IV
Večeras se sručila oluja
Niz padine neba
Kao kakva silna lavina…
Kao da neko s visokog prozora
Stolnjak istresa,
A mrvice u padu stvaraju izvesnu buku,
Jer padaju sve u isti mah,
Kiša je s neba padala
I puteve zamračila…
Kada su munje vazduh zaparale
I zatresle prostor
Kao neka velika glava što kaže ne,
Ne znam zašto – al svakako ne iz straha –
Počeh da se molim Svetoj Barbari
Kao da sam nečija stara tetka…
Ah! Dok sam se Svetoj Barbari molio
Imao sam utisak da sam još jednostavniji
Nego što sam smatrao…
Osećao sam da sam blizak i prisan
I da sam imao osećanja i zamisli prosto zato da bih ih imao
Kao što cveće ima miris i boju..
Osećao sam se kao neko ko može da veruje u Svetu Barbaru…
Ah! Kad bi se moglo verovati u Svetu Barbaru!
(Onaj ko veruje da postoji Sveta Barbara,
Da li smatra da je ona žena vidljiva
Ili je nekako drugačije zamišlja?)
(Kakva izveštačenost! Šta
o Svetoj Barbari znaju
Cvetovi, drveće, stada?…Jedna grana,
Kad bi umela da misli, nikad ne bi uspela
Da smisli ni anđele ni svece..
Mogla bi da poveruje da je sunce
Bog, a oluja gomila
Razjarenog sveta iznad nas…
Ah, kako su i najprostiji ljudi
Bolesni smeteni i glupi
U poređenju s čistom jednostavnošću
I zdravim postojanjem
Biljaka i drveća!)
A ja, misleći o svemu tome,
Ponovo sam narušio svoju sreću..
Postao sam mračan i bolestan i turoban
Kao dan kome još od jutra preti oluja
A ne stiže čak ni kad padne mrak.
Alberto Kaeiro (Fernando Pesoa)
