažu da od adrenalina nema ništa zdravije. Ođe kod nas ti je sve zdravo…Čuš!
Prije ručka opaučiš sedam-osam aperitiva da ti se izjednači, pa časom do Podgorice. Odeš do ministarstva, okineš i tu nekolike, ispotpisuješ neke budalaštine, podigneš ono što si zaradio, nazidaš kamaticu na kamatu, procenat na procenat, malo se onim jadovima ispsuješ majke i sestre, pa u ,,Splendid’’-kod šefa i naših…da vidimo šta ćemo i kako ćemo…Čuš!
I do se’tembra si namiren. Čuš, kako nijesi…sezona se produžila…Čuš! A zimi opet isto. Samo u kontra smjeru: skijaš se na more, a kupaš se u planinu…što ne može…Čuš! Ko ima- sve može, a ko nema- ne bilo ga! Pa je li…Čuš!